Трифковић: Разградња мита о „Сребреници”: српски национални задатак првог реда

• Сребренички мит, иако је добио статус недодирљиве истине, трајаће само и искључиво онолико колико и доминација западног дискурса, постмодерног негирања реалности. Не верујем да ће доћи до њеног краха у скором року и не верујем да ће ова књига (ма колико савршено утемељена) убрзати тај процес. Свеједно, тај је процес неминован – из простог разлога што нешто неприродно и лажно, што представља атак и на разум и на морал, не може бити дугог века
• Проблем је што су носиоци власти из редова Српске демократске странке 2004. године пристали на један сраман чин у виду тзв. Комисије о Сребреници, на акт самопорицања заснован на свесно спознатој превари, који је по импликацијама уистину језив и буквално несхватљив… Као што је Ханибал код Кане заокружио римску војску са два крила, тако сада заокружују Српску једним крилом са хипотеком геноцидности и другим са изазивањем хаоса изнутра. Тај хаос је тренутно оличен у једном постмодерном шоу програму званом „Правда за Давида”
• Изнад свега је важно да у овом тренутку Срби подвуку црту испод онога шта је допустиво, шта образ може да поднесе и шта је питање опстанка. Непризнавање и одбацивање злокобног сребреничког мита, једном заувек, егзистенцијално је питање Републике Српске, а самим тим и свих Срба

Пише: Срђа ТРИФКОВИЋ

У СРЕДУ 8. августа, у прес-центру Удружења новинара Србије у Београду, представљена је књига Стефана Каргановића и покојног пук. Ратка Шкрбића „Сребреница – раскринкавање лажног самооптуживања”.

Ова књига систематски побија злонамерне, из хашких пресуда преписане и унапред лажиране налазе извештаја тзв. Комисије владе РС о Сребреници из 2004. Тиме је у целини, трајно и бесповратно дискредитован садржај једног уистину срамног, скарадног документа, који је нанео страховит ударац Републици Српској и бацио љагу на српски народ у целини.

Следи транскрипт ад-хок излагања др Трифковића на представљању ове значајне књиге.

https://facebookreporter.org/2018/08/08/predstavljena-knjiga-srebrenica-raskrinkavanje-laznog-samooptuzivanja/

Мит о геноциду у Сребреници спада у категорију постмодерних митова којима савремена политичка сцена обилује. Он одражава чињеницу да морбидно стање духа елите, које је сада апсолутно доминантно у западном свету, не допушта пуким чињеницама да стану на пут њиховим идеолошким конструкцијама.

Другим речима, уколико се идеолошка визија сукобљава са чињеницама – утолико горе по чињенице.

То видимо буквално на сваком кораку, укључујући и америчку домаћу политичку сцену. Наведимо само тврдњу да постоји консензус америчких обавештајних агенција о наводном руском уплитању у предизборни процес 2016. године, што напросто није истина – а да не постоји никакав „консензус” је пренебрегнуто са милион штампаних страна и стотину хиљада титрајућих екрана.

Сребренички мит потпада под исту категорију. Добио је статус недодирљиве истине.

Има век трајања само и искључиво онолико колико траје доминација западног дискурса, постмодерног негирања реалности.

Не верујем да ће доћи до њеног краха у скором року и не верујем да ће ова књига (ма колико савршено утемељена) убрзати тај процес. Свеједно, тај је процес неминован – из простог разлога да нешто неприродно и лажно, што представља атак и на разум и на морал, не може бити дугог века.

Да се вратимо на терен непосредног проблема Републике Српске и Сребренице.

Проблем је прво и пре свега чињеница да су носиоци власти из редова Српске демократске странке 2004. године пристали на један сраман чин у виду тзв. Комисије о Сребреници, на акт самопорицања заснован на свесно спознатој превари, који је по импликацијама уистину језив и буквално несхватљив. Он је само потврдио статус вољних колаборатера те срамне акције, који се продужава и до дана данашњег: једне интересне групе спремне да погази националне интересе која увелико има карактер удруженог злочиначког подухвата.

Тај подухват је специјализован само за два циља: за издају споља и за пљачку изнутра.

Није то онај СДС који је изнедрио Републику Српску и који је уз све своје пропусте и грешке био носилац колективне воље српског народа у драматичним збивањима 1992-95.

Заиста је трагично и жалосно што је тако, али проблем треба именовати именом и презименом.

