- Србија до данас нема одговарајуће позитивно право, које би налик законима о антисемитизму, који постоје у низу чланица ЕУ, било препрека за ширење мржње у самој Србији према Србима који су били изложени серији покушаја геноцидног затирања у 20. веку
- Динко Грухоњић, који је 2013. године објавио, можда и свој најзлокобнији текст „Србија је Мордор“ – у коме, служећи се „говором мржње“, етикетира српску децу која се играју улицама Новог Сада, као будуће злочинце који ће покушати да заврше покоље које су наводно започели њихови очеви – већ наредне 2014. бива постављен за члана моћне државне комисије (Министарства културе Србије) за доделу средстава за финансирање медијских пројеката („Комисије за избор пројеката у области јавног информисања“)
- Грухоњићи доприносе нашој одбрамбеној хомогенизацији и генерисању националне енергије. Да нису толико екстремни, какви смо, опустили бисмо се, па би много тога што сада не пролази, можда на нашу штету успешно било протурено. Зато Динку можемо да кажемо: шта год о нам мислио, упркос својим намерама, доприносиш одбрани српских интереса, укључујући и Републику Српску!
- Много опаснији од њега су они који се, у редовима опозиције (праве или лажне) а тим пре са позиција власти, „ура патриотски“ бусају у српска прса, а заправо све српско им је монета за поткусуривање, у циљу реализације себичних лично-партијских интереса!
Пише: Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ
ОВИХ дана се много прича о Динку Грухоњићу. Он је, и без вађења његових речи из контекста, нескривени србофоб. Ради се о екстремно острашћеној особи која сладострасно ужива у испољавању мржње према свему српском, а пре свега Републици Српској.
Док се заклања иза приче о „грађанским вредностима“, он заправо делује шовинистички, као агресивни лобиста у самој Србији, оних регионалних фактора са којима су се Срби у прошлости сукобљавали, а и данас са њима имају супротстављене националне интересе.
Динко и њему слични тако компромитују идеју грађанског друштва и свега другог демократског, да би, између осталог – а ту су и затирање остатака српских интереса на Косову и Метохији, Црној Гори, итд – другим средствима допринели ономе за шта су се током рата у Босни и Херцеговини, залагали бојовници Алије Изетбеговића.
То је уништење Републике Српске!
Њено стварање и очување представља једини велики српски успех у несрећној епохи „ратова за југословенско наслеђе“, када смо се суочили са „удруженим злочиначким деловањем“, некадашњих савезника нацистичке Немачке у нашем окружењу, самог Берлина, али и лажних западних савезника из прошлости.
Много тога смо изгубили, али РС је услед пожртвоване борбе тамошњег српског становништва, опстала, и омогућила егзистенцију нашег народа бар на делу спрских земаља западно од Дрине. Очито је циљ многих да се то, у интересу оних који се интимно диче својом СС Ханџар традицијом или су несрећни што је услед касног антисрпског буђења немају – промени.
Злокобно саме по себи, али и као симбол једног хорор мисаоног тока у неким круговима у Србији и ван ње, звуче речи Грухоњића: „На Балкану неће бити стабилности док год великосрпски национализам не буде сломљен. Бошњачки или црногорски национализам ни на који начин се не могу поредити са хегемонистичким геноцидним пројектом хомогене велике Србије“.
Скоро па несхватљиво дрско! Срби који су једини од балканских народа током 20. века доживели прави геноцид, који су сатирани од логора Добој у Првом до Јасеновца у Другом светском рату, а крајем поменутог столећа, као део окончања процеса националног уништења, етнички очишћени са многих простора на којима су вековима живели – оптужени су да су генератор зла!
То, колико год да је срамно, ипак није ништа ново. Грухоњић није иноватор, он је епигон (наследник и бранилац туђих идеја).
