Антонић: Буриданово бошњачко магаре пред избором – Турска или Калифат?

• „Бошњаци су бранили Турску као своју домовину!“, ускликнуо је Бакир Изетбеговић на Ердогановом митингу у Сарајеву. Османска БиХ била је, међутим, за Србе сегрегационистичка шеријатска диктатура у којој су Срби умирали на коцу чак и 1839. године
• Те 1839. године у Европи се изводи Вердијева опера „Оберто“, Фарадеј објашњава природу електричне енергије, а снимљена је и прва фотографија Месеца. И у тој истој Европи један народ живи у средњевеквоном кметству и варварски га набијају на колац. Данас нам ваљда управо такав „добар живот“ Бакир Изетбеговић хвали у Сарајеву. И при том још мисли да ће Србе моћи да „интегрише“ у „цјеловиту БиХ“? Смешно
• У овом случају српско становиште је јасно: нека Бошњаци слободно развијају мухамеданску побожност, али, повратка у османску БиХ и инсталирања Калифата у Бањалуци или у Бијељини неће бити. Да ли ико мисли да ће Срби у РС, са свим својим вишевековним искуством живота под таквим и сличним режимима, то мирно да прихвате?

Пише: Слободан АНТОНИЋ

БУРИДАНОВ магарац стоји између два једнака пласта сена и, пошто није у стању да се одлучи, на концу скапа од глади. Тако се и бошњачка елита клати између сна о турској Босни и сна о Калифату у БиХ, не схватајући да ће жртва таквих фантазми бити садашња БиХ, па и сами Бошњаци.

„Бошњаци су бранили Турску као своју домовину!“, ускликнуо је Бакир Изетбеговић на недавном Ердогановом митингу у Сарајеву (овде). „Драго ми је видјети измјешане заставе БиХ и Турске. Дуго смо ми заједно и добро смо живјели заједно и добро смо се борили заједно!“.

То је сасвим у складу и са својевремном изјавом Ахмета Давутоглуа, турског министра спољних послова и доцније премијера, да је османска окупација Босне била „једна успешна прича коју треба поновити” (видети овде).

Наравно да је муслиманима – Турцима и потурицама – било лепо у османској Босни када су хришћански кметови радили за њих, а они „господовали“.

Када су Аустроугари 1878. године преузели управу над БиХ, уприличили су попис. У БиХ је тада живело 95.490 слободних породица и 84.942 породица кметова. Први су били муслимани, други хришћани (Јован Душанић, Срби Босне и Херцеговине у ХIХ веку, 2018, стр. 247).

Чак и сиромашнији муслимани каткад су имали једну или две кметовске породице да раде за њих. Петар Кочић пише: „Да би се одржали у животу они у својој невољи циједе кмета да горе не може бити. Ненаучени ни на какав рад, не траже других извора за живот, него једино гледају у хаку (трећини свега што произведе кметовска породица – С. А) срећу и врело за свој приход. Кад су били они немири дошао ми је један муслиман: `Петре, и моји се кмети побунили`; ја на то кажем: `А колико имаш кметова?` – `Ја једног, а мој брат двојицу`“ (наведено у Душанић, исто, стр. 247-248).

Али, за османску БиХ тешко да би Срби могли да кажу да им је, у њој, било „добро“. Не само да су радили за муслиманске комшије, већ су у својим црквама слушали оваква упозорења (документ се чува у архиву СПЦ у Сарајеву; видети овде):

„Овим писмом објављујемо наредбу наших господара Турака, будући да су нам указали милост повјеривши нам да у цркви сваком хришћанину и свакој хришћанки саопћимо следеће:

Прво, хришћанима и хришћанкама није допуштено да приређују излете и не смију пјевати ни на излетима ни у својим кућама ни на другим мјестима.

Друго, да се не носе лијепо и не ките и тако стоје пред капијом. Ако жена носи неки накит, да то чини само код куће, а не јавно. Њихове кћери да се не ките дукатима, а ако неко може да даје накит својој кћери, нека је не пушта из куће, то се нашим господарима не свиђа и не може се свиђати ни Богу.

Треће, браћо, наређују наши господари да сви хришћани ходају понизно и пред сваким Турчином скрсте руке на грудима, да се види да смо њима потчињени.

Четврто, хришћани треба брижљиво да избјегавају да се облаче као Турци и јањичари, јер господари то не трпе. Ко ради противно биће тешко кажњен, па немојте рећи да Вам то нисмо саопћили. Сви морамо патити због неколицине нерасудних“.

Наравно, у овој наредби „Турчин“ је ознака за муслимане, који су, како видимо, чак и од слободних Срба захтевали непрестано испољавање понизности.

