- Сигурно је језиво бити данас муслиман у Европи и свакодневно осјећати нове изразе антиисламске хистерије, попут оних Виктора Орбана или Јарослава Качињског. Мора да је већ одавно страшно бити муслиман на западу и живјети у средини у којој је муслимански идентитет довољан разлог за претпостављену кривицу, гдје нема безопасног муслимана док се не докаже супротно
- Али, гле парадокса: у Сарајеву се већ дуго његује скоро идентичан однос према (пре)осталим Србима и Хрватима као што је онај који Европа гради према муслиманима – презрени су све док не докажу да нису криви
- Уколико се етничка већина према Србима и Хрватима у Сарајеву буде и даље односила као посланици из владајуће коалиције у кантоналној скупштини према Пеђи Којовићу, брзо ће бошњачки национализам пред Бошњаке поставити дилему: желе ли демократску (а то значи и мултиетничку) државу на цијелој територији Босне и Херцеговине или бошњачку државу на дјелићу те територије?
„ЗАШТО мој Пеђа не гледаш на Сарајево из другог угла, гдје си ти као Србин живио заједно са муслиманима, са комшијама којима су твоји сународњаци, а можда и понеки рођак ближи или даљи, убили дијете, мужа, супругу, брата, сестру или родитеље, а да никада нико није осветнички дјеловао према теби.”
Пише : Сенад ПЕЋАНИН (Тачно)
НАВЕДЕНИ цитат објавио је екстремни сарајевски исламистички портал Saff као дио писма које је „стигло на наш редакцијски маил”, а које је наводно упутио извјесни Хајрудин Хрвачић.
У писму упућеном предсједнику Наше странке Пеђи Којовићу, а поводом срамотних националистичких етикетирања које је Којовић доживио током недавног засиједања сарајевске кантоналне скупштине, Хрвачић као добронамјерно отвара очи Којовићу:
„Драги Пеђа, треба бити искрен и рећи да је већинска група твог народа кренула да руши и пали овај град, да убија све који носе муслиманска имена. (…) Нама није био потребан Хаг да нас увјерава да је неко од нашег народа учинио злочин, ми смо одмах реаговали, кажњавали и спречавали да се понови.”
Изгледа да је периоду хибернације бошњачког национализма дошао крај. Странка демократске акције пуца по шавовима, а ближе се избори и владајућа Изетбеговићева бошњачка олигархија својим гласачима нема понудити ништа осим властите варијанте национализма по моделу Милорада Додика и Драгана Човића.
Додуше, национализам „темељног босанског народа” различит је од оног који се брижно и успјешно његује код његових комшија.
Српски и хрватски национализми у Босни и Херцеговини првенствено су везани за територијализацију „српских и хрватских етничких простора”. Но, бошњачки национализам је истовремено и циљ и средство за билдовање задатог пројицираног идентитета – али не искључиво националног, већ и вјерског.
Кад је стање „редовно” – од завршетка посљедњих до приближавања кампање за нове изборе – дизајнери новог бошњачког идентитета (турчење плус реисламизација) обрачунавају се прије свега са неподобним бошњачким интелектуалцима; но, како се предизборна кампања захуктава помјерају се и мете бруталних кампања и најчешће то постају Срби и Хрвати.
Два су главна извора са којих се данас напаја и регенерира бошњачки национализам. Један је геноцид над бошњачким народом у протеклом рату, а други је однос Запада према исламу и муслиманима.
Чињеница застрашујућег страдања у протеклом рату постаје једна од темељних одредница бошњачког идентитета. Како се појединачно и породично носити са ранама губитка и страдања најдражих особа знају само они којима ваља живјети са том муком – хаман сви Бошњаци. Но, мозаик појединачних и породичних ратних трагедија бошњачког народа формулира и колективне одговоре на злочин.
Један од таквих одговора, најмалигнији, јесте и бошњачки национализам. Он је генерално одвратан као и други национализми, али и додатно: зато што као несицрпно погонско гориво користи индивидуалне ратне ране.
Типичан бошњачки националиста понаша се управо као Saff-ов писац поруке упућене прије свега Србину, па тек онда Пеђи Којовићу: адресант је власник бошњачких патњи, овлаштен да испостави фактуру „твојим сународњацима, а можда и понеком рођаку ближем или даљем”; при томе се, наравно, не замара непостојањем макар једне индиције (а камоли доказа) да је Пеђа одговоран за било какав злочин; не, самим тим што је Србин који је остао у Сарајеву он има да трпи опјевани „бошњачки мерхамет” захваљујући којем њега, Србина, бошњачка већина у Сарајеву (још увијек) трпи. И да, наравно, све у прокламираном бошњачком опредјељењу за изградњу „мултиетничке Босне и Херцеговине равноправних грађана”. При чему индивидуалне ратне патње заслужују респект само ако су бошњачке: најбољи доказ је споменик у центру Сарајева који се не зове спомеником убијеној дјеци Сарајева, него спомеником „убијеној дјеци опкољеног Сарајева”.
С друге стране, сигурно је језиво бити данас муслиман у Европи и свакодневно осјећати нове изразе антиисламске хистерије, попут оних Виктора Орбана или Јарослава Качињског. Мора да је већ одавно страшно бити муслиман на западу и живјети у средини у којој је муслимански идентитет довољан разлог за претпостављену кривицу, гдје нема безопасног муслимана док се не докаже супротно.
Али, гле парадокса: у Сарајеву се већ дуго његује скоро идентичан однос према (пре)осталим Србима и Хрватима као што је онај који Европа гради према муслиманима – презрени су све док не докажу да нису криви.
Уколико се етничка већина према Србима и Хрватима у Сарајеву буде и даље односила као посланици из владајуће коалиције у кантоналној скупштини према Пеђи Којовићу, брзо ће бошњачки национализам пред Бошњаке поставити дилему: желе ли демократску (а то значи и мултиетничку) државу на цијелој територији Босне и Херцеговине или бошњачку државу на дјелићу те територије?
Јеврејски националисти, још од времена Бен Гуриона и стварања државе, нису ријешили дилему о карактеру Израела – демократска или јеврејска држава? Иста дилема је сада и пред бошњачким националистима, али ту не престаје свака сличност са њиховим јеврејским „колегама”. Наиме, и у једном и другом случају погрешан избор националиста плаћају и плаћаће – прије свих – муслимани.
http://kliker.info/novi-talas-bosnjackog-nacionalizma-reislamizacija-plus-turcenje/
Додај коментар