Komentari

Antonić: Autošovinistička histerija za Uskrs sa horskim denunciranjem pravoslavaca

OSIM EKSPLOZIJE SATANSKOG BESA PROTIV SPC – POPLAVA DOUŠNIŠTVA JE MOJ DRUGI UTISAK IZ VREMENA KORONE
  • RSE Balkan napravio je snimak šta se dešava uoči Velikog petka u crkvi Vasilija Ostroškog u Istočnom Sarajevu. Na njemu se vidi kako prilikom pričesti „sveštenik koristi istu kašiku. Ništa što su nemački virusolozi utvrdili da je „veoma mala šansada se virus prenese preko zaražene površine“. Kašika je za njih zločin po sebi
  • Kako je s užasom javila N1, „vernici u Republici Srpskoj su, ipak, prisustvovali uskršnjim službama“. Jezivo! Što je najgore, „do sada nema zvaničnih informacija da je policija reagovala“. Još jezivije!
  • Sve zato što blagovremeno upozoravajući snimak RSE Balkan nisu shvatili ozbiljno ni NATO, ni Visoki predstavnik. Zato je i izostala pravedna kazna za snimljeni zločin u crkvi Sv. Vasilija. Recimo, ukidanje Republike Srpske. Ili, makar smena Dodika i Cvijanovićke
  • Najlepše mi je što će vam se većina ovih „reportera“ iz N1, Nove.rs ili RSE Balkan zakleti da su „liberali“ koji se čvrsto drže onoga: „živi i pusti druge da žive“. Samo, to je tako jedino ako ti drugi rade ono što se našim dobrim „liberalima“ dopada. No, ne svidi li im se slučajno to što drugi upražnjavaju, nađu li u tome nešto politički nekorektno (ne daj bože „nacionalističko“), ti „zakleti liberali“ namah će se premetnuti u najvulgarnije drukare, koje prizivaju vlast da pojača represiju prema huliganima
  • Autošovinistička histerija za Uskrs, u čijem središtu se nalazilo horsko denunciranje liturgijskih hrišćana, uz poziv vlastima i policiji da „konačno“ rade svoj posao (tj. izvrše represiju), pokazala nam je u šta bi se pretvorili ti naši silni autokolonijalni selebritiji – samo da u Srbiju umaršira NATO čizma (na hrvatskoj, albanskoj ili pak nekoj drugoj nozi, svejedno)
  • Postali bi obični sikofanti koji „tamo gde treba“ prijavljuju svog zubara, svog komšiju, svog kolegu…

Piše: Slobodan ANTONIĆ

OVIH dana, u vreme kada je bio dozvoljen izlazak, seli smo, a bilo nas je dva para i dete, na travu zvezdarskog Poljančeta. Nije prošlo mnogo, a pojavi se policijski auto.

Jedan od dvojice mladih policajaca priđe nam i, pomalo snebivljivo, reče: „Imamo dojavu da se ovde okupila grupa ljudi starijih od 65 godina. Imate li možda lične karte?“

Neko nas je, eto, iz obližnjih zgrada koje gledaju na Poljanče, prijavio. Možda neko baš iz zgrade u kojoj stanujem.

Osim eksplozije satanskog besa protiv SPC, moj drugi utisak iz vremena korone svakako je poplava doušništva – nekakvo čudno uvećanje potrebe za denunciranjem. Reč je o prijavljivanju sugrađana vlastima, uz implicitni ili eksplicitni poziv da vlasti protiv njih primene represiju.

Uzmimo, recimo, izveštaj portala Nova.rs emitovan na Uskrs. Objava na njihovom tviter profilu glasila je: „Crkva puna usred policijskog časa, policija stoji i gleda“.

Poruka je jasna: „Policijo, šta čekaš, hapsi!“

Reč je, zapravo, o dvostrukom denunciranju: vernika policiji, a policije, koja „ne radi svoj posao“, višim vlastima, kao i „zabrinutoj“ javnosti.

Kada pogledamo sam tekst, videćemo da je ceo napisan u denucijantskom duhu.

Uprkos policijskom času, ispred crkve Sv. Đorđa, Stara Bežanija, okupilo se oko trideset vernika“.

Reporterka čak s užasom konstatuje da je među prisutnima bila i žena s malim detetom“, a „mogle su da se vide i osobe u vojnim uniformama“. O, ne! Kako je lepo u Danasu primetio naš prosvetitelj Kišjuhas, „religijske zablude umeju da se zalepe kao smrad na majmuna“.

„Stajali su na udaljenosti od metar jedan od drugih, zapanjena je novinarka, „dok su neki bili u manjim grupama, a gotovo svi su bili bez maske.