Истоветне, са друштвеног становишта патолошке, ставове, испољавали су не тако ретки појединци на јавној сцени Србије (иако, судећи по истраживањима ставова грађана, велика мањина у целој популацији) током раздобља распада Југославије и сукоба који су у вези са тим уследили.
Осврнућу се, због занимљиве полемике која је у вези са њима избила у тзв. „наднационално“ настројеној друштвеној средини, на речи Весне Пешић.
Она је 90-их година прошлог века – после свега што се десило у НДХ 40-их година и током већ започетог новог усташког крвавог пира – тврдила да је „код Хрвата у питању одбрамбени национализам за разлику од српског који је агресиван“.
Из тога произлази да су Срби сами криви за све лоше што су им хрватски бојовници учинили, односно, како то хрватски шовинисти кажу – да наводни браниоци, с обзиром на „праведни“ карактер њихових поступака, не могу да изврше ратне злочине, чак и када учине нешто што изгледа као злодело!
С обзиром на неоспорну чињеницу да су хрватске и муслиманске усташе током Другог светског рата извршиле геноцид над Србима (чак и титоистички, антисрпски режим, то је морао да призна) – и то чак много крвавији од оног (индустријског) који су немачки нацисти спровели над Јеврејима – у неким државама са развијенијом демократијом од наше, због сличних изјава, В. Пешић би одговарала.
Од прихватања флоскуле од стране дела српске политичке, научне, НВО и медијске тзв. „елите“, да је „српски национализам“, за разлику од других, „агресиван“, и једини кривац за дешавања 90-их година, само је један корак до сличних усташоидних нацистичких теза, чија сврха је оправдање геноцида над Србима. Наводно, у питању је била хрватска реакција на оно што су Срби чинили од 1918. до 1941, а где је тада постојао неки српски логор за уништавање других народа?
То што раде „наши“ и суседни србофоби, у озбиљним државама не би прошло без процесуирања.
Судећи на основу поступака судских органа у Немачкој, колективно етикетирање народа који је био објекат погрома па и геноцида, на начин из кога се да закључити да се ради о некој његовој трајној особини која је била наводни узрок покушаја уништења, представља правдање зла које му је учињено.
Ако је, као, особеност Срба „агресивни национализам“, онда је логично закључити да су Срби и раније, а не само као 90-их година 20. века, били главни кривци за недаће у региону (односно да ће то бити и у будућности). Људска природа се брзо не мења. Онда испада да су аустроугарски покољи у Мачви, усташки Јасеновац и Јадовно, Изетбеговићев Сарајевски прогон или неоусташка Олуја, прихватљива средства за пресецање опаког српског гордијевог чвора!
Са В. Пешић је због њених застрашујућих ставова чак полемисала, несумњиво принципијелно наднационално (што је легитимно као и национално становиште) и демократски настројена, покојна професорка Филозофског факултета у Београду, Загорка Голубовић.
Како сведочи књига „Шта сте радили у току рата“, коју је 1999. издао Б 92, она је, оправдано, инсистирала да се сагледа контекст у коме је дошло до најновијег сукоба између Срба и Хрвата, односно сматрала је неопходним да се схвате разлози због којих је код крајишких Срба оживело сећање на геноцид.
Како је говорила: „Хрватска доноси Устав у којем Срби више нису конститутивни народ! Према изворима из Хрватске – почело се и са врло ефикасним прогонима Срба. Истеривани су из кућа, отпуштани са посла, протеривани из градова … Осећање угрожености Срба у Хрватској није било имагинарно! То ће показати Олуја после које их је неколико стотина хиљада изгнано из Крајине.“
За разлику од Загорке Голубовић која је тежила иситни, Весна Пешић, стиче се утисак, банални промотер наших ондашњих (а и садашњих) непријатеља, неаргументовано преусмерава кривицу на онога ко је заправо био жртва, како 90-их, тако и 40-их година протеклог столећа.
То, да поновим, представља покушај релативизовања крвавог прогона српског народа од стране хрватских власти али и других регионалних антисрпских чинилаца.
