- Уочи референдума о сецесији БиХ од СФРЈ, бх. Хрвати нису искрено били за цјеловиту и јединствену БиХ, него су жељели да се њени дијелови насељени Хрватима прикључе Хрватској. Покушали су да „ливањским питањем“ обезбиједе барем самосталност унутар БиХ, али их под притиском Изетбеговића и спољног фактора, Туђман ни у томе није подржао
- Већ почетком рата у БиХ, Туђман игра на двије политичке карте: пробосанску и херцег-босанску. Предводе их Средњобосанац Стјепан Кљујић у Предсједништву БиХ у Сарајеву и Херцеговац Мате Бобан, на челу Херцег-Босне у Грудама. Када год је Хрватска имала јачу позицију – Туђман је играо на Бобана, а када су га притискали из Вашингтона и Берлина, играо је на Кљујића
- И док Загреб, како огорчено пише један мостарски колумниста, „више брине о успјеху туристичке сезоне на Јадрану него о судбини Хрвата у БиХ“, предсједник РС је пружио отворену подршку Човићу у борби за једнакоправност у Федерацији, односно у БиХ. Додикова подршка је консеквенца принципијелног става да БиХ може да буде стабилна једино као конфедерација или реална унија три националне републике
Аутор: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ЈОШ у предизборној кампањи уочи вишестраначких избора 1990. започела је Туђманова манипулација са Хрватима у БиХ.
Да би растеретио фронт Хрватске против ЈНА у Славонији, гурнуо их је у загрљај са Муслиманима (везани барјаци шаховнице и полумјесеца) и против Срба. А Стјепан Месић је у јавним иступима отворено најављивао рат у БиХ.
Уочи референдума о сецесији БиХ од СФРЈ, бх. Хрвати нису искрено били за цјеловиту и јединствену БиХ, него су жељели да се њени дијелови насељени Хрватима прикључе Хрватској. Покушали су да „ливањским питањем“ обезбиједе барем самосталност унутар БиХ, али их под притиском Изетбеговића и спољног фактора, Туђман ни у томе није подржао.
Имао је, истина, подршку средњобосанских и посавских Хрвата, али не и херцеговачких.
Да ови посљедњи не би приредили изненађење, дан уочи референдума ангажовала се и Католичка црква да их мобилише да изађу на референдум и да се изјасне за сецесију „јединствене“ БиХ.
Тако су Срби, надгласани од муслиманско-хрватске коалиције, били приморани да оружјем бране своју равноправност, а Туђман и Месић су отворили жељени фронт у БиХ.
Да су бх. Хрвати тада поступили у складу са својим реалним интересима, који су били симетрични српским, не би ни дошло до рата. И једни и други би своје територијално-етничке дијелове одвојили од БиХ и прикључили „матицама“.
Већ почетком рата у БиХ, Туђман игра на двије политичке карте: пробосанску и херцег-босанску. Предводе их Средњобосанац Стјепан Кљујић у Предсједништву БиХ у Сарајеву и Херцеговац Мате Бобан, на челу Херцег-Босне у Грудама. Када год је Хрватска имала јачу позицију – Туђман је играо на Бобана, а када су га притискали из Вашингтона и Берлина, играо је на Кљујића.
ХДЗ БиХ је и формиран као огранак ХДЗ-а у Хрватској и компетенције шефа странке у Загребу омогућавале су Туђману да поставља и смјењује регионалне челнике у БиХ. Тако је, зависно од његове процјене унутрашње и спољне ситуације, долазило до хокејашких замјена кадрова као што на једној страни Кљујић, Љубић, Зубак и на другој Бобан, Прлић, Бркић.
Муслиманско-хрватски оружани сукоб у јесен 1993. био је увод у независност ХР Херцег-Босне од дијелова БиХ које су контролисали Муслимани. Али, услиједила је брза и енергична интервенција западних савезника, на челу са САД, и Њемачка је принудила Туђмана да Вашингтонским споразумом бх. Хрвати невољко уђу у бошњачко-хрватску Федерацију.
Да би се уласком у Федерацију одрекли Херцег-Босне, Хрватима је обећана конфедерација Федерације са Хрватском. Касније се, међутим, показало да је то била обмана и обећану компензацију двије деценије нису помињали ни Загреб ни Сарајево, али ни Груде.
Тек недавно, Човић је пријетећи рекао: „Или трећи ентитет или враћање на Вашингтонски споразум!“
Крајем 2000. и почетком 2001. незадовољни бх. Хрвати су, под вођством Анте Јелавића, преузели иницијативу да сами обнове Херцег-Босну под именом Хрватска самоуправа. Одржали су референдум и припремили финансијску основу осамостаљења, али је на то ОХР робусно интервенисао. Референдум је поништен, а међународна полиција је упала у Херцеговачку банку и трајно однијела сав новац. Загреб је једино дао „политички азил“ Јелавићу да би га спасио од хапшења.
