Алистер Крук
- Да ли је мрачна мрежа „милијардера“ коју чини двадесетак чудних, утицајних глобалиста који седе на врху пирамиде „дубоке државе“, и даље способна да „контролише“ догађаје, или се догађаји измичу контроли – макар делимично?
- „Културни ратови су готови“ – конзервативци су изгубили, а либерали су победили, написао је харвардски професор права Ташнет 2016. године. Иако је могло бити другачије, културни компромис је избегнут: све се окончало либералним „спаљивањем земље“. Та земља која је „спаљена“ била је она конзервативне деснице. А она то дубоко осећа“
- Куда и докле ће нас ово доводи? Па, делује као да очекивани пуч „мрачног синдиката“ против Трампа није у плану. Замало да буде – убиство Флојда распалило је искрен бес и реакцију, а у тај хаос убризгани су вештина и организација (нпр. стратешки размештене цигле, аниматори масе и пар провокатора). Пљачке су почеле. Све је то било прилично уџбенички
- Да ли све што се догађа побољшава Трампове шансе у новембру? У једном смислу, да: распуштање полиције не само да ће му донети бираче који су за ред и закон, него и многе либерале старе гарде који идеологију освешћености виде не само као напад на полицију, него на саму Америку
- Трамп остаје? Можда. Али, да ли он поседује дубину карактера неопходну за демонтирање ових дивергентних вектора који воде ка грађанским сукобима?
Аутор: Алистер КРУК
У ПРЕТХОДНИМ чланцима, истакао сам да Америка клизи низ опасну ивицу провалије древних антагонизама, чији корени сежу до Грађанског рата.
Црвени против плавих.
То су две непомирљиве визије америчког живота: с једне стране – „федералисти, који су се делимично стопили са космополитским „сорошоидима“ и својатају позицију моралне узвишености у животним питањима, а са друге имамо традицију државног косуверенизма која датира из 1781. године. Та подела остаје.
Она је, већ дуго времена – изузев периода Френклина Делана Рузвелта, један свеобухватан оквир.
Међутим, да додатно замутимо и закомпликујемо ионако већ непомирљиво сложену ситуацију, делује да стижу и додатни „ратови“.
Ове нове сложености намећу, inter alia, кључно питање: да ли је та мрачна мрежа „милијардера“ коју чини двадесетак чудних, утицајних глобалиста који седе на врху пирамиде „дубоке државе“, и даље способна да „контролише“ догађаје, или се догађаји измичу контроли – макар делимично?
Просто не знамо, али како текућа америчка динамика постаје све сложенија, могуће је да се догађаји заиста крећу брже него што елита може да испрати.
Иако су федералисти на крају победили по питању робовласништва, изгубили су поводом кључног питања федерализма: Југ јесте „победио“ делимично, упркос војном поразу. Америчке државе данас остају „косуверене“ са Вашингтоном, па САД не представљају уједињену националну државу. То је спољна матрјошка данашњих гомилајућих сукоба.
Овај никад решени спор перфидно се поново распламсава, а страх и могућа освета су у ваздуху.
Међутим, ако су црвени „победили“ истискивањем федералиста макар мало у страну, кроз одржавање модуса карактеристичног државног идентитета, изгубили су последични „културни рат“, и то дебело.
„Културни ратови су готови“ – конзервативци су изгубили, а либерали су победили, написао је харвардски професор права Ташнет 2016. године. Иако је могло бити другачије, културни компромис је избегнут: све се окончало либералним „спаљивањем земље“. Та земља која је „спаљена“ била је она конзервативне деснице. А она то дубоко осећа.
Конзервативци су веровали да могу да сузбију плиму агресивног либерализма шездесетих тако што ће гласати за конзервативне републиканце. Бели евангелисти и католичке „Реганове демократе“ удруживале би се у подршци републиканским кандидатима који су обећавали друштвено конзервативно законодавство и номинације конзервативних судија при Врховном суду САД. Но, коначна пресуда о тој политичкој стратегији је јасна: тотално је поражена, али овај културни сукоб није напуштен.
