- Они сматрају да будућност БиХ овиси о два националистичка пројекта, па су рехабилитовали српско-хрватски савез из ратног времена којег данас треба назвати правим именом – антимуслимански савез
- Типична теза националиста која се тако често чује: када се распала Југославија, не може постојати ни БиХ, која је на неки начин Југославија у малом. Они сматрају да српска етничка држава треба да обухвати територију која се данас зове Република Српска, а Хрвати ће координирано са својим српским савезницима показати немогућност „вјештачке” творевине под међународним протекторатом и узети свој дио територије
- Никакве праве љубави нема између Додика и Човића. Они су само на истом задатку уз менторство Београда и Загреба, квазиимперијалних тутора тзв. гаранта Дејтонског споразума. Зато је све лажно у милозвучном дипломатском језику Вучића и Пленковића о „поштовању интегритета БиХ”
- Дејтонски споразум јесте легитимирао разорену културну супстанцу Босне и много је опаснији од самог рата али је Босну створила култура. Још увијек у ДНК-у ове земље егзистира супстанца која нас учи да схватимо како нам је први комшија – католик, православац, муслиман, Јевреј, ближи по обичају и култури од било кога. Тај начин живота, та свијест о важности комшије је створила Босну
Аутор: Дино МУСТАФИЋ
БИЛА је то лијепа и ведра ноћ у ексклузивном ресторану на Радобољи уз предсједнички мени са задахом политике из 90-их.
Члан Предсједништва БиХ Драган Човић је напокон имао прилику да домаћински, без дискреције шарања по салветама како су то у хисторији радили његови узори, стави на сто судбину БиХ. Био је окружен својим политичким савезницима, Милорадом Додиком и његовим „добрим духом” Александром Вучићем, а савјетодавно-консултативну улогу по географској и политичкој симетрији Београд-Загреб имао је и Андреј Пленковић.
Свједоци тврде да је разговор текао спонтано, излијевао се, прелијевао и пљускао попут ријеке Радобоље, само што су ријечи остале круте и тврде јер су их изговарали „легитимни представници народа” за које знамо да им морална осјетљивост није на цијени, а све чине да демократије не буде. Наиме, када су они на власти, нема ни легитимне опозиције.
Свако ко не подупире странке са етничким принципом, за почетак уопће није ни дио властитог народа. Наводно прави народ прво треба „екстрахирати” из укупног броја стварних грађана, па се претпоставља да би тај идеални народ био морално чист и непогрешив у својој вољи.
Е, такви политички мислиоци који сматрају да политичка заједница више не би требала бити подијељена, да је могуће да народ буде једно те да као заједница има једног истинског представника – нису имали никаквих сметњи да се договарају о будућности државе БиХ.
Они сматрају да будућност ове земље овиси о два националистичка пројекта, па су рехабилитовали српско-хрватски савез из ратног времена којег данас треба назвати правим именом – антимуслимански савез. Намјерно га и не зовем антибошњачким, јер у овим међународним околностима са порастом исламског тероризма на глобалном нивоу и порастом милитантне деснице на Западу – изворно је антиисламски.
Као такав добија већу међународну цијену како би Срби и Хрвати могли бити спасиоци Европе од исламске пошасти која се гнијезди у терористичким камповима на границама ЕУ. У ту причу се уклапа све оно што мјесецима говоре највиши хрватски дужносници и посланици по институцијама ЕУ о потенцијалним исламским борцима у Босни и Херцеговини, што је уствари тражење повода за дезинтеграцију Босне и Херцеговине.
Дакле, не ради се о томе да је неко обновио или ојачао ту идеју, она суштински никада није била напуштена осим у једном кратком периоду када је Зоран Ђинђић био на власти у Србији, а у Хрватској Стипе Месић и Иво Јосиповић. Повјеровали смо да је суочавање са погрешном вањском политиком Хрватске из 90-их у друштвеном процесу детуђманизације затворило заувијек могућност идеје подјеле БиХ из Загреба, али очито смо потцијенили јачину националиста који су се мимикрично „еуропеизирали” у садашњем ХДЗ-у.
Међутим, њихове стварне намјере открива и хрватски парламентарац Божо Љубић, који се окуражен у матици опусти па се политички занесе и каже:…„али да се не лажемо. Све три стране у БиХ имају стратешке циљеве који су настали распадом Југославије. Бошњаци су увијек жељели бошњачку националну државу, коју сада желе остварити под кринком грађанске државе. Хрвати су увијек БиХ жељели као федерално уређену државу. Нећу се у овом тренутку дотицати онога што Срби желе”.