Неке од тих знакова понизности наводи и Иво Андрић у својој докторској дисертацији (овде): „Хришћани при сусрету са муслиманом морају да сјашу и да украј пута сачекају док овај не прође и тек тада смеју поново да узјашу и да наставе пут; устајаће приликом њиховог уласка и препуштаће им почасно место без гунђања; у својим кућама смеју само полугласно да певају; смеју само тихо да се моле за покојнике; муслимани могу да ору и да сеју по хришћанским гробљима ако више не служе за сахрањивање“, итд.

Османска БиХ била је за Србе сегрегационистичка шеријатска диктатура у којој су Срби умирали на коцу чак и 1839. године: „Али-паша набио је петорицу живих хришћана на коље и наредио да се коље пободе на узвишици. Ти су људи живили на коцу по неколико дана, тражили воде и грдили муслимане толико да је их је Ибрахим каваз-баша најпослије убио из пушке само да не слуша како Власи скрнаве веру Мухамедову“ (наведено у: Душанић, стр. 86).

Те 1839. године у Европи се изводи Вердијева опера „Оберто“, Фарадеј објашњава природу електричне енергије, а снимљена је и прва фотографија Месеца (овде). И у тој истој Европи један народ живи у средњевеквоном кметству и варварски га набијају на колац.

Данас нам ваљда управо такав „добар живот“ Бакир Изетбеговић хвали у Сарајеву? И при том још мисли да ће Србе моћи да „интегрише“ у „цјеловиту БиХ“? Смешно.

Занимљиво је да су сарајевски муслимани и 1937. године масовно и са одушевљењем дочекали тадашњег турског председника – о чему пише Ребека Вест у књизи Црно јагње и сиви соко (1941; одломак овде). Муслимани су у шкрињама још чували зелене заставе Османског царства, те су их тада извадили и њима махали.

Те су заставе, ипак, нестале током комунистичких деценија, када су, како пише Ненад Кецмановић у Хроници немогуће државе (2017, стр. 67), „Муслимани – потоњи Бошњаци, важили за најсекуларније муслимане у свијету“.

А онда је дошло време да се оствари програм Алије Изетбеговића из његове Исламске декларације (1970) у којој стоји: „наш циљ: исламизација Муслимана“ (овде, стр. 2). И за ових четврт века знатан део БиХ муслимана заиста се реисламизовао.

Читаоца позивам да, како би се уверио у степен до ког је извршена исламизација Бошњака, одгледа пар музичких спотова, визуелно квалитетних производа масовне културе намењене БиХ муслиманима: „Učajluke tražimo“ (овде), „Addasovo grožđe“ (овде), „Džennetski sanak“ (овде), „Ramazan“ – намењен деци (овде) или „Ramazan“ – намењен женама (овде).

Из квалитета ових музичких спотова види се да извођачи, али и публика којој су намењени, свакако да не припадају културној маргини. Из ових урадака, несумњиво, избија јака побожност и снажна лојалност исламској култури.

Мени је задивљујуће што је у већини ових песама рефрен на арапском – који је, премда званични језик мухамеданства, неразумљив босанским муслиманима. И док су данашњи Срби практично избацили из литургије достојанствени и милозвучни старословенски језик – који је свакако разумљивији и ближи од арапског, нашим истојезичним комшијама Бошњацима не смета да из срца певају: „Allah ume barik lena fi redžepe ve šaban, ve beligna, ve beligna ramazan!“

Иако данас Арапи чине тек петину муслимана на свету, инсистирање на арапском чак и у масовној култури, међутим, јасан је показатељ снаге коначне политичке идеје мухамеданаца: Умма, као светска заједница муслимана, и Калифат, као светска муслиманска држава.

Кецмановић у најновијој књизи лепо показује да Алија Изетбеговић, суштински, није био бошњачки националиста, већ доследан заговорник Умме и Калифата (исто, стр. 13, 19-20, 67 и даље). Пошто и његов син Бакир, према сопственом признању, држи очеву Исламску декларацију као библију на радном столу (видети овде), јасно је да заправо постоји истинска концептуална шизофренија код бошњачке елите. Она не зна шта би пре: да БиХ поново буде Турска, или да Калифат преузме Босну.

Но, обе опције једнако су страшне и неприхватљиве за Србе у БиХ, посебно сада када имају Републику Српску.

У овом случају српско становиште је јасно. Нека Бошњаци слободно снимају спотове са рефренима на арапском и нека слободно развијају мухамеданску побожност. Али, повратка у османску БиХ тешко да може да буде – као и инсталирања Калифата у Бањалуци или у Бијељини.

Такви пројекти тешко да могу да значе ишта друго до афирмацију средњовековног насиља и реакционарног сегрегационизма над немуслиманским грађанима БиХ.

Да ли ико мисли да ће Срби у РС, са свим својим вишевековним искуством живота под таквим и сличним режимима, то мирно да прихвате?