Следећа „рунда“ борбе ужурбано је поверена Доналду Трампу.
То је следећа матрјошка – а тај слој је управо експлодирао на потпуно неочекиван начин.
Тријумфални победници културног рата – либерали – бивају свргнути, дакле не само побеђени, него приморани на јавно понижавање на коленима. И то не од стране њиховог старог противника – старомодних тзв. „берковских“ конзервативаца. То је оно што је шокантно – јер ради се о млађој, „свесној“ генерацији двадесетогодишњака и тридесетогодишњака.
Једна од уредница Њујорк тајмса, Бери Вајс, објашњава:
Грађански рат унутар Њујорк тајмса [који је кулминирао отпуштањем уредника колумни зато што је прихватио текст сенатора Тома Котона] је ‘рат’ између (претежно младих) ‘освешћених’ и либерала који су углавном у својим четрдсетим годинама. То је исти онај рат који бесни широм земље.
Стара гарда живи по сету принципа које можемо назвати грађански либертаријанизам. Они су претпоставили да деле тај светоназор са младим људима које су запослили, а који себе називају либералима и прогресивцима. Али, била је то погрешна претпоставка. Нова гарда има различит светоназор.
Они то зову ‘сигурнизам’ јер у њему право људи да се осећају емотивно и психолошки ‘сигурно’ руши све оно што је некада третирано као основне либералне вредности, попут слободе говора. Многи људи су ми се смејали протеклих година зато што сам писала о културним ратовима у студентским кампусима. Говорили су ми да је то споредна ствар. Али ево зашто је то одувек било битно: људи који су дипломирали из тих кампуса касније ће доћи до позиција моћи у кључним институцијама и трансформисати их. Нимало ме не чуди оно што је сада експлодирало пред лицем јавности.
Котонова колумна и одлука да се иста објави… Питање је: да ли тај поглед остаје ван поменутих ограничења? Можда је одговор: да. Ако је одговор ‘да’, то значи да су ставови преко половине Американаца неприхватљиви. А можда и јесу.
Шокантно? Чекајте, то је само половина приче. Ако бисмо се овде зауставили, не бисмо видели шуму од дрвећа. Како се у коментару из утицајног часописа Америкен конзерватив истиче:
„Ако слушате реторику везану за нереде који се одвијају протекле две недеље, видећете да је на делу препознатљива идеологија: то је идеологија идентитетске политике и бораца за социјалну правду. Назовимо то ‘идеологијом освешћености’ (woke), отелотвореном Пројектом 1619 (Пројекат 1619 је пројекат који је Њујорк тајмс покренуо 2019. године са намером да проучи робовласничко наслеђе у САД, што се у пракси претворило у означавање бројних аспеката савременог америчког начина живота као ‘расистичких’, прим. прев.), сигурним просторима, итд. Међу њеним фундаменталним заповестима јесте то да су раса/род/сексуалност темељ индивидуалног идентитета, као и да је амерички систем фаличан на том фундаменталном нивоу.
Посматрајте то овако: шездесетих, борци за грађанска права упрли су прстом у наше националне идеале, сакрализоване нашим оснивачким документима, па су с правом оптужили Америку да не испуњава своје сопствене идеале. Делили су вредности оних који су им се противили, па се догодила продуктивна дебата о трансформацији политике.
Данас, идеологија освешћености упире прстом у наше националне идеале и оптужује саме идеале да су расистички и искварени. То је огромна, гигантска разлика и не можемо игнорисати њен значај. Они играју на другом терену – више се баве ‘текстом’ него ‘подтекстом’.
У овом тренутку, идеологија освешћености манипулише добронамерном подршком расној правди како би наметнула своје нелибералне циљеве. Јако је мало простора прихваћено између онога што је ‘део проблема’ и ‘тоталног 1619 режима’.
