- Душан ШЕХОВАЦ: Постоје судско-истражни документи и досијеи са свим подацима о 102 убијене дјеце у ратном Српском Сарајеву, али се о најмлађим жртвама, које су убијане на Грбавици, Илиџи, Вогошћи, Трнову, Хаџићима, Рајловцу, Илијашу, Палама и Лукавици – и даље шути. Њих су сарајевски хуманисти заборавили, одвојили их од дјеце опкољеног Сарајева
- Према српским тврдњама, у Сарајеву је убијено и нестало око 6.000 припадника овог народа, што супротна страна упорно негира. Ријетке судске пресуде за злочине над Србима у овом граду изречене су нижерангираним починитељима, док су наредбодавци остали недодирљиви. О српским жртвама се ријетко говори, а још рјеђе се процесуирају, јер то руши слику о Бошњацима као жртви
- Цијело Сарајево зна ко је убио Бошка и Амиру, о двије дјевојчице на Грбавици, а и ко је везао сајлом старца и старицу у Трнову и вукао их по макадаму док се нису распали
- Сви знају и ко је запалио православну цркву у Трнову и заковао човјека на улазу да и он изгори. Ову цркву и цркву у Осенику запалили су и срушили Бошњаци, што су докази да је лажан сарајевски мит да Бошњаци нису у Сарајеву срушили ниједну православну цркву
- Шеховац упозорава да „објективност не станује у Суду БиХ” – кад Срби у Хаџићима разоружавају, хапсе и одводе у Спортску дворану Бошњаке онда је то „етничко чишћење територије”, а кад Бошњаци исто чине Србима у Хаџићима и Пазарићу, то је онда “легално чишћење државне територије од побуњеника”
ДУШАН Шеховац један је од интелектуалаца који је поред Срђана Пухала и Твртка Миловића указивао на манипулацију бројем побијене сарајевске дјеце, уз истовремено потпуно негирање броја побијене сарајевске дјеце у дијеловима Сарајева који су држали Срби и на који је неселективно гађано гранатама Армије БИХ, што је иначе ратни злочин,
Према доступним подацима, у Сарајеву је погинуло 8.940 војника, од којих је 5.713 Бошњака, 2.900 Срба, 296 Хрвата и 31 припадник осталих народа. Убијено или нестало је 3.813 Бошњака, 1.074 Срба, 723 Хрвата и 162 осталих.
Истовремено, нигдје не постоји јавно верификован и објављен списак о 1.602 убијене дјеце, говори Шеховац.
„Хаг у својим анализама демографских губитака спомиње 450 убијене дјеце, а директор Истраживачко документационог центра Мирсад Токача и директор Института за истраживање злочина против човјечности и међународног права Универзитета у Сарајеву Смаил Чекић 642 страдале дјеце”, тврди Шеховац.
Он посебно истиче да постоје судско-истражни документи и досијеи са свим подацима о 102 убијене дјеце у ратном Српском Сарајеву, те да се о најмлађим жртвама, које су убијане на Грбавици, Илиџи, Вогошћи, Трнову, Хаџићима, Рајловцу, Илијашу, Палама и Лукавици – и даље шути.
„Зашто? Дјеца су дјеца, највеће жртве рата. Њих су сарајевски хуманисти заборавили, одвојили их од дјеце опкољеног Сарајева. Дегутантно је измишљати жртве и објављивати лаж као истину”, истиче Шеховац.
Према српским тврдњама, у Сарајеву је убијено и нестало око 6.000 припадника овог народа, што супротна страна упорно негира. Ријетке судске пресуде за злочине над Србима у овом граду изречене су нижерангираним починитељима, док су наредбодавци остали недодирљиви.
„Не треба измишљати нове, непостојеће српске злочине, а правити се као да не постоје злочини Бошњака у Сарајеву. О њима се ријетко говори, а још рјеђе се процесуирају, јер то руши слику о Бошњацима као жртви.
Цијело Сарајево зна ко је убио Бошка и Амиру, двије дјевојчице на Грбавици, ко је везао сајлом старца и старицу у Трнову и вукао их по макадаму док се нису распали.
Сви знају ко је запалио православну цркву у Трнову и заковао човјека на улазу да и он изгори. Ову цркву и цркву у Осенику запалили су и срушили Бошњаци, што су докази да је лажан сарајевски мит да Бошњаци нису у Сарајеву срушили ниједну православну цркву”, наводи Шеховац за Срну.
