Сенадин Лавић тврди да су и Срби у БиХ Бошњаци, само што су жртве великосрбијанског пројекта

• Све бошњачко потиче и извире из Босне. Бошњаци своје постојање заснивају на босанству, везаности за босанску земљу и крајеве. Они су временом настали из укупности босанског трајања, из симбиозе етничких група – нису се појавили с Османлијама или се одвојили од Срба
• Током цијелог 20. стољећа од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца до СФРЈ Бошњаке утјерују неријетко и терором у задату форму „религијске скупине”. Ту религијску форму уз то настоје утјерати у српство, хрватство, југославенство – али не и у бошњаштво и босанство! Утјерују их у све могуће идеологизиране конструкције 20. стољећа, али им се свим силама пријечи њихово босанско постојање. Не босанска република босанског народа!
• Један дио босанско-српских интелектуалаца у 20. стољећу послужио је великосрбијанском пројекту у покушајима деструкције Босне. Они су, наиме, имали задатак да у српском народу створе посебну слику српства и развуку је у прошлост, тамо гдје она никада није била. Србизирање бошњачког православног народа постулирано је као пројект од 1844. у Начертанију, а онда је „национализирање” бошњачких православаца и њихово „србизирање” почело од 1863. године с доласком Теофила Петрановића (СоС: ШТА ЛИ ЈЕ, ПО С. ЛАВИЋУ, БИО ФИЛИП ВИШЊИЋ, ДА И ЊЕГА НИСУ СРБИЗОВАЛИ НАКОН 1863-ЋЕ?)
• Професор Кецмановић не припада линији часних српских личности у повијести које долазе послије Светозара Марковића, а какви су Димитрије Туцовић, Иларион Руварац, Радован Драговић, Драгојло Дудић, Петар и Иван Стамболић, Драгиша Павловић, Латинка Перовић, Радомир Константиновић, Оливера Милосављевић, Соња Бисерко, Олга Поповић Обрадовић, Срђа Поповић, Иван Ђурић, Никола Самарџић, Миладин Животић, Никола Ковач, Мирко Ковач, Видосав Стевановић, Перо Мужијевић, Тибор Живковић и многи други
• Нису освајачке Османлије у Босни затекле Србе или српске владаре 1463. године. Таквих није било у Босни до друге половине 19. стољеће. У Босни у ислам нису ушли Срби или Хрвати – не, па то је једноставно немогуће! То су били Бошњани. Нигдје није било Срба који су владали Босном у то вријеме – можда само у српској митолошкој хисториографији или, другим ријечима, у повијести великосрпске лажи о Босни
• Бошњани су у Босни прихватили ислам – то нису били „исламизирани Срби” нити су Склавиније „српске земље”. Бошњаци нису напустили неку од српског народа посвећену „прадедовску веру” и тако постали издајници. Црква босанска није била изданак или грана српске цркве. Сасвим је нормално да људи прихватају вјере и мијењају мишљења. Исто као и Срби у Србији (СоС: НАРОЧИТО ЈЕ НОРМАЛНО КАД ПРИХВАТАЈУ ОКУПАТОРОВУ ВЕРУ!)

ПОВОДОМ коментара на мој интервју порталу Vijesti.ba, а који је преузео портал Kliker.info (30. јули 2018), професора Ненада Кецмановића на вашем порталу Све о Српској, од 5. аугуста 2018. године, насловљеног Џихад Сенадина Лавића против великосрбијанског зла у Босни захтијевам да објавите мој одговор.

Бивши сарајевски професор Кецмановић се представио као стручњак за исламизам и српске митове. Знаковито је да је уз моје име и презиме у наведеном наслову стављена ријеч „џихад” што би требало да аутоматски девалвира моју интерпретацију у медијској орбити, да ме обиљежите као опасност, дисквалифицирате као респектабилну особу и претворите у неког оријенталистичком методом обликованог религијског фанатика („муслиманчића”) који не зна за европску рационалност и који не припада том свијету.

Кецмановић је уложио велики „стваралачки” напор да уз ислам дода милитантну ноту како би се оправдала четничка барбарства и великосрбијански злочини над Бошњацима. Зато свако ко другачије мисли и говори мора бити спреман да искуси нападе и лажи хегемонијских пропагандиста и медијског цинизма.

Будући да је бивши професор Факултета политичких наука у Сарајеву у пензији неопходно га је подсјетити на неколико принципијелних ставова.

