- Кад се каже да су Милорад Додик и Драган Човић „продужене руке“ Београда или Загреба, онда се потпуно занемарује чињеница да су за те људе гласовали држављани Босне и Херцеговине. Па нису за Додика гласовали Кинези, него становници БиХ. Штовише, Додик је побиједио на изборима у РС, која чини половину територија ове државе
- Бошњацима је још само да тој држави одреде териториј и виде како се ријешити Хрвата, који су данас заправо једина брана настанку муслиманске државе у средишту Еуропе
- БиХ ће наставити егзистирати као „пропала држава“ све до оног тренутка док сарајевоцентричне елите не прихвате реалност – БиХ је држава у свему једнака три творбена и државотворна народа
Пише: Јурица ГУДЕЉ I, Dnevnik.ba
БОШЊАЧКА јавност из нафталина је извукла стару причу која им служи као алиби пред властитим народом за чињеницу да је БиХ држава коју њихова елита не изграђује, него управо супротно – чини све да БиХ не профункционира као држава трију конститутивних народа.
Нови/стари кривци за све лоше у БиХ су, очекивано, Загреб и Београд. Теза је то која се поновно све чешће понавља у бошњачким, сарајевоцентричним медијима.
Тако се коцкице слажу на начин да су Драган Човић и Милорад Додик „играчи“ Загреба односно Београда који, пак, имају „територијалне претензије“ на БиХ. Иако је ријеч о потпуно шупљој, депласираној, ретроградној и напросто глупавој причи, она ипак добија све више и више поборника тј. тумача у јавном бошњачком простору.
Све се, према овом наративу, своди на то да нетко извана Босни и Херцеговини не жели добро и да су Бошњаци и њима лојални Хрвати и Срби једини „заштитници БиХ“. Кроз исти наратив просијава и теза да су Бошњаци „темељни народ“ у БиХ који, наравно, нема другу домовину, док Хрвати и Срби наводно имају.
Чак и површном анализом лако је закључити како је ријеч о шовнистичкој и хегемонистичкој причи која је у сукобу с темељним чињеницама.
Кад се каже да су Милорад Додик и Драган Човић „продужене руке“ Београда или Загреба, онда се потпуно занемарује чињеница да су за те људе гласовали држављани Босне и Херцеговине. Па нису за Додика гласовали Кинези, него становници БиХ. Штовише, Додик је побиједио на изборима у РС, која чини половину територија ове државе.
Једнако тако, Драган Човић је побиједио на бх. изборима и за њега је гласовала увјерљива већина хрватскога бирачког тијела ове земље.
Но, те чињенице ништа не значе тумачима приче о злочестом Београду и Загребу и довршетку (туђих) ратних циљева. Њима је несхватљиво да нетко има другачији поглед на БиХ и да у овој земљи станују људи који нису Бошњаци, који нису ни Босанци у националном смислу, него Хрвати и Срби. То је тај кобни „љубавно-патриотски загрљај“ који гуши БиХ и који ову земљу води у нестанак.
Истовремено, сарајевоцентрична јавност не прича о злоћудним интересима Турске и њеног диктатора Ердогана на Балкану, не прича се о аманетима, не говори се о Бошњацима као продуженој руци неоосманске политике, нити о, рецимо, Бакиру Изетбеговићу као Ердогановом џепном лидеру Бошњака у БиХ.
Не говори се о тому како сада кад су Русија и Турска у све отворенијем савезу, постоји јасна опасност да се у БиХ изазове нестабилност како би се пољуљала Еуропска унија, или о тому како Изетбеговић с Вучићем можда договара подјелу БиХ на два ентитета – један српски и један бошњачки.
Лаконски се говори како Хрвати траже „сегрегацијски“ Изборни закон, само зато што не желе да им Бошњаци намећу политичке представнике и што желе имати једнака права каква имају Бошњаци и Срби.
Кад се тражи да један народ другом не бира представнике, то се онда назива антиеуропским захтјевом, а кад се говори о грађанској БиХ, тад се прешућује да се иза „грађанске“ фасаде крију хегемонистичке тежње бројнијег народа.
Кад се говори о параџематима, вехабијама, исламским терористима и сличним „билскоисточним хуманитарцима“, онда се прича о људима „другачијег модног освјештења“ и подвалама, а никако о реликтима муџахедина из тзв. АРБиХ познатим по сјечи глава заробљених Срба и Хрвата.
Никад се не говори о тому како је тзв. АРБиХ водила вјерски рат под слоганом „за Аллаха, против Влаха“, него како су се, ето, голоруки Муслимани Зенице, Високог, Травника, Бугојна, Вареша, Фојнице, бранили од својих сусједа Хрвата, који су преко ноћи проглашени усташама и агресорима.
Прешућује се да је, рецимо, готово 100.000 бораца тзв. АРБиХ, потпомогнутих претечама ИСИЛ-а из 7. муслиманске, мјесецима опсједало долине Лашве и Лепенице. Умјесто тога, тврди се како је Витез опсједао Зеницу, како је Хрвате Какња, Травника и Бугојна протјерао ХВО и слично.
Босна и Херцеговина ће наставити егзистирати као „пропала држава“ све до оног тренутка док сарајевоцентричне елите не прихвате реалност – БиХ је држава у свему једнака три творбена и државотворна народа.
Ако се то не поштива, онда БиХ нема шансе дугорочно опстати. Хрвати имају највећи интерес да БиХ као држава профункционира, јер би то онда значило да се у тој држави поштивају и индивидуална и колективна права.
Данас смо у ситуацији да на свим разинама, у свим ситуацијама и на свим пољима бошњачке елите проводе (за сада) правно насиље и отимају институције које би по дефиницији морале бити заједничке.
Сарајевске елите више не занима БиХ, њих занима изградња властите националне државе Бошњака. Остало им је још само тој држави одредити териториј и видјети како се ријешити Хрвата, који су данас заправо једина брана настанку муслиманске државе у средишту Еуропе.
Додај коментар