Bez maske na otvorenom? Jao, kakav zločin!

Ali, to nije sve. „Na kraju liturgije, crkva je otvorila svoja vrata, a okupljeni su ulazili unutra.

O svete, ko zna šta su tek tamo radili?

Pa zna se, „lizali kašiku“ (Goran Ješić, Dragan Bursać, Nikola Krstić itd), „pušili kašiku“ (Daško Milinović), „dodirivali usnama musave ikone“ (Biljana Srbljanović), i što je najgore – „ljubili jedni druge“ (Miloš Ćirić).

Ljubili jedni druge? Masakr!

Zapravo, RSE Balkan napravio je snimak šta se dešava u jednoj od SPC pećina. Snimak je načinjen uoči Velikog petka, u crkvi Vasilija Ostroškog u Istočnom Sarajevu. Na njemu se vidi kako prilikom pričesti, kaže se u izveštaju RSE Balkan – a sada se pripremite na najgore – „sveštenik koristi istu kašiku“.

Istina, nemački virusolozi utvrdili su da je „veoma mala šansa da se virus prenese preko zaražene površine“, ali šta oni znaju. Kašika je zločin po sebi, ne treba ništa drugo za konsternaciju i najodlučniju osudu.

Taj demaskirajući snimak, izveštava dalje RSE Balkan, „pojačao je strah da će vlasti entiteta Republika Srpska zažmiriti na eventualna masovna vaskršnja okupljanja u crkvama“.

Tako je i bilo. Kako je s užasom javila N1, „vernici u Republici Srpskoj, ipak, prisustvovali su uskršnjim službama“. Jezivo! Što je najgore, „do sada nema zvaničnih informacija da je policija reagovala“. Još jezivije!

A sve zato što onaj blagovremeno upozoravajući snimak RSE Balkan, nisu shvatili ozbiljno ni NATO, ni Visoki predstavnik. Zato je i izostala pravedna kazna za snimljeni zločin u crkvi Sv. Vasilija. Recimo, ukidanje Republike Srpske. Ili, makar smena Dodika i Cvijanovićke.

Ali, denuncijantska histerija naših selebritija upravo je pred Uskrs dostigla vrhunac. Tako smo dobili otvorene pozive „da policija rasturi zabranjena okupljanja“ i „pohapsi organizatore“ (Nenad Čanak), ili pak, posle Uskrsa, da neko mora biti „priveden“, „kažnjen“ i „da odgovara“ (Bojana Maljević).

To isto je od policije, očigledno, očekivala i reporterka Nove.rs. „Preko puta crkve sve vreme su stajala četiri policajca, u uniformama i maskama na licima. Oni su samo mirno posmatrali skup, nikome od prisutnih nisu prilazili, niti se obraćali.

Eto, umesto da izvuku pištolje i rasture bandu, policajci su samo nemo posmatrali izvršenje zločina. To samo kod nas ima…

Najuspešnija, u istraživačkom novinarstvu, bila je, dakako, N1. Ova visokoprofesionalna televizija razotkrila je neverovatno lukavstvo pravoslavnih kriminalaca.

„Budući da je vlasnicima pasa jutros (za Uskrs – S. A.) bilo dozvoljeno njihovo izvođenje do 10.00, pojedini su iskoristili tu mogućnost pa su pse vezivali pored male crkve kod hrama Svetog Save ili ostavljali u parku, kako bi ušli u crkvu“.

Kakvi bolesni umovi! Pogledajte samo čega su se dosetili ti „militantni pravoslavci iz Rusije i Srbije“ (Kišjuhas) – da zloupotrebe jadne, bespomoćne životinje?! A policija – ništa… E, moja Srbijo, najgora si, putuj Evropo, ko poslednji izađe neka ugasi svetlo…

Najlepše mi je što će vam se većina ovih „reportera“ iz N1, Nove.rs ili RSE Balkan zakleti da su „liberali“ koji se čvrsto drže onoga: „živi i pusti druge da žive“.

Samo, to je tako jedino ako ti drugi rade ono što se našim dobrim „liberalima“ dopada. No, ne svidi li im se slučajno to što drugi upražnjavaju, nađu li u tome nešto politički nekorektno (ne daj bože „nacionalističko“), ti „zakleti liberali“ namah će se premetnuti u najvulgarnije drukare, koje prizivaju vlast da pojača represiju prema huliganima.

Paradoksalno je da upravo „liberalni“ mediji i autori vole da s visine pljuckaju na Srbe kao na narod sklon denunciranju.

Tako, autokolonijalni portal Vice prenosi „priču o tome da je Gestapo već početkom 1942. godine molio Beograđane da prestanu da cinkare komšije i poznanike, jer nacistička tajna policija nije mogla da obradi sve prispele prijave“.

