- НАТО промотери, гле парадокса, сада су се као сетили српских интереса и на све стране горљиво вичу да их Москва, зато што сарађује са онима које немали део патриотске јавности осуђује због предаје Косова, ради њима на уштрб. Да ли то онда значи да су они на Западу који уистину брутално газе све српске интересе, а већ дуго се мешају у нашу унутрашњу политику како би овде имали своје играче на кључним позиција и у власти и у опозицији, бољи од Руса? Наравно да не. Много су гори! Они су оличење мрака док са руске стране само нема довољно светала или је погрешно усмерено ка нама. Паметном доста!
- Без Русије наше позиције би и у Српској, где постоји велика унутрашња снага за њену одбрану, озбиљно биле угрожене. Добили бисмо скоро па друго Косово. И због тога, између осталог, не асистирајмо ни индиректно распиривању русофобије од стране западних пропагандиста
- Идеја америчких планера је да се у предстојећем периоду у Србији стационирају превасходно оне руске организације под патронатом Запада, које по задатку, са традиционалистичких позиција, критикују руску власт. И да се за то створи што погоднија атмосфера у српском друштву. Не значи да Москва не заслужује и такву критику, али од аутентичних руских националиста, који својој земљи желе добро, а не од оних који служе њеним противницима
- И када нам се са много разлога, рецимо, не допада што је Русија некога код нас одликовала, било би самоубилачки да помогнемо онима који раде против Србије и Српске да то још ефикасније чине (и то сада када се на последњу појачава НАТО притисак), тако што се одричемо национално обновитељског потенцијала који за нас има рађање нових глобалних односа у којима ће Москва, руку под руку са Пекингом, играти важну улогу!
- Русија је била и остаће велика сила на коју можемо да рачунамо више него на било коју другу земљу. Не уништавајмо ту шансу!
Пише: Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ
РУСИЈА је од 16. века, под разним називима и у промењивим државно-правним формама (царевина, империја, СССР, РФ), континуирано велика сила.
Некада је то била на прворазредан начин у светским размерама, некада ограничена на мањи простор, као макро-регионални чинилац. Данас је, у контексту већ успостављено асиметричног полицентризма, негде између реченог. Али њена улога, као дела „конзорцијума“ сила које опонирају опадајућем Западу, додатно ће расти.
При томе нама Србима, уз сва ограничења, ниједна сила, дугорочно посматрано, није наклоњенија од ње.
Кремљ подржава Србију и Српску колико, с обзиром да смо од ње одсечени ЕУ-НАТО појасем, реално може. И колико су Београд и Бањалука спремни да се на њу ослоне.
РС је за то вољна онолико колико Русија на нашим просторима може да буде присутна, док званична Србија, као и када се ради о позерској „одбрани“ Косова, и ту – уверен сам – полазећи од парцијалних интереса режима, игра разне, свакако не похвалне, игре.
Москва је тога вероватно у некој мери свесна, али и да хоће, мало тога може да промени с обзиром да нема развијене механизме „меке моћи“. А и објективно, без жеље да је браним за оно што и мене револтира, тешко јој је да се на било који по власт негативан начин меша у политику земље која јој није увела санкције.
Руси не могу да буду већи Срби од оних који владају Србијом. Додуше, нема потребе ни да претерују са заклињањем у њих.
Кремљ се према званичном Београду понаша као да има искреног партнера што је, за разлику од онога што је на делу у Бањалуци, спорно. Али, то је, колико год да се с правом љуте опозиционо-патриотски кругови у Србији, геополитички објашњиво.
Како из унутрашњополитичких (представа за руски народ да Русија има више пријатеља у Европи), тако и спољнополитичких разлога (борба за одржавање каквог таквог институционалног утицаја унутар ЕУ-НАТО дворишта, тамо где је то могуће).
Русија нам је кроз историју од свих великих сила највише помагала (наравно неретко далеко мање од онога што смо очекивали), али, што је логично, сопствени интереси су јој увек били и остали најпречи. Сваком разумном српском патриоти то треба да буду и наши интереси!
На нама је да се боримо за себе, ако треба и на начин који се некоме и у Москви неће допасти. То важи за унутрашњу, али и за спољну политику, када би којим случајем били у прилици да је водимо национално посвећено. Али у обе варијанте важно је да тражимо за себе најпродуктивнија решења, а не да поступамо инаџијски, кварећи оно што има дугорочно позитиван карактер.
Руска Федерација, као што рекох, некада у вези са нама прави грешке или намерно поступа онако како многи Срби мисле да није исправно. Но, на нас није извршила агресију, није асистирала протеривању Срба било где у нашем окружењу, није окупирала део Србије, нити на његовом делу ствара неку своју марионетску државу. Све то ради Запад! Упркос томе – због тога што Москва у домену исказивања лично-партијских преференција чини и оно што се многима код нас не допада – последњих недеља све више је и патриотских гласова који је, не само аргументовано већ и малициозно, критикују.