Све бошњачко потиче и извире из Босне. Бошњаци своје постојање заснивају на босанству, везаности за босанску земљу и крајеве. Они су временом настали из укупности босанског трајања, из симбиозе етничких група – нису се појавили с Османлијама или се одвојили од Срба.

О султану и турчијату тако лијепо и надахнуто приповиједа Иво Андрић, босански нобеловац. Али, то је само романескна фикција. У конструкту о османском наслијеђу постоје и бошњачке незналице, наравно, које се уклапају у великосрпски рам исламизма и по њему проводе самооријентализирајуће деструктивно искључивање из повијести Босне. Те бошњачке незналице идеални су типови за игроказ који воли професор Кецмановић заточен у властитој неосјетљивости за фине разлике и препознавање другог и другачијег.

Можда професор има неке посебне осјећаје за Турску и њезино наслијеђе? То се никада не зна! Он поручује Бошњацима да им Турска треба бити „матица”. А то је стара болест паланачких духова који никада нису имали повјерења у себе и нису се ослањали на себе, него су негдје другдје тражили ослонац и „памет”.

Професор Кецмановић подсјећа да је дошао крај поштивању мултикултурализма и сада би требало брзо „избрисати” сваки траг разлике, постојања другог, неидентичног, хетерогеног, самосвојног. Нажалост, Бошњаци су искусили шта то значи 1995. године.

Можда професор Кецмановић обзнани да негира било какав злочин и геноцид над Бошњацима у име великосрбијанског пројекта зла?

Кад су Бошњаци одлучили да се изборе за своју слободу или, хегеловски речено, кад су били спремни „ризиковати живот” као господарска свијест која ће се бринути о себи, завршила се стравична епоха прогона и неслободе. У том догађању, она зготовљена матрица потчињености о којој су учени преко његошевских пјевања да су „потурице”, „издајице” и „несој” требала је код Бошњака произвести саморазумијевање и самопредстављање као оријентализиране атракције у оквиру југославенства, то јест обликовати поглед на себе као религијску групу која се одметнула од свога стабла и која се види као „фолклорни куриозитет” (М. Слезовић) и представља властито постојање кроз неко културно-умјетничко друштво.

Најважније напредовање кроз „рад појма” (Г. В. Ф. Хегел), у повијесно-цивилизацијском процесу, што потврђује политичког субјекта у повијести јесте свијест о Босни као повијесном, културном и политичком оквиру бошњачког бића.

На тај начин Бошњаци су искочили из припремљеног оквира за „слику егзотичног племена” и постепено се уздизали у босанско политичко биће показујући да су свјесни властитих културно-повијесних атрибута (ознака једног старог европског народа) и његове модерне политичке повијести која се везује за државу Босну и Херцеговину.

Великосрбијанска пропагандно-обавјештајна матрица о Босни и Бошњацима је ужасна и подла. Опакост помраченог и заробљеног ума конструира лаж како би се Бошњацима подметнула кривња што су многи међу њима и муслимани, јер као такви они су „мостобран за продор исламског тероризма у земље ЕУ”. Зато се професор Кецамновић простире као непробојни панцирни појас, antemurale christianitatis пред азијатском, оријентално-исламском најездом – тако већ од Косовског боја.

Професор континуирано покушава Бошњаке утјерати у неку исламистичку скупину. Он обликује пожељног и непожељног Бошњака, те премотава по ко зна који пут потрошени пропагандни материјал који се и даље користи у денунцирању Бошњака и негирању Босне. Стара је то матрица, често кориштена, али пакосне су и јалове приче о џихаду и исламским радикалима из професорових митских свјетова.

За упућене то је већ стари, прочитани великосрбијански трик.

Током цијелог 20. стољећа од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца до Социјалистичке федеративне републике Југославије(СФРЈ) Бошњаке утјерују неријетко и терором у задату форму „религијске скупине”. Ту религијску форму уз то настоје утјерати у српство, хрватство, југославенство – али не и у бошњаштво и босанство! Утјерују их у све могуће идеологизиране конструкције 20. стољећа, али им се свим силама пријечи њихово босанско постојање. Не босанска република босанског народа!

Професор Кецмановић није примјетио један „мали” повијесно-политички окрет у задњих тридесет година – Бошњаци постоје као политичка и културно-повијесна чињеница Босне.

Овдје ваља подсјетити, такођер, на један став који се битно тиче професора Кецмановића и његовог преданог рада на раскорјењивању босанских Срба.

