- Прије Изетбеговића појмовима већине и мањине у истом смислу почели су прошле године махати двојица из једне сарајевске екстремистичке странчице, али је изгледало да их не треба узимати озбиљно. Сад испада да су то били рани извикивачи нове Изетбеговићеве политике
- И у закључке великог програмског скупа СДА ушло је да је неприхватљиво усвајање било каквих закона „којима би се омогућио диктат мањине над већином грађана Федерације БиХ“
- Пошто не постоји никаква стварна могућности да „мањина завлада над животом већине у Федерацији БиХ“, Изетбеговићев хињени страх је грубо политикантство и, заправо, израз дубинске неспремности на признање потпуне равноправности хрватској мањини
ОТКАКО постоји модерна Босна и Херцеговина – као федерална јединица у другој Југославији, те од 1992. године као независна држава – први пут су неки дан у политички дискурс уведени појмови већине и мањине (у више него јасном националном значењу: Бошњаци и Хрвати) као критериј владања. И то није учинио било тко, него политичар с највишим статусом – Бакир Изетбеговић, предсједник највеће бошњачке странке, предсједавајући Предсједништва Босне и Херцеговине.
Добро, није баш први: прије Изетбеговића појмовима већине и мањине у истом смислу почели су прошле године махати двојица из једне сарајевске екстремистичке странчице, али је изгледало да их не треба узимати озбиљно. Сад испада да су то били рани извикивачи нове Изетбеговићеве политике.
Пише: Иван ЛОВРЕНОВИЋ
Најприје је Изетбеговић по изласку из резиденције америчке амбасадорице у Сарајеву, гдје се разговарало о могућностима промјене изборнога закона Федерације БиХ, што траже хрватске странке као механизам заштите равноправности, новинарима изјавио да „неће бити никаквих уступака“.
Затим аподиктичним тоном додао: „Оно што се сигурно неће десити, јесте да мањина завлада над животом већине у Федерацији БиХ.
Та ствар се неће десити. „Дан-два послије, „та ствар“ унишла је и у закључке великога програмског скупа СДА, у којима се каже да је неприхватљиво усвајање било каквих закона „којима би се омогућио диктат мањине над већином грађана Федерације БиХ“.
Овдје је оно што у контексту промјена тражи Драган Човић и његов ХДЗ, а што у многим елементима подлијеже озбиљној критичкој просудби, нужно раздвојити од начелнога аспекта уставноправне и практично-политичке равноправности, с којим је у драстичном раскораку било какво увођење критерија већина-мањина.
На ово је важно упозорити и због тога што је јасно да не постоји никаква стварна могућности да „мањина завлада над животом већине у Федерацији БиХ“, те да је Изетбеговићев хињени страх грубо политикантство и, заправо, израз дубинске неспремности на признање потпуне равноправности мањини.
Друга страна те неспремности јест, наравно, спремност на систем у коме се влада по вољи већине. Националне, наравно. А више је него симптоматично да сам Изетбеговић своју политику већине-мањине своди на Федерацију БиХ.
Заглавни камен Босне и Херцеговине – државе и друштва – од ЗАВНОБиХ-а 1943. (у који се сарајевски политички круг воли заклињати) била је до прије који дан национална равноправност (славна завнобиховска раставно-саставна максима ни-ни-ни, и-и-и) и институт конститутивности трију народа.
То је искључивало критериј већине и мањине у владању, у полагању ових или оних већих политичких права. Што, онда, може значити овај епохални преседан увођења тога критерија у рјешавање кључних питања политичке конституције у сложеној држави каква је Босна и Херцеговина?
Је ли то тек очајничко проналажење што громогласнијих парола у предизборној кампањи која је, очигледно, већ почела иако до избора има седам мјесеци?
Или је ријеч о озбиљној припреми захтјева за темељитом реартикулацијом државе и политичкога система, с односом већина-мањина као кључним елементом?
Онако како написа један од двојице споменутих демократских талибана: „Суштина демократије је владавина већине. Ми смо због мира у кући одустали од суштине демократије“.
Тријезној читалачкој пажњи остављам ишчитавање опасних импликација и конзеквенција оваквога умовања.
Прекрупна су и преважна ова питања, па би било од круцијалне важности да Изетбеговић и његова странка дадну недвосмислен одговор на њих. Но, не знам хоће ли их имати тко питати.
Контрахентска страна у актуалном спору око изборнога закона – Драган Човић и његови патуљци на челу с Божом Љубићем – то неће и не могу, а и када хоће, они то никада не чине с озбиљним намјерама и чврстим аргументима, јер је трговина, а не принципијелна и проспективна политика њихов основни мотив, покретач и циљ.
Од осталих, бојим се нитко, јер, рецимо, у сарајевској јавности овај преседан у политичком дискурсу није ни примијећен, камоли коментиран.
Додај коментар