Reč je, međutim, o urbanoj legendi koja se poteže kad god ovdašnjem stanovništvu treba utuviti u glavu nesumnjive (auto)kolonijalne istine, poput: „najgori smo narod“, „najobičnija smo go.na“ i „sve što nam se dešava zaslužili smo“.

Prvo, ta priča nije tačna. Nikakav Gestapo nije 1942. molio Beograđane da manje cinkare. Naprotiv, Gestapo se, zajedno s celom nemačkom okupacinom upravom, trudio da u Srbiji stvori što širu mrežu špijuna i doušnika. Zapravo, Nemci su hteli da i ovde razviju čitavu jednu kulturu denunciranja, koja je kod njih bila tradicionalno veoma zastupljena.

Mirko Kosić

Mirko Kosić, primerice, uoči 1. sv. rata, u svojoj monografiji o Nemačkoj, piše da se u njoj „denunciranje ne smatra ni najmanje nečasnim“, dodajući da „ni u jednoj drugoj zemlji ono nije tako razvijeno kao u Nemačkoj“ (121). „Imao sam jednog profesora koji je svake sedmice odlazio u policiju da javi kako je taj i taj fijakerski ili automobilski broj jurio preko propisnog maksimuma“, navodi Kosić karakterističan primer (121).

Istu dostavljačku kulturu u Nemačkoj, uoči 2. sv. rata, zapaža i Ivan Solonjevič. On sa čuđenjem opisuje nemačku sklonost ka prijavljivanju komšija, pa čak i članova porodice (ovde 208-209). „Ovde je sve uređeno po Hobsu i rat svih protiv sviju normalno je stanje. U našem hotelu živeli su slikar N. Gecing i pisac Klaser. Pisac je pravio sebi na jezerskom ostrvcetu neku daščaru. Njegov dobar prijatelj, slikar, nimalo se ne ustručavajući zbog našeg prisustva, pošao je da telefonira i prijavi policiji da je pisac nelegalno dobio desetak dasaka za tu daščaru“ (208). Nemci su se, zbog neprestanog uzajamnog potkazivanja, ozbiljno plašili jedni drugih, jedino se, u tom smislu, nisu bojali stranaca: „Rus je, neće prijaviti” (210).

Dakle, kada su okupirali Beograd, Nemci su pregli da proizvedu istu takvu denuncijantsku kulturu – u kojoj, kao što je to bilo kod njih, „žene najčešće prijavljuju Gestapou svoje muževe“, ili „komšije, stanodavce“ (ovde 68). Preko razvijene mreže sikofanata, želeli su da potpuno ovladaju svojom novom, belom kolonijom. Uveli su smrtnu kaznu za neprijavljivanje članova i pristalica pokreta otpora (ovde 184) – uz neograničene mogućnosti ucene i zastrašivanja svih kategorija stanovništva.

Tako su u Beogradu, izranavljenom i gladnom, izgradili mrežu agenata i doušnika koja je brojala, prema različitim procenama, između 6.000 i 9.000 ljudi (ovde 69). Recimo, „postojala je grupa nemačkih agenata čiji je zadatak bio da idu po beogradskim kafanama i osluškuju razgovore, dok je druga grupa pazila na putnike na železničkoj stanici“ (ovde 68).

„Nemačka obaveštajna služba za saradnju je pridobijala daktilografkinje, za koje se sumnjalo da su u ljubavnim vezama sa svojim šefovima, spremačice različitih ustanova, kao i kućnu poslugu“ (ovde 70).

Generala Petra Pešića, primerice, odala je služavka da sluša Radio London, zbog čega je saslušavan u Gestapou, 29. marta 1943. (ovde 102). „U Beogradu su čak žene koje su se bavile prostitucijom bile angažovane za održavanje i dostavljanje podataka policijskim organima“, kao i „kelneri, nosači, sobari…“ (ovde 70).

Taj model je primenjen i na celu Srbiju. Otuda se savetnik nemačkog poslanstva Gerhard Fajne hvalio jednom Šveđaninu da „raspolaže u Srbiji sa 40.000 agenata i dostavljača“ (ovde 96-97; isto 371).

I upravo zato da bi dodatno ponizili Srbe, Nemci su se pred njima razmetali kako su i njih uspeli da upregnu kao dostavljače. Krakov piše da mu se Nedić požalio da mu je general Paul Bader trljao nos da, kada bi postupao po svim dostavama, mogao bi da uhapsi ceo Beograd (ovde 454; v. ovde 69).