Један дио босанско-српских интелектуалаца у 20. стољећу послужио је великосрбијанском пројекту у покушајима деструкције Босне. Они су, наиме, имали задатак да у српском народу створе посебну слику српства и развуку је у прошлост, тамо гдје она никада није била. Србизирање бошњачког православног народа постулирано је као пројект од 1844. у Начертанију, а онда је „национализирање” бошњачких православаца и њихово „србизирање” почело од 1863. године с доласком Теофила Петрановића који је био истакнути члан друштва за ширење српског имена у Босни.

Тек послије тога слиједи конструирање српског идентитета и људи се опредјелују за српство. То значи да су Бошњаци у Босни основа из које су временом постали данашњи Бошњаци, босански Хрвати и босански Срби. Наравно, професор никада неће пристати на ове хисторијске чињенице, јер оне дезавуирају све митове великосрбијанске конструкције, то јест идеолошки мотивиране слике повијести Босне. Свако знање треба имати етички основ и подржавати захтјев за истином, јер без тога оно је обмана која лаж уздиже у истину.

Владислав Скарић нас је обавијестио да су у рад Друштва били укључени многи учитељи православних школа, трговци, попови. Прва фаза требала је да научи православне Бошњаке да говоре да су „српске православне вјере”. Васа Пелагић написао је у „Руковођу за српско-босанске, ерцеговачке, старосрбинске и македонске учитеље, школе и обштине” (1867) сљедеће:

Сваки учитељ треба да научи прво своје ученике, а после сву осталу варошку диечицу коиа гођ умеју говорити: да кад јих когођ упита: шта си ти младићу? Па да младић на то питање одма одговори: иа сам Србин. Добро би било када би се неки добри људи нашли који би диечици по коју краицару зато даривали, да се тим у њима још већма побуђује ревност к томе одговори.

Тако се стварао „српски идентитет” у Босни – техника индоктринације људи, како би се сви претворили у Србе. Светозар Марковић критизира овај план у књизи Србија на истоку и у чланку „Српске обмане”.

Од 1863. године до данас траје тај страшни процес раскорјењивања босанских православаца, већине данашњих босанских Срба и њихово ментално-идентитетно одвајање од Босне. У томе судјелују пропагандни гласови Доситеја Обрадовића, Илије Гарашанина, Вука С. Караџића, Јована Цвијића, Васе Глушца, Васе Пелагића, Добрице Ћосића, Милорада Екмечића, па све до професора Кецмановића и сличних. Можемо само замислити која је одговорност великосрпских интелектуалаца за погрешан смјер и обмањивање српског народа о његовој народној повијести, идентитету, везама с другима народима, религијској повијести, етногенези, важним личностима…

Ако узмемо многа презимена у Босни видјет ћемо да су то старобосански, бошњански родови који су временом, послије уништења Босанске краљевине и Цркве босанске (босански крстјани) прихватили католичанство, православље и ислам. А онда на основу религијске припадности и повијесно-политичких процеса конструирана и народна имена у другој половини 19. стољећа.

Зато је оправдано питати у Босни – откада сте прихватили српски идентитет или неки други? Откада на босанској земљи живите посуђену повијест (и идентитета) и зашто негирате бошњаштво и босанство или босански језик? Из којег језика долазите?

Потребно је упозорити да је ревизија повијесних догађаја узалудан и скаредан потхват. Сваки ревизионистички покушај да се утврђени злочини негирају представља суштински неморалан чин појединца или групе (колективна перверзија „племена у агонији”) и учешће у тим злочинима.

Ревизионизам који се данас натура кроз великосрбијанску идеологију у Босни не може никога обавезати да га прихвати осим онога дијела јавности који вјерује Кецмановићу и сличнима. Хоће ли професор икада прихватити одговорност за обмањивање јавности, за измишљотине и подвале, које је годинама у своме ревизионистичком антибосанском помрачењу продуцирао на све стране?

Добро би било да нам професор објасни како су комунистички идеолози постали националистички идеолози? Или је комунизам био само параван за неку другу идеологију?

Мехки југославенски комунизам био је, ипак, једна од тоталитарних идеологија које смо познавали у 19. и 20. стољећу. Та чињеница помаже нам да схватимо како су врли комунисти преко ноћи постајали огавни национал-фашисти, етноклерикални фундаменталисти, шовинисти, расисти, злочинци.

