- Под притиском „дубоке државе“, Доналд Трамп се морао растати са савјетником Стивеном Бенон, али се са њима није идеолошки разишао, те је Бенон, послије предаха, ево, преузео фронт против заједничког непријатеља број 1. – Џорџа Сороша, извршног агента моћника неолибералног глобализма из сјенке (Ротшилди, Виндзори, Рокфелери…) и главног менаџера антитрампосвке кампање
- Бенон је стигао у Европу да окупи и подстакне лидере конзервативних, десних и популистичких, читај националистичких, традиционалистичких и суверенистичких, влада и партија које су у ЕУ и ван ње у великом успону
- Није необично, а још мање политички неважно за Српску што је презаузети Бенон нашао за сходно да приватно поразговара са премијерком Жељком Цвијановић. Ако је пак Српској тражити боље разумијевање у Вашингтону, онда адреса свакако нису клинтоновци из Стејт департмента, чије историјско вријеме пролази, него прије изворни трамповци на присној вези са Бијелом кућом
- Озбиљни аналитичари глобалних трендова и америчког друштва, попут Патрика Бјукенена, сматрају да Трамп није инцидент, него манифестација дубљих историјских промјена са којим ће естаблишмент морати да се помири. Ако су у праву, сусрет Цвијановићеве и Бенона могао би да буде од великог дугорочног значаја за међународну позицију Српске
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
СЈЕТИМО се када је у вече предизборне ћутње српска либерално-глобалистичка елита на пријему у београдској амбасади САД, у друштвеној игри погађања побједника – Хилари или Трамп, листом типовала на фаворизовану госпођу Клинтон.
Међу званицама су доминирале озарене еминенције из моћног невладиног (илити „сорошевског“) сектора. По добром енглеском, љубазним осмијесима, политички коректном празнословљу и осталим манирима од милине су се утопили међу професионалне америчке дипломате на заједничком задатку да „Србима промијене (националну) свијест“.
Било је том пригодом званица и из владиног сектора које су се из искрених увјерења, или пуког опортунизма, отворено придружиле особљу амабасада у навијању за кандидаткињу америчког естаблишмента. Уосталом, тако је било и у осталим, не само балканским, малим и зависним земљама које нису хтјеле да се унапријед замјере већ виђеној будућој шефици суперсиле, која је у ратоборној предизборној кампањи најавила војно заоштравање на све стране.
Изузетак у региону био је тек „мањи ентитет“ у БиХ.
У Српској је запамћено да се Хилари хвалила да је наговорила мужа да бомбардује „српске положаје у Босни“, а послије је непрестано пријетила „незавршеним пословима у Босни“.
Њен противкандидат Трамп је, напротив, најавио обустављање мијешања у унутрашње ствари других земаља, детант са Русијом, поштовање према Путину, окретање Америке себи, борбу против исламског тероризма.
Предсједник Додик је зато, сасвим природно, навијао за Трампа, и то у свом стилу – јасно и гласно, а симпатично му се придружио постолар из унутрашњости који је Меланији на поклон постао неколико пари ципела.
Да су нови станари у Бијелој кући регистровали да су неки тамо близу мјеста рођења прве даме у Европи прижељкивали Трампову побједу у већем проценту него сами Американци, показао је позив Додику на инаугурацију.
Контраудар поражене „дубоке државе“ на Трампа окомио се најприје на његовог главног изборног стратега и политичког савјетника Стива Бенона. Аналитичари су сматрали да је, изнуђеном смјеном Бенона, Трамп платио превисоку цијену за останак у игри и да ће, избјегавајући меч до нокаута, изгубити на поене – уступак по уступак, сарадник по сарадник.
И заиста, у његовом предсједничком кабинету се, замјеном једног по једног, убрзо нашло више противничких него властитих играча. Показао се спреман и да им се ревизијом своје политике привремено представи као чак „пожељнији избор од Хилари“, под условом да успут прогура и нешто своје.
Испоставило се да је држећи времешни бизнисмен психолошки издржљивији и тактички вјештији од противника.