Има чак и искрених повика: време је да се окренемо Западу! Али, нико не каже како то да урадимо, а да себи не наудимо?
Тамошњи центри моћи не показују спремност да поштују ни „Д“ од Дејтонског споразума. Српску желе да сведу на пуку административну јединицу централизоване БиХ. Око Косова нам не нуде никакав компромис већ им и оно што, противно нашем уставу и националном интересу, званични Београд прихвата, делује недовољно.
У Црној Гори је смањен интензитет антисрпске политике али, због захтева Запада, она није анулирана.
Да даље не набрајам, ствари су потпуно јасне!
Они који мисле да смо део њиховог НАТО дворишта, наш простор не желе да поплочају како би и нама било колико-толико угодно, већ нас виде као стигматизоване подстанаре. Шта онда можемо са њима? Ништа добро!
Да нема Русије морали бисмо да је измишљамо, како бисмо подигли веру у могућност опстанка. У мраку ништа друго не остаје осим вере у светло! Срећом, оно постоји.
Нас не обасјава онако како желимо, али реална је (и једина) нада да ће се то у будућности десити.
Већ и данас то руско светло колико-толико продире и у мрачне делове пећине у којој се налазимо и повећава наш маневарски простор. Зато не смемо да допустимо овдашњим професионалним русофобима да свој стари посао, због несрећне улоге Москве у нашој унутрашњој политици, сада на новим основама раде ефикасније.
Они хоће да нас удаље од Русије и окрену против ње, како бисмо постали оружје у рукама странаца који раде против нас, а не да би нам било боље.
НАТО промотери, гле парадокса, сада су се као сетили српских интереса и на све стране горљиво вичу да их Москва, зато што сарађује са онима које немали део патриотске јавности осуђује због предаје Косова, ради њима на уштрб. Да ли то онда значи да су они на Западу који уистину брутално газе све српске интересе, а већ дуго се мешају у нашу унутрашњу политику како би овде имали своје играче на кључним позиција и у власти и у опозицији, бољи од Руса?
Наравно да не. Много су гори!
Они су оличење мрака док са руске стране само нема довољно светала или је погрешно усмерено ка нама. Паметном доста!
Без Русије наше позиције би и у Српској, где постоји велика унутрашња снага за њену одбрану, озбиљно биле угрожене. Добили бисмо скоро па друго Косово. И због тога, између осталог, не асистирајмо ни индиректно распиривању русофобије од стране западних пропагандиста.
То је њихов начелни, стратешки задатак, али уз њега у овом тренутку имају и врло конкретно тактичко задужење које такође не сме да нам остане испод „радара“.
Западни стратези већ дуже време разматрају како да од Београда направе центар окупљања руских кругова који су, из професионалних побуда или неодмерених политичких страсти, у функцији његове антируске политике. Легитимно је бити опозиција власти, али ненормално је бити то у односу на нацију!
Сада је процењено да је дошао час да део оних који су на софистициран начин последње, буду сконцентрисани у Србији. То је, без специфичне припреме, незгодно и за званични Београд, који би хтео да задовољи и Кремљ, и не замери се Белој кући. А својим бирачима лакше може да протури прекомерна попуштања по питању Косова, него поступање против Русије.
Полазећи од тога, идеја америчких планера је да се у предстојећем периоду у Србији стационирају превасходно оне руске организације под патронатом Запада, које по задатку, са традиционалистичких позиција, критикују руску власт. И да се за то створи што погоднија атмосфера у српском друштву.
Не значи да Москва не заслужује и такву критику, али од аутентичних руских националиста, који својој земљи желе добро, а не од оних који служе њеним противницима.
Тешко је поверовати да они који раде за дојучерашње промотере србофоба Тита и русофоба Лењина – који су наводно били „добри“, „космополитски“ комунисти, за разлику од империјално ригидног Стаљина – стварно Русији желе више „белог“ националног духа, демохришћанских вредности и царског наслеђа.
Мотив је баналан: коришћење сваког, некада нема сумње и оправданог, незадовољства, ради геополитичког слабљења Русије. А полази се од тога да они који раде на том пољу, могу лакше да буду протурени код национално опредељеног дела српске јавности, док би власт, пословично склона балансирању ради својих потреба, од свега могла да пере руке, убеђујући Москву да су то некаква екстремно патриотска српско-руска посла.
Не смемо да допустимо да се то деси уз помоћ наше наивности. И када нам се са много разлога, рецимо, не допада што је Русија некога код нас одликовала, било би самоубилачки да помогнемо онима који раде против Србије и Српске да то још ефикасније чине (и то сада када се на последњу појачава НАТО притисак), тако што се одричемо национално обновитељског потенцијала који за нас има рађање нових глобалних односа у којима ће Москва, руку под руку са Пекингом, играти важну улогу!
Русија је била и остаће велика сила на коју можемо да рачунамо више него на било коју другу земљу.
Не уништавајмо ту шансу!
Додај коментар