Метафизика зла која је преко тоталитарне идеологије етно-фашизма оперирала у повијесним догађајима какав је дисолуција СФРЈ 1990-их објективирала се у накнадним политичким системима који су резултат злочина.

Показало се како се једна тоталитарна идеја комунизма (дијалектика класне борбе) замјењује другом, фашистичком, у чијој је основи групотворбена цјелина на етничко-религијском основу (сакрализирана етничко-религијска група).Један тоталитаризам замјењује се другим и послије дисолуције бивше југославенске државе настала су друштва с примјесама фашистичке идеологије у којима доминира тоталитарна нацио-фашистичка политичка идеја у међуљудским односима. Политичке странке се камфлирају придјевом “демократски/а” у називу, а стварно проводе нацио-фашистичке идеје.

Озбиљан хришћанин, одговоран знанственик и моралан човјек никада не би ушао у тај лабиринт ужаса. Све ово данас свједочи да на балканском раскршћу имамо хроничну кризу либералног друштва и хуманистичких вриједности.

Професор Кецмановић у своме анти-џихад заносу није показао хуманистичке идеје – он и не зна значење ријечи „џихад” изван оријенталистички склепаног значења за медијску употребу.

У биографији професора нема важних дјела из неке научне дисциплине, али он би да свима попује и држи лекције с позиције популистичког цинизма. Он слиједи ону врсту писања која се сматра полемичком публицистиком, скромног разумијевања збиље, без филозофских и социолошких претпоставки, често нелогичног и контрадикторног говорења, информираног из полицијско-обавјештајних структура. Ту није ријеч о научним радовима који су резултат истрајних и дуготрајних знанствено-истраживачких процеса.

Професор Кецмановић ни као професор ни као јавна личност нема велике и важне идеје. Његова је највећа фраза „немогућа држава”! Идеологијски великосрпски крик, дакле, nihil novi sub sole.

Професор Кецмановић не припада линији часних српских личности у повијести које долазе послије Светозара Марковића, а какви су Димитрије Туцовић, Иларион Руварац, Радован Драговић, Драгојло Дудић, Петар и Иван Стамболић, Драгиша Павловић, Латинка Перовић, Радомир Константиновић, Оливера Милосављевић, Соња Бисерко, Олга Поповић Обрадовић, Срђа Поповић, Иван Ђурић, Никола Самарџић, Миладин Животић, Никола Ковач, Мирко Ковач, Видосав Стевановић, Перо Мужијевић, Тибор Живковић и многи други.

Али, и без обзира што није у овој повијесној српској линији, професор зна да у цивилизираном свијету дјело геноцида нема будућност – да је то немогућа нељудска творевина!

Босна је несумњива повијесна, политичка и културна чињеница без обзира на све могуће хисториографске фалсификате, конструкције, лажи и обмане које је великосрбијанска идеологија натурила као „чињенице”. Босна никада није била „једна од српских земаља”, а Твртко И Котроман је био краљ Србљем (Рашком), Босном, Хрватском, Далмацијом… Никада није био Србин, нити је то неко био из босанско-бошњанске лозе Котроманића, и представља првог ујединитеља ових народа обманутих нарацијама квази-интелектуалаца и религијских фанатика. Али, Босна и даље има сјајну будућност, јер има неуништену моралну супстанцу живота. Она је тисућљетна земља, хиљадугодишње трајање и не може се уништити никаквим индоктринацијама и манипулацијама опаких пропагандиста.

Нису освајачке Османлије у Босни затекле Србе или српске владаре 1463. године. Таквих није било у Босни до друге половине 19. стољеће. У Босни у ислам нису ушли Срби или Хрвати – не, па то је једноставно немогуће! То су били Бошњани. Османлије су у 15. стољећу затекле Бошњане крстјане који су управо доживљавали погром од угарских крсташа (1459). Нигдје није било Срба који су владали Босном у то вријеме – можда само у српској митолошкој хисториографији или, другим ријечима, у повијести великосрпске лажи о Босни.

Бошњани су у Босни прихватили ислам – то нису били „исламизирани Срби” нити су Склавиније „српске земље”. Бошњаци нису напустили неку од српског народа посвећену „прадедовску веру” и тако постали издајници. Црква босанска није била изданак или грана српске цркве. Сасвим је нормално да људи прихватају вјере и мијењају мишљења. Исто као и Срби у Србији.

Површност професора Кецмановића подваљује нам „ропство под Турцима”, слично митској конструкцији о девширими („данак у крви”).

