- Ма како се завршила актуелна криза власти, овој и оваквој држави Босни и Херцеговини, са оваквим политичким структурама нема спаса!
- Додик и Човић дјелују врло сериозно и прорачунато. Мање је битно да ли имају међународне суфлере који их инструирају – а што не би имали?! Питање је имају ли босански муслимани (Бошњаци) одговор на њихову политику? Наравно да немају и то добро знају и Додик и Човић
- Свјесно амнестирати Алију Изетбеговића, иако вјерујем да ће га будућа покољења кривити за пропаст државе иако је морао потписати Дејтонски мировни споразум јер да је одбио ставити потпис, сигурно би био отрован као и Јасер Аарафат
- Бошњачки лидери, посебно лидери СДА – Сулејман Тихић и Бакир Изетбеговић, били су робовски послушни странцима, посебно Американцима. Немам више шта да кријем, они су их и бирали и постављали на лидерске функције
- Ми смо препустили странцима, посебно Американцима, да интерпретирају визију наше државе и да нам креирају друштво. Чак смо им препустили да нам трасирају међуисламске односе, да не кажем интерпретирају ислам. Упроштено речено, допустили смо да нам дух Дејтона буде важнији од духа Сарајева
- Данас у босанским муслиманима, национално Бошњацима, има више турског, санџачког и вехабијског културолошко-вјерског идентитета него босанског. Опет упроштено речено, у таквим Бошњацима је (остало) веома мало Босне. То је резултат полтронства Бакира Изетбеговића који је идеолошки неук човјек, те конформизма улеме и реиса
- Изетбеговић, који нема биолошког насљедника, одавно не управља својим животом нити самостално доноси „своје“ одлуке, већ неко други. Његово је, нажалост, да управља само са нама
Аутор: Неџад ЛАТИЋ, thebosniatimes.ba
ГОТОВО је! Ма како се завршила актуелна криза власти, овој и оваквој држави Босни и Херцеговини, са оваквим политичким структурама нема спаса! Не мора се десити најгори могући сценариј распада и подјеле државе, али сама чињеница да су се двојица удружила против једног, довољно говори да је то најгори могући сценариј по државу која је у својој повијести увијек почивала и опстајала на „троношцу“.
КРШЋАНИ ПРОТИВ МУСЛИМАНА
Јер, бар формално, будућност Босне и Херцеговине била је пројектирана споразумима у Вашингтону, а потом и Дејтону, тако да двојица националних лидера у Федерацији БиХ, скупа успију привољети трећег из РС, ма ко он био, да полахко уз подршку и помоћ међународне заједнице раде на просперитету и развоју ратом девастиране државе. Али, авај, све се окренуло наопачке и наглавачке. Тако да се пројекција и визија државе Босне и Херцеговине засноване на претпоставци да корачамо у двадесет и прво стољеће, доба глобализације, у Босни претворила у реалност која приличи средњовјековним политичким филозофијама и погледима на свијет.
Једноставно су се двојица кршћана, притом католик и православац, лакше споразумјела, а потом и уротила против муслимана! И то није уопће случајно нити је требало бити изненађење за озбиљне политичке умове који прате геополитичке трендове и геостратешку трансформацију моћи.
Наравно, све се дешава услијед великих криза капитализма, глобализације и неолиберализма, те надирања популистичких антидемократских трендова у свијету.
Оно што пада у очи и над чиме се лидери босанских муслимана морају замислити, како сам Бакир Изетбеговић, још више реису-л-улема Хусеин еф. Кавазовић, јесте одабир тајминга кад је Милорад Додик са Драганом Човићем одлучио дјеловати ултимативно према државним институцијама.
Изговор је заиста мање битан (тапија на грунт), јер је ово био његов дугогодишњи план. Ово је вријеме кад је позиција Ангеле Меркел добрано пољуљана, како у самој Њемачкој тако и у Европи, потом вријеме изласка Велике Британије из ЕУ, потом вријеме кад је Еммануел Мацрон, „повукао ручну“ кад је у питању Балкан, и вријеме велике побједе Доналда Трумпа у Сенату, након неуспјелог импичмента.
Није занемариво питање прилика међу водећим исламским земљама, али није пресудно битно за ову причу.
Хоћу рећи да је ово показатељ да Додик и Човић дјелују врло сериозно и прорачунато. Мање је битно да ли имају међународне суфлере који их инструирају – а што не би имали?!
Питање је имају ли босански муслимани (Бошњаци) одговор на њихову политику? Наравно да немају и то добро знају и Додик и Човић.
Зашто немамо одговор на српско-хрватски сецесионизам у Босни и Херцеговини?
За то има много разлога, али их нећу и не могу све побројати јер би то водило у нихилизам и дефетизам. Питање је могу ли и кад ће Бошњаци почети тражити одговоре на своје проблеме?
Мислим да у оваквој политичко-вјерској консталацији односа босански муслимани нису кадри ништа понудити као одговор, нити су кадри подузети било какву легитимну демократску акцију да осујете Додиков и Човићев сецесионизам.
Јер, босански муслимани су пропустили урадити све оно што су урадили или тренутно раде други народи и постјугословенке државе, да би се одбранили од великосрпских хегемонистичких аспирација. Вјерујем да је побједа Аљбина Куртија на Косову, а посебно дјеловање Мила Ђукановића у Црној Гори, додатно мобилизирало Додика, па и самог Александра Вучића, да крену у сецесионистичку офанзиву на Босну и Херцеговину.
Е, то што ради Мило Ђукановић можемо назвати државотворном политиком! Такву политику су требали водити Изетбеговић(и) и реис, како Кавазовић, тако и бивши Мустафа Церић. Иако су били у предности у односу на Ђукановића, кад је у питању борба за независност и суверенитет државе, јер су имали политички капитал којег су стекли херојском одбраном од великосрпске агресије, бошњачки лидери су то прокоцкали.