Он сматра да „објективност не станује у Суду БиХ” – кад Срби у Хаџићима разоружавају, хапсе и одводе у Спортску дворану Бошњаке онда је то „етничко чишћење територије”, а кад Бошњаци исто чине Србима у Хаџићима и Пазарићу, то је онда „легално чишћење државне територије од побуњеника”.
„Графичка школа на Илиџи у којој су Бошњаци били затворени један дан именује се као ратни, малтене, концентрациони логор, а Силос у Тарчину, кроз који је до сијечња 1996. године прошло неколико стотина Срба, а једна бака држана 1.420 дана, именују као војни истражни затвор.
Простор у Трнову гдје су били заробљени Срби називају котловницом, Припаднике Војске Републике Српске из Трнова, Кијева и Војковића зову агресорима /а били су код код својих кућа/, а припаднике такозване Армије БиХ из Фоче и ХОС-а из Доњег Вакуфа – регуланом војском у Трнову”, прецизира Шеховац.
Према његовим ријечима, коментари на друштвеним мрежама у којима се наводи да су на Казанима убијени „сарајевски четници са оружјем и средствима везе”, резултат су сатанизације и демонизације Срба као „ружних, прљавих и злих каубоја који су дојахали на коњима ЈНА на брда око Сарајева””.
„Бакир Изетбеговић касно на Казане дође. Он и његов отац су 1993. године знали за ове злочине. Изетбеговић је раније одао почаст једном од суучесника ових злочина, хушкачу, помагачу и наредбодавцу Мушану Топаловићу Цаци, корачајући на челу колоне на његовој сахрани.
Цацо је укопан на истом гробљу гдје је и његовог отац Алија”, наводи Шеховац.
Он закључује да је вишегодишња шутња већине утјецајних Бошњака о злочинима чије су жртве били сарајевски Срби утицала на сарајевско јавно мњење, па је формиран став да није ни било ратних злочина према Србима у Сарајеву.
Према томе, нема нити побијене српске дјеце на Илиџи. Јер побијена српска дјеца на Илиџи доказ су да је Армија БИХ неселективно гранатирала. А неселективно гранатирање урбаних зона према Женевској конвенцији јест ратни злочин. Ратни злочин који Scotta није занимао. Док сва друга гранатирања јесу.
Зато се сватко тко се усуди проговорити о билдању броја побијене сарајевске дјеце, дјеце која ни у Сарајеву под АБИХ нису била само бошњачка, треба на вријеме одстранити из јавног простора. Јер он мрзи нашу дјецу! Откуд му право да пропитује? Нарочито је такав опасан у документарном дијелу програма јавне БХТВ. Наше БХТВ која припада нама. А не њима, који се позивају на некакву равноправност.
Сви који желе заштитити невиност оних који су неселективно пуцали из доброг дијела Сарајева, Цециног дијела Сарајева, морају отказати таквоме фашисти сурадњу. Фашист би могао бити нарочито опасан за оне који не желе пред лице правде. Стога се на њега мора бацити медијска фетва. Не би ли га случајан пролазник у Сарајеву ударио летвом по глави. С леђа. Неки Цецин поштоватељ. А све се назвало несретним случајем. Без пронађеног нападача. Нешто слично ко са Леутаром само с претходном медијском припремом. Припремом за метак.
Будући да иза цијеле хајке стоји човјек који је лажно пријавио ковертиране метке, које је сам себи послао како би оптужио Исламску заједницу и који због тог никада није приведен на суд, требамо ли вјеровати правосудним органима БИХ да ће и код ове хајке, јавно оркестрираног линча и медијске потјернице на главу Твртка Миловића, поступити у складу са законом? Наравно да не.
Јер БИХ није правна држава. БИХ је сарајевски султанат. Они су преузели контролу и над медијима, и над правосуђем. И над тајним камповима. Свако дирање у дио тог царства сматрају нападом на султанат. Који у шали зову државом.
БХТВ је једноумна институција на којој могу радити само Хрвати и Срби који не пропитују митове сарајевске чаршије. Сви други бит ће проглашени усташама, фашистима и непријатељима БИХ. И одстрањени из јавног простора. Без права грађанства.
Без обзира на БХ законе о људским правима, омбудсмане, парламентарне комисије, еуропске конвенције и остале институције које се нас, правих домољуба, из Сарајева, баш и не тичу. Јер, ми смо изнад. Ми смо жртве. И као такви имамо право пуцати и данас. На сваког тко не мисли као ми.
Додај коментар