Мит о српском ропству под Османлијама није баш тачан. Одлучујућа и најважнија битка Османлија није била на Косову 1389. године – то је био само један успутни бој, ратна чарка могло би се рећи. Послије тог Косовског боја за Османлије догодила се кључна битка код Никопоља 1396. године у којој су ратници Стефана Лазаровог (син кнеза Лазара и Милице) дали одлучујући допринос у побједи војске Бајaзита I, званог Јилдирим (1360–1403), чиме се отворила капија средње Европе. Бајазит I је оженио Лазарову кћерку Оливеру, сестру Стефанову. У бици код Ангоре (Анкаре) 1402. уз Бајазита су Стефанови ратници против разорних монголских снага Темерлана. И данас је тамо велико гробље Стефанових ратника.

Дакле, о ропству под Турцима cum grano salis. А кад се заправо говори о дугу према Турском султанату истина је да обнова српске државе, као модерног политичког субјекта, свој темељ има управо у том султанату. Како год то идеологијски било тумачено, истина је таква. А то је битно допринијело запречењу политичке еманципације Босне и њезина народа.

Хисторичар Владимир Ћоровић у свом дјелу Историја Југославије (Београд, 1933) пише:

„Ми смо се под Турцима ширили, не мање него као да смо имали најекспанзивнију своју државу…”

Он говори и овако:

„Према православној вери није Мехмед II предузимао насилних мера. Сам је лично био, према причању савременика, верски сасвим равнодушан. Волео је, природно, оне који су примили ислам и тиме се на видан начин обележили као присталице турске. Али, није гонио ни других. Султанија Мара, коју Турци нису нагнали да пређе у ислам, мада је била њихова султанија, постала је баш са Мехмедовом потпором заштитник православља. Када се охридски архиепископ Доротеј год. 1466. замерио султану, који је тада ратовао са Скендер-бегом, султан га је, са неколико угледних Охриђана, насилно преселио у Цариград; али, саму архиепископију није укинуо…”

Ћоровић вели и ово:

„Пред крај XV века има вести да се несметано подижу или поправљају порушене цркве, а на почетку XVI века гради се неколико нових цркава и манастира. Михаило из Островице, помињани Србин који је доспео међу јањичаре, пише са признањем за Турке, које иначе не воли много, да је „међу овим поганицима велика праведност, они су праведни према себи и међу собом, па и спрам својих подчињених, били ови христијани или чивути… јер цар сам строго на то гледи…”.

Професор Кецмановић је најбољи примјер оне Хегелове тврдње „повијест нас учи да нас ничему не учи”.

Ако су „Турци”некоме направили велику штету онда су то Бошњаци који су у 19. стољећу заустављени од султана на путу поновног успостављања босанске државе коју су им уништили у 15. стољећу. Али, треба подсјетити, Хусеин Градашчевић је 12. септембра 1831. године у Сарајеву, с руком на Кур’ану у Царевој џамији, формално прогласио аутономију Босне у саставу Османског султаната.

Султанова одмазда над Бошањцима трајала је од 1832. до 1850. године када је извршено циљано искорјењивање бошњачке елите, осмишљени елитоцид. То је један од битних разлога бошњачког несналажења и лутања у 20. стољећу.

Зато је сваком политички освијешћеном Бошњаку одбојна свака носталгија за турским, што не значи да данас босанскохерцеговачка држава не треба, у властитом интересу, имати односе с турском или било којом другом државом. Толико професоре о „жалу за ‘пустим турским’”.

Ваља подсјетити и на наше претке, анитфашисте, у Другом свјетском рату. Они су зачетници обнове босанске државности на засједању Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине одржаног у Варцар Вакуфу или Мркоњић Граду 25./26. новембра 1943. године. И на све оне који су учествовали у стјецању обнове неовисности савремене Босне и Херцеговине након турског освајања Босанског краљевства 1463. године и смакнућа њезиног краља.

На крају, принципијелна напомена. Да би се неки разговор одвијао на задовољавајућој разини комуникације он подразумијева компетентног саговорника и моралног говорника. Многи међу нама и даље вјерују у такву врсту комуникације, размјену знања и поштивање „небеског сазвучја” езана и црквених звона у Босни и широм свијета. Не оних професорових измишљених „езана са стотине нових минарета” у данашњем Сарајеву. Обмањујеш и вараш професоре Ненаде Кецамновићу.

(Сарајево, 25. коловоза/аугуста 2018. – професор Факултета политичких наука Сенадин ЛАВИЋ)