Кардинал Винко Пуљић, надбискуп Луиђи Перезути и бискуп Фрањо Комарица
Фрустрирани неуспјехом да нешто ураде „на своју руку“, „Херцегбосанци“ улазе у дуги период чекања да Хрватска уђе у ЕУ како би Загреб могао ефикасније да им помогне. У том периоду, Хрвати у Федерацији су били толико маргинализовали да су им Бошњаци у два четворогодишња мандата бирали члана Предсједништва БиХ. Иако је „случај Комшић“ био очигледна грешка у изборном систему, Бошњаци и данас одбијају да је исправе.
И док Загреб, како огорчено пише један мостарски колумниста, „више брине о успјеху туристичке сезоне на Јадрану него о судбини Хрвата у БиХ“, предсједник РС је пружио отворену подршку Човићу у борби за једнакоправност у Федерацији, односно у БиХ. Додикова подршка је консеквенца принципијелног става да БиХ може да буде стабилна једино као конфедерација или реална унија три националне републике. Иванић му је, можда да се покаже и с правом, приговарао што заузима страну у хрватско-бошњачким свађама у другом ентитету.
Тек током посљедњих годину дана Загреб напокон снажније подржава једнакоправност Хрвата у БиХ и трећи ентитет, односно дјелује координисано са Грудама. Наилазе, међутим, на индиректну опструкцију врха Католичке цркве у БиХ.
Бискуп Комарица запомаже да се Хрвати врате на своја огњишта у Посавини, иако су одавно замијенили или продали враћене некретнине и већ четврт вијека живе ван БиХ. Понајвише у дијеловима Хрватске који су Олујом испражњени од Срба, па не могу истовремено да живе на два мјеста.
У опструкцији јединствене политике Загреб-Груде, бискупу Комарици се придружио и надбискуп Винко Пуљић, познат по наизмјеничном заступању јединствене БиХ и угрожености Хрвата у њој. Тезом да се „трећи ентитет може правити само на рачун територије РС“, кардинал Пуљић је директно оспорио Човићеву ранију, јавну и изричиту, тврдњу да ће питање трећег ентитета бити рјешавано искључиво разграничењем кантона унутар Федерације, а не на штету РС.
Ради се, у ствари, о томе што Ватикан не прихвата границе трећег ентитета (Херцег-Босне, Хрватске самоуправе) изван којих би остала „Босна Сребрена“ (средња Босна) која је тековина вјековног мисионарења фрањеваца ка Истоку. А бискупи Пуљић и Комарица, наравно, стриктно спроводе управо такву политику.
Таква политика се, међутим, судара са реалношћу.
Средња Босна је, што ратом, што поратним цурењем, испражњена од Хрвата и запосједнута од демографски експанзивних Бошњака. Самостани у Високом, Крешеву итд. остали су изоловани без вјерника. Херцеговачки Хрвати су, за разлику од предратног периода, постали бројчано надмоћни у односу на средњобосанске и посавске. А херцеговачки фрањевци, који подржавају трећи ентитет, преузели су у Сарајеву многе католичке институције (часописи, културна друштва), које су традиционлно водили босански фрањевци, опредијељени за јединствену БиХ.
Католичка црква пресудно утиче на политику у Хрвата, како у Хрватској тако и у БиХ, тако да јединствен став Загреба и Груда око трећег ентитета неће имати већег ефекта без сагласности Ватикана. А политика – Колинда и Човић „у клин“, а Пуљић и Комарица „у плочу“, оставља утисак да Хрвати у БиХ, или воде превртљиву политику, или не могу да се договоре шта хоће. У сваком случају таква политика све више наилази на неповјерење и Бошњака и Срба, па и спољног фактора.
Проф. др Мирјана Касаповић, са ФПН Свеучилишта у Загребу, а поријеклом из БиХ, тако пише:
„Националну идеологију и програм хрватске политичке елите у БиХ најтеже је реконструирати због двоструке политике, која је латентно и манифестно, обиљежила цијело раздобље од 1990. Под двоструком политиком не мисли се на хотимично лицемјерје усмјерено на заваравање политичких противника, на баналну политичку лаж, него на политику која због извањских притисака и ограничења, као и због властите неспособности и недоумица, није јасно и досљедно артикулирала темељне политичке циљеве Хрвата, прије рата, у рату и након рата“ (из књиге БиХ- подијељено друштво и нестабилна држава, стр. 175-176)
Додај коментар