Овдје ћу свјесно амнестирати Алију Изетбеговића, иако вјерујем да ће га будућа покољења кривити за пропаст државе, да је морао потписати Дејтонски мировни споразум јер да је одбио ставити потпис, сигурно би био отрован као и Јасер Аарафат.
Од тада су бошњачки лидери, посебно лидери СДА Сулејман Тихић и Бакир Изетбеговић, били робовски послушни странцима, посебно Американцима. Немам више шта да кријем, они су их и бирали и постављали на лидерске функције.
Не, не спочитавам ја пријатељски однос бошњачких лидера према странцима, посебно Американцима. Напротив, обавезни смо пренијети нашим покољењима захвалу за њихову подршку у рату. Али, због туторског односа десио нам се политички парадокс који би се могао трагично одразити по судбину државе и нације.
Ми смо препустили странцима, посебно Американцима, да интерпретирају визију наше државе и да нам креирају друштво. Чак смо им препустили да нам трасирају међуисламске односе, да не кажем интерпретирају ислам. Упроштено речено, допустили смо да нам дух Дејтона буде важнији од духа Сарајева. Тако да нам више стране дипломате и шпијуни разне феле, по медијима тумаче (су)живот и саму идеју Босне, него ми насљедници најисконскијих традиција (су)живота у Босни.
Да појасним, мислим да данас у босанским муслиманима, национално Бошњацима, има више турског, санџачког и вехабијског културолошко-вјерског идентитета него босанског. Опет упроштено речено, у таквим Бошњацима је (остало) веома мало Босне. То је резултат полтронства Бакира Изетбеговића који је идеолошки неук човјек, те конформизма улеме која од реиса, није битно његово име и презиме, већ институција, прави највећег режимског ухљеба.
Чега су збир садашњи босански муслимани? По медијским натписима, ми смо муслимански народ којег сачињава око 10 хиљада селефија и око 3 хиљаде иранских, ваљда шиитских, добровољаца осталих од рата у Босни. Од тога је велики број потенцијалних терориста и шпијуна које су врбовале стране обавјештајне службе, посебно, како је то устврдио бивши министар сигурности, хрватска СОА.
Зар нас се таквих не требају плашити ближи и даљи сусједи, посебно они с којима бисмо требали братски живјети и градити државу?!
Наравно да нисмо такви. Али, све је ствар перцепције. Таква перцепција босанских муслимана је кобна по нас и наш ислам. И то је данак секташког сукоба који тиња у исламском свијету. А пошто су протагонисти тог сукоба Иран и Саудијска Арабија, онда се то преноси и на геополитички план гдје велесиле Русија и Америка држе једну од сукобљених страна. Тако Американци диљем свијета дјелују против иранских шиија, а протежирају, без обзира на њихов терор, просаудијске вехабије.
Таква се геополитичка слика пресликала и на Босну. Зато, ми босански муслимани, немамо шансе да дођемо до ријечи и исповиједамо свој ислам и са тиме и своју Босну.
ЛИДЕР СДА НЕМА (БИОЛОШКОГ) НАСЉЕДНИКА
Секташки међумуслимански сукоб није од јучер и он траје скоро један милениј. Тај сукоб су босански муслимани на најисламскији, братски начин били превазишли. Са сузама у очима можемо прелиставати (алхамијадо) књижевност и осјетити каквом је снагом духа ислама Босна тада буктила.
Да смо сами изналазили свој пут за очување Босне и нашег ислама у њој, Бог би нас упутио да донесемо адекватне законе, као Ђукановић, и да остваримо дијалог са католицима и православцима.
Потом, никад не бисмо дозволили да прихватимо средњовјековни династички облик владавине, па да дозволимо неко само зато што је нечији син столује као вођа нације и коцка се са државом, потом изда и нас и наше жртве за Тужбу БиХ против Србије, јер то није ни исламски, нити демократски принцип на којима савремене нације бирају своје вође.
Пошто смо то себи допустили и препустили другима да одлучују у име нас и постављају нам себи одане владаре, морамо схватити да је логичан крај те погрешке такав да се са сином оснивача националне бошњачке странке (СДА) гаси и странка, јер садашњи лидер нема биолошког насљедника.
Неки потези Бакира Изетбеговића, посебно његове супруге Себије, кад је кадровска политика у питању, указују на то да се и сам спрема на такав потез.
Свјеж примјер те политике је изјава једног СДА-овог прираста „зелених термита“ који је написао да је Додик „мила мајка“ за Дину Конаковића и остале бошњачке „петоколонаше“. СДА је постала расадник овако затуцаних политичких ретардуса који ће је разорити.
Али и без тога, Изетбеговић одавно не управља својим животом нити самостално доноси „своје“ одлуке, већ неко други. Његово је, нажалост, да управља само са нама.
Да би политички амбис био потпун, својом подршком Изетбеговићу странци су обезглавили опозицију када су „заврнули руке“ Жељку Комшићу и Фахрудину Радончићу и приморали их да прихвате „испружену руку“ Изетбеговића.
Не може се рећи да странци нису имали добре намјере да ојачају блок који ће се супротставити Човићу и Додику, али у коначници то је резултирало веома негативним расположењем њихових разочараних гласача. Ниједан од њих се политички неће моћи опоравити од тога.
Остаје у игри још Бх. блок. Али, то је све у повоју са врло неизвјесним исходом. Зато се може рећи да је босански, или(ти) бошњачки антисецесионистички блок пред капитулацијом.
Додај коментар