Слободно питајте либералног градоначелника Минеаполиса, док у реалном времену гледате како увиђа да руљу не интересују политичка решења, само идеолошки пуританизам. Ако не пристанеш на кресање буџета за полицију, у очима ових активиста ти си непријатељ“.
Док посматрамо демократске лидере, директоре корпорација и друге како бивају појединачно прозвани да признају расистичку „суштину“ Америке и клекну, не ради се просто само о томе да конзервативизам не може да постоји у земљи која је пала под контролу идеологије освешћености, јер не може ни либерализам.
Овај нови култ освешћености је неотроцкистички.
Подсетимо се како су троцкисти у 19. веку прозивали Русе да прихвате да су руска историја, руска духовност, руска култура и интелектуално наслеђе заправо оно што угњетава људе. Та угњетавања је требало избрисати како би искупљени, интернационалистички Човек, могао да заузме њихово место.
Међутим, ова изненадна манифестација „цркве освешћености“ такође рефлектује још једну фигурицу наше матрјошке.
Можемо је третирати као споредну ствар (а можда ће и донекле избледети), међутим, ма колико Американци (попут горе наведене коментаторке) тврдили да је расизам исправљен кроз преиспитивање оснивачких идеала Америке, данашњи протести и њихов обим показују да он остаје друга страна америчког грађанског „рата“ – овог пута расног – који је далеко од решеног.
Испрва, англо-протестантски индивидуализам у Сједињеним Државама био је противан појављивању било какве колективне црначке културе или идентитета (робови су с намером раштркавани, како би се избегло такво срастање). А иако је данашња идентитетска политика требала да понуди флексибилност у избору идентитета, без обзира на конкретне генетске факторе, исход очигледно не функционише: нема аутентичности или припадања када се идентитет ствара унутар оквира радикалног индивидуализма.
Како би ови млади идеолози стекли контролу потребну да се Америка преправи као потпуно другачија ‘идеја’ (чему су се отприлике и бољшевици надали), биће потребно држати све у стању нервозе, страха и чежње за идеолошким одобравањем, под претњом губитка (у најбољем случају) посла и излагања јавном понижењу.
Многи ће, ругајући се, рећи да се то овде не може догодити (где год то „овде“ било), али не заборавимо речи Вајсове: „Многи људи су ми се смејали протеклих година зато што сам писала о културним ратовима у студентским кампусима. Говорили су ми да је то споредна ствар. Али ево зашто је то одувек било битно: људи који су дипломирали из тих кампуса касније ће доћи до позиција моћи у кључним институцијама и трансформисати их. Нимало ме не чуди оно што је сада експлодирало пред лицем јавности“.
Већ смо ово раније видели. Видели смо рушење статуа са Кромвеловом нелибералном „војском новог обрасца“ из 1630-их. Они који су се противили живи су спаљени.
Али, докле нас то доводи? Па, делује као да очекивани пуч „мрачног синдиката“ против Трампа није у плану. Замало да буде – убиство Флојда распалило је искрен бес и реакцију, а у тај хаос убризгани су вештина и организација (нпр. стратешки размештене цигле, аниматори масе и пар провокатора). Пљачке су почеле. Све је то било прилично уџбенички.
Трамп је познат као председник који је природно окренут „реду и закону“. И замало да ствари крене да решава тотално чврсторукашки – мало му је фалило да пошаље америчку војску на улице. Сенатор Котон је јавно упозорио на Фокс њузу: „Видећемо како ће анархисти да реагују када виде 101. ваздушно-десантну дивизију на другој страни улице“.
А на такав наговештај ускочила је војска – што активна, што пензионисана – да подсети Трампа на Устав и укаже му да се мане размештања војске мимо националних гарди.