Типична теза националиста која се тако често чује: када се распала Југославија, не може постојати ни Босна и Херцеговина, која је на неки начин Југославија у малом. Они сматрају да треба стварати етничке државе на подручју БиХ и да српска етничка држава треба да обухвати територију која се данас зове Република Српска, а Хрвати ће координирано са својим српским савезницима показати дисфункционалност БиХ, немогућност „вјештачке” творевине под међународним протекторатом и узети свој дио територије на којој већ компактно годинама влада криминогена етно-олигархија ХДЗ-а.
И једни и други вјерују да би могао доћи тренутак када би Запад због својих интереса могао дозволити распад неких држава. Онда би по њима и Босна и Херцеговина могла доћи на месарски сто неког отмјеног ресторана – овај пут у свјетској метрополи, па да се дипломатском оловком као сатаром раскомада што се није могло учинити ратом. И они се за то припремају као сијамски близанци и Срби и Хрвати, ни око чега се не могу сложити осим по питању БиХ.
Никакве праве љубави нема између Додика и Човића. Они су само на истом задатку уз менторство Београда и Загреба, квазиимперијалних тутора тзв. гаранта Дејтонског споразума. Зато је све лажно у милозвучном дипломатском језику Вучића и Пленковића о „поштовању интегритета БиХ”.
Ради се о вишегодишњем политичком споразуму који је врло чврст и који има заједнички циљ. Очигледно је да се у основи те двије политике може препознати боснофобија!
Дејтонски споразум јесте легитимирао разорену културну супстанцу Босне и много је самим тим опаснији од самог рата. Јер. тај зли документ, који штити етничко и колективистичко право над грађанским и индивидуалним, не само да је расистички глуп и злонамјеран него је отворио могућност да душмани са Радобоље желе Босну учинити немогућом.
Незналице попут Додика и Човића не перципирају да је Босна једна од малобројних политичких заједница, држава, које нису настале из политичких покрета или војних борби, већ ју створила култура. Развила је један специфичан начин живота, јер култура је начин живота. Још увијек у ДНК-у ове земље егзистира супстанца која нас учи да схватимо како нам је први комшија – католик, православац, муслиман, Јевреј, свакако ближи по обичају и култури од било кога. Дакле, тај начин живота, та свијест о важности комшије је створила Босну.
Таква култура чува ову земљу, она није најмоћније оружје, али јесте жилава. Босанска култура дуго траје, издржала је и надживјела многе са гладним апетитом да је прогутају, али се није дала лако појести, нити сварити. Тешко је замислити да у БиХ живе и дјелују политичари у 21. стољећу који желе да одвоје народе као да они никада нису заједно живјели.
То је страшно. А још је страшније што се многи одговорни људи у међународној заједници ни на који начин о томе не очитују и не подузимају ништа на врло отворене политичке изјаве које доводе у питање и уставни поредак БиХ.
Када чујете шта данас говоре носиоци власти из ХДЗ-а и СНСД-а и када бисте то упоредили са изјавама њихових претходника у вријеме рата, видјели бисте да се ради о истој или сличној реторици. Њихови претходници су због те реторике осуђени као ратни злочинци, зато и не чуде билбордске рођенданске честитке естаблишмента својим узорима и „херојима” рата!
Због тога је од фундаменталне важности да се на наредним опћим изборима грађани/ке БиХ супротставе националистичким нарацијама, наши гласови се морају трансформирати у наду да ћемо добити аутентични, стварни мир, заснован на слободи и правди.
Свака будала зна да се Босна и Херцеговина не може распасти у миру. Зато треба гласати за странке које нуде мир и просперитет, нови вриједносни склоп, промјену политичке парадигме етничке демократије.
Хисторијска је одговорност на грађанским партијама да покажу своју стварну мултиетничку платформу у којој неће постојати могућност мајоризације босанских Срба и Хрвата. Није довољно то говорити само реторички, мора бити видљиво и на изборним листама са већим бројем неистомишљеника политика СНСД-а и ХДЗ-а, а који долазе из српског и хрватског корпуса.
СДА уколико жели добро свом народу и држави, мора отићи у хисторијску свлачионицу, редефинисати своје политичке ставове и концептуално се промијенити у конзервативно-традиционалну странку грађанског десног центра. Нажалост, не видим да су њени прваци свјесни како су управо они највећи савезници и политички партнери дезинтеграцијским политикама.
Потврђује то и састанак предсједника СДА са бошњачким носиоцима извршне и законодавне власти уз менторство у виду „политбироа” ИЗ-а. Непаметан и непотребан скуп, као својеврсни одговор на дјелидбу са Радобоље, међутим, један у низу трапавих и недржавничких поступака Бакира Изетбеговића.
Босна и Херцеговина је успјела да опстане и у рату, када је све упућивало на то да ће бити избрисана са хисторијске сцене, па зашто онда не би опстала у миру који је хисторијски њен највећи савезник, а за то се сви пробосански политички фактори морају потрудити!
https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/kolumne/bosnofobija-356657
Додај коментар