Нема потребе да се то нашироко разлаже, да још једном нагласим, у духу норми које у многим државама чланицама ЕУ важе када се ради о Јеврејима, оно што је Весна Пешић заговарала, основано би, како онда када је то чинила тако и данас, могло законски, а не само колоквијално, да се тумачи као антисрбизам! Исто важи за оно што сада заступа њен, ништа мање србофобно екстремистички настројени, наследник Д. Грухоњић.
Код нас је то ипак само празна прича.
Србија до данас нема одговарајуће позитивно право, које би налик законима о антисемитизму, који постоје у низу чланица ЕУ, било препрека за ширење мржње у самој Србији према Србима који су били изложени серији покушаја геноцидног затирања у 20. веку, како на просторима који су у њеном саставу, тако и у окружењу, где је наш народ био (и тамо где је „претекао“ остао) аутохтоно становништво.
Владајуће структуре у Београду заклињу се – како данас када је то најизразитије, тако и у прошлости – у свој патриотизам, вербално осуђују антисрпске испаде, али дела им нису у сладу са тим. Ни када се ради о заштити територијалног интегритета Србије по питању Косова и Метохије, ни када је у питању пружање искрене подршке РС, нити у вези са борбом за Српство у самој Србији или тачније у оним њеним деловима где Београд има ефективну власт.
У складу са тим, наравно, није ни инициран, а камоли усвојен, закон којим би било санкционисано ширење мржње према Србима и негирање злочина почињених над нашим народом! Штавише, из политички опортуних лично-партијских разлога (у које сада нећемо шире улазити), системски се шурује са најгорим србофобима.
Подсећања ради, Динко Грухоњић, који је 2013. године објавио, можда и свој најзлокобнији текст „Србија је Мордор“ – у коме, служећи се „говором мржње“, етикетира српску децу која се играју улицама Новог Сада, као будуће злочинце који ће покушати да заврше покоље које су наводно започели њихови очеви – већ наредне 2014. бива постављен за члана моћне државне комисије (Министарства културе Србије) за доделу средстава за финансирање медијских пројеката („Комисије за избор пројеката у области јавног информисања“).
То је то. Позерски и непродуктивно, уместо законски утемељено и ефикасно, повремено се „јуриша“ на србофобе са којима се из себичних разлога неретко пактира. Зато нам је тако како нам је!
Како је, према сведочанству његовог биографа Џејмса Босуела, рекао знаменити британски лексикограф и писац из 18. века, Самјуел Џонсон, патриотизам је неретко „последње прибежиште битанги“.
Додуше, др Џонсон (како га у англосаксонским земљама обично зову) то је констатовао у вези са лажним патриотизмом, а не за искрену љубав према отаџбини и нацији, што је његов биограф нагласио!
Многи малициозно занемарују тај контекст, и речи Џонсона, истргнуте из контекста, користе за ниподаштавање људи патриотских опредељења.
То нас подсећа да су антипатриотизам и мондијализам, и у већој мери од патриотизма, данас прибежиште олоша. Али тај његов сегмент је, због специфичних околности, за на Србе мање опасан од оних што злоупотребљавају патриотизам!
Срби су народ ината. Разни Грухоњићи нас револтирају, али нас јачају. Они доприносе нашој одбрамбеној хомогенизацији и генерисању националне енергије. Да нису толико екстремни, какви смо, опустили бисмо се, па би много тога што сада не пролази, можда на нашу штету успешно било протурено. Зато Динку можемо да кажемо: шта год о нам мислио, упркос својим намерама, доприносиш одбрани српских интереса, укључујући и Републику Српску!
Много опаснији од њега су они који се, у редовима опозиције (праве или лажне) а тим пре са позиција власти, „ура патриотски“ бусају у српска прса, а заправо све српско им је монета за поткусуривање, у циљу реализације себичних лично-партијских интереса!
Додај коментар