Трамп је симболично био заробљен унутар Беле куће (иза високих ограда); локална власт у Вашингтону му се ругала, а он је седео унутра и киптео од беса. Али није загризао мамац. Можда је схватио: не дешава се да активни и пензионисани војни челници високог ранга колективно противрече председнику, осим ако им није дато зелено светло да улете и преузму власт.
Пљачкање је неко „искључио“ чим је Трамп олабавио реторику, али се на другој страни убрзано наставља демонтажа и кресање буџета полицијских управа, и то са све „Аутономном зоном Капитол Хил“ у Сијетлу, која се прогласила зоном очишћеном од полиције.
Да ли би дубока држава ово хтела? Да загребемо још дубље: претпоставимо да група „утицајних милијардера“ држи већину америчких медија. Контролишу их утичући на то ко добија посао, ко бива унапређен, а ко отпуштен, и то путем својих мрежа. Такође контролишу сијасет од пореза изузетих фондација и невладиних организација које учествују у многим филантропским активностима и добрим делима, али огромне количине новца усмерене су нарочито на медицину, био-безбедност, животну средину и технологију вештачке интелигенције.
„Суб-мрежа“ овог синдиката далеко сеже. Добити позив да јој асистирате на неки начин сматра се привилегијом. То је за опште добро у свету, али би успут могло и да погура нечију каријеру.
Супротстављање се не прашта и не заборавља.
Поента: већина саучесника биће позни четрдесетогодишњаци чврсто утемељени у својим каријерама и бирократији. Управо њих освешћени неотроцкисти циљају. Биће приморани да бирају.
Шта нам каже историја?
Управо они руски либерали који су идеалистички први потрчали да „клекну“ међу првима су погубљени.
Ако имате преко 40 година, хоћете ли ризиковати своју каријеру одбијањем да клекнете или тако што ћете клекнути заједно са Ненси Пелоси? Није јасно шта ће одлучити, али по свему судећи освешћени идеолози ће поцепати америчке „плаве“ на стару гарду и нове, „меке тоталитаристе“.
Ово компликује ствари за „мрачни синдикат“. Мораће да се боре за контролу своје суб-мреже са нелибералним, освешћеним идеолозима – што је још један слој матрјошке.
Но, да ли ово побољшава Трампове шансе у новембру? У једном смислу, да: распуштање полиције не само да ће му донести бираче који су за ред и закон, него и многе либерале старе гарде који идеологију освешћености виде не само као напад на полицију, него на саму Америку.
Како је један од мега-богаташа мрачно наговестио (још пре догађања у Минеаполису), америчка економија је прегерејана. Није лако прекувану економију држати у погону овим интензитетом још дуго – а од избора нас деле дуги месеци. Да, поново се ради о економији: може ли се она одржати?
Ако је одговор „не“, хоће ли наратив „за све је крива Кина“ спасти председника? Нико не зна.
И на коју ће страну кренути крупне зверке са Волстрита? Њихов интерес је очување финансија и контроле система. Истина је да Трамп држи руку на дугмету штампарије новца која штанцује билионе. А то је велика предност, нарочито у тренутку у којем се одвија један од највећих трансфера богатства у историји. Али, колико ће дуго овај модус бескрајног штампања бити одржив? То ће делимично диктирати непредвидива друга фаза коронавируса.
Можда је ослобађање од долара на конто тражења спаса у некаквој дигиталној валути коју би изнедрила светска централна банка онемогућено стицајем околности, па за сада није на листи опција. Могуће је да ће компромис за „крупне зверке“ бити да истовремено клекну и да се накаче на цевовод кеша Џерома Пауела (актуелни председник Федералних резерви, прим. прев.).
Трамп остаје? Можда. Али да ли он поседује дубину карактера неопходну за демонтирање ових дивергентних вектора који воде ка грађанским сукобима?
Извор strategic-culture.org
https://www.standard.rs/2020/06/18/trockizam-je-stigao-u-ameriku/
Додај коментар