Остао је на ногама, а други, јер и посљедњи, мандат већ је нешто друго.
Предсједник мање брине о противницима, а више о својој улози у историјском огледалу.
Зауздавање Трампа од стране „дубоке државе“, која је имала важно упориште у затеченој постави Стејт департмента, погодило је Додика као колатералну штету на периферији империје.
Морин Кормак, амбасадорица САД у Сарајеву, напросто је блокирала Трампову позвиницу предсједнику РС. Није му дала визу, а онда претпостављенима сугерисала и санкције.
Јесте да је Додик имао обичај да јој „без пардона“ узврати на сваку арогантну изјаву о Српској, али је она личну увреду превела као увреду САД. Било је то познато у дипломатским круговима па се санкцијама за предсједника РС није придружила ЕУ.
Савјетник Бенон се са предсједником Трампом званично растао, али не и идеолошки разишао, те је, послије предаха, ево, преузео фронт против заједничког непријатеља број 1. – Џорџа Сороша.
Овај извршни агент моћника неолибералног глобализма из сјенке (Ротшилди, Виндзори, Рокфелери…) и главни менаџер антитрампосвке кампање (невладин сектор, електронски медији, улични протести, инсценирани догађаји) толико се размахао да је и сам постао својеврстан отуђени планетарни центар моћи.
Бенон је стигао у Европу да окупи и подстакне лидере конзервативних, десних и популистичких, читај националистичких, традиционалистичких и суверенистичких, влада и партија које су у ЕУ и ван ње у великом успону.
На другој обали океана једва га чекају политички сродне душе, попут Орбана, Качињског, Земана, али и Курца и Салвинија. Намјерава да ради управо сорошевским методама само са супротним идеолошким предзнаком. Организовања невладиних организација, повезивање владајућих или опозиционих партија по идеолошкој сродности, обезбјеђивање подршке медија. За средства нема бриге, јер оних неколико стотина најбогатијих увијек играју на све карте и не губе при било каквом исходу.
Бенон је са Виктором Орбаном већ озваничио својеврстан алтернативни трансатлантски дил. А овај, неформални диригент вишеградског квартета, са амбицијама да прошири „Централноевропски савез“, у коме, вели, препознаје и Србе, у свом програму се залаже за принцип једна-нација-један-глас, за заштиту хришћанске културе од агресије неолибералног мултикултурализма, за одбрану традиционалног модела породице, за право државе да ограничи прилив миграната итд., итд.
Нису ли то управо оне вриједности у којима би се препознала и Српска?!
Није необично, а још мање политички неважно за Српску што је презаузети Бенон нашао за сходно да приватно поразговара са премијерком Жељком Цвијановић. Ако је пак Српској тражити боље разумијевање у Вашингтону, онда адреса свакако нису клинтоновци из Стејт департмента, чије историјско вријеме пролази, него прије изворни трамповци на присној вези са Бијелом кућом.
Озбиљни аналитичари глобалних трендова и америчког друштва, попут Патрика Бјукенена, сматрају да Трамп није инцидент, него манифестација дубљих историјских промјена са којим ће естаблишмент морати да се помири. Ако су у праву, сусрет Цвијановићеве и Бенона могао би да буде од великог дугорочног значаја за међународну позицију Српске.
Трамп се добро припрема за наредне изборе: онима који финансирају предизборне кампање снизио је порез, док је од оних који попуњавају гласачке листиће – незапосленим обезбиједио четири одсто више радних мјеста, а запосленима обогатио потрошачку корпу.
При томе, познато је да просјечног америчког бирача не занима спољна политика: ни Трампово „издајнички“ предуго задржавање са Путином у четири ока, таман колико и да су Срби у ствари „мали Руси“.
Елем, ако се посрећи, Додик би могао да добије визу за инаугирацију 2020, а Меланија да се појави у крајишким ципелама.
У сваком случају, на пријему у београдској амбасади САД у вече предизборње шутње 2020. званице и домаћини биће опрезнији у прогнозама.
Можда и неће бити у истом саставу?!
Додај коментар