Nedić je stoga izdao naredbu („Naredba pretsednika Ministarskog saveta br. 1“, Novo vreme, 2. januar 1943, str. 5), kojom je osudio sve dostavljače, nazivajući ih „zakulisnim slabićima“. „Tražio je da se anonimne dostave ne uzimaju u obzir, a u slučaju da se takvi ljudi uhvate da se oštro kazne“ (ovde 97).

I doista, mogućnost da možete anonimno da prijavite svog komšiju ili kolegu, te da ga tako, kao suparnika, za jedno vreme eliminišete – ili da mu makar proizvedete neprijatnosti – počela je da proizvodi ono najgore u ljudima. Prilika čini lopova (Occasio facit furem), što kažu Latini.

Milan Nedić

Jedna ljubomorna žena, želeći da spreči vezu Jovanke Ilić s Dragišom Brašovanom, prijavila je Ilićevu „da sluša engleske radio stanice i širi neprijateljsku propagandu“ (ovde 64).

Čuveni prevodilac Šekspira, Živojin Simić, deunciran je da „radi za Britance“, zbog čega je saslušavan u Odeljenju Specijalne policije Uprave grada Beograda, 21. maja 1942. (ovde 97).

Zubarka Natalija Jovanović denuncirana je da je u svojoj ordinaciji, u Kruševcu, rekla „da će Rusi pobediti u ovom ratu, u savezu s Englezima“, zbog čega je završila na Banjici (ovde 103).

Doktorku Ljubicu Arsović, želeći da zauzme njeno mesto šefa internog odeljenja zdravstvenog centra u Zaječaru, prijavio je doktor Radmilo Ivković, opisujući je „kao politički nepouzdanu i nelojalnu osobu“ (ovde 163).

Beogradski ekstrasens, gospođa Gođevac, bila je prijavljena od strane svog komitenta da je, u zimu 1941-1942. – u jeku borbi u SSSR – prorekla „velika polja leda, velika ledena brda i led na sve strane“, u kome će „propasti Nemačka“ (ovde 339).

Jedna Pančevka je denuncirana da je, gledajući folksdojčersku manifestaciju u Pančevu, rekla: „Ovde bi se moralo baciti bomba“. Na saslušanju u Beogradu objasnila je da su njene reči bile pogrešno shvaćene, te da je zapravo htela da kaže: „Ne daj Bože da ovde padne bomba“ (ovde 64).

Trgovac Đurđe Aleksić, iz Aranđelovca, napravio je čitav biznis denuncirajući sunarodnike kao saradnike partizana ili ravnogoraca. Zatim je naplaćivao svoje intervencije da se uhapšeni puste. Eliminisan je tako što je i protiv njega, 3. juna 1943, uspešno podneta anonimna prijava (ovde 97).

No, u mnoštvu ovakvih slučajeva, važno je razumeti da širenje prakse denunciranja tokom okupacije nije došlo iz nekakve naše, imanetne denuncijantske kulture („to nam je u genima“). Takvu praksu, zapravo, proizvodio je i negovao prvenstveno okupatorsko-kolonijalni režim.

Verovatno da je Nedićeva naredba iz januara 1943. poslužila za osnovicu legende o „Gestapou koji moli Beograđane/Srbe da manje cinkare“. Ali, kao što se vidi, ta legenda je ne samo netačna, već i invertitski zlonamerna – poput priče, koju je svojevremeno širila evolutivna biologičarka Biljana Stojković, kako su primitivni Srbi, u 18. veku, severno od Save i Dunava, pojeli sve dabrove; pa se posle ispostavilo da ih je zapravo pojeo kulturni i uglađeni Beč (ovde 84-90).

Upravo je Gestapo nastojao da Srbi što više cinkare jedni druge, kao što i danas kolonijalno-okupacione strukture rade na stvaranju kulture denunciranja „nacionalista“ („fašista“) i militantnih pravoslavaca iz Rusije i Srbije“ (Kišjuhas je zaboravio da doda i: „Republike Srpske i Crne Gore“).

Autošovinistička histerija za Uskrs, u čijem središtu se nalazilo horsko denunciranje liturgijskih hrišćana, uz poziv vlastima i policiji da „konačno“ rade svoj posao (tj. izvrše represiju), pokazala nam je u šta bi se pretvorili ti naši silni autokolonijalni selebritiji – samo da u Srbiju umaršira NATO čizma (na hrvatskoj, albanskoj ili pak nekoj drugoj nozi, svejedno).

Postali bi obični sikofanti, koji „tamo gde treba“ prijavljuju svog zubara, svog komšiju, svog kolegu… Da bi za uzvrat počuli His Master’s Voice kako hvali njihovu budnost i obećava im još granula.

Bedno.

9 Komentara

Klikni ovde da postaviš komentar