У данашње време имамо читав низ личности на израелској политичкој сцени који би волели да виде крај Бибија Нетењахуа и да га отерају у затвор, али никоме од њих не пада на памет да пактирају са Хамасом или Хезболахом и да подривају темеље јеврејске државе да би тај циљ остварили. Нажалост, иста странка из које је дошао овај срамни документ 2004, исти лидер који је Српској био тада на челу, данас су спремни и да улазе у НАТО, и да пактирају са Бакиром Изетбеговићем, а вазда таквим поступцима да подривају саме темеље Републике Српске, да би се дочепали неког јадног, од спољних ментора одобреног и привременог парчета власти.

Спремни су да пактирају са црним ђаволом да би видели крај актуелног председника РС, који уз све своје пропусте једини остаје доследан у одбрани битних интереса српске нације западно од Дрине.

То је срамно и неопростиво, то је злочин и велеиздаја.

Такође пада у очи да постмодерна дефиниција геноцида, која је примењена у сребреничком случају, није примењена на читав низ стварних геноцида који су се догодили кроз историју и који искључиво на основу бројева, форензичких, правних и демографских налаза заслужују такво име.

Један заиста успешан, тотални геноцид је истребљење Абориџина на острву Тасманији, где није остао ни један једини урођеник – буквално су уништени до последњег! Заиста су Британци тај посао обавили онако како не могу да се подиче ни Немци са Јеврејима у Пољској, ни Хрвати са Србима у НДХ-азији.

Један истински геноцид, по броју жртава највећи у историји света јесте исламски геноцид над Хиндуима, на северу и средини данашње Индије, од периода исламске инвазије у 8. веку па све до могулске династије у 16. веку.

Планински венац Хиндукуш, куда су колоне поробљених Хиндуа вођене на тржиште робова у централној Азији и Блиском истоку, значи смрт хиндуа. Ти су несрећници из својих тропских и суптропских предела вођени и умирали стотинама хиљада, клани су милионима.

Као што знамо, ислам је прво и пре свега идеологија суплемације и систематске, институционализоване дискриминације „неверника”, а тек онда квазирелигија заснована на наводним визијама њеног оснивача. У том контексту гледано, хиндуи нису били заштићени зато што нису потпадали под Омаров пакт. Нису били зими односно „људи књиге”, као што су били Јевреји и хришћани, који ако прихвате понижавајући статус другоразредних дискриминисаних грађана, могу да буду „заштићени”.

Као политеисти, хиндуи су били жртве а приори. То је био геноцид пар екселанс, на исти начин као што можемо рећи да сви знамо о јерменском геноциду.

Веома је занимљиво да Република Турска увелико инсистира већ преко две деценије на признавању сребреничког „геноцида”, али се и даље грчевито противи сваком помену јерменског геноцида који се заиста десио између 1915. и 1918. године, са преко милион жртава по скромним проценама. Да не говоримо о понтском геноциду Грка 1922. у Смирни и Малој Азији, где су Грци били присутни миленијумима пре тога, и где су те године нестали – буквално су побијени и протерани до последњег.

Где је геноцид у Либанској гори, погром хришћана маронита и православних, изазван вештачком глађу отоманске власти 1915?

Листа се наставља у недоглед.

Да скратимо: извештај тзв. Комисије из 2004. године једна је велика љага и срамота – али он је и даље употребљив као један од два заокрилна захвата у процесу уништавања Републике Српске.

Хипотека геноцидности, у којој је срамно учествовао и тадашњи председник Републике Српске и тадашња власт Републике Српске и партија које и даље ради на њеном уништењу, само је један крак продора.

Као што је Ханибал код Кане заокружио римску војску са два крила, тако сада заокружују српску једним крилом са хипотеком геноцидности и другим са изазивањем хаоса изнутра. Тај хаос је тренутно оличен у једном постмодерном шоу програму званом „Правда за Давида”.

Нећу улазити у детаље, суштина је позната свима.

Чисти „Џин-шарповски” сценарио.

Суочена са таквим изазовима, власт у Бањалуци често се понаша неадекватно, недозрело, као нпр. на почетку приче о Давиду.

На крају баладе, каква је да је, она је једино шта нам преостаје у одбрани остатака остатака, reliquiae reliquiarum Дејтона.

Колико год ова књига за сада неће имати великог ефекта на светске процесе који би убрзали установљење истине о Сребреници и њено признање, тј. ревизију мита о геноциду, толико је она значајна за унутарсрпски дискурс.

Изнад свега је важно да у овом тренутку Срби подвуку црту испод онога шта је допустиво, шта образ може да поднесе и шта је питање опстанка.

Непризнавање и одбацивање злокобног сребреничког мита, једном заувек, егзистенцијално је питање Републике Српске, а самим тим и свих Срба.

Зато треба и аутору и издавачу одати признање на овом подухвату.