- Индекс лојалности сопственој држави за „Kосово“ износи 6,94, за Албанију 6,25, за Хрватску 5,57, за Македонију 5,54, за Србију 5,17, за Црну Гору 4,27, а за Босну и Херцеговину – 0,56!
- И сам Алија Изетбеговић, „отац нације“, пре рата је говорио да нема осећај за Босну као државу. А није само рат појачао поделе у БиХ, учинивши је „немогућом државом“. Оно што се дешавало после рата такође је довело до уконачења линија готово свих друштвених расцепа у БиХ
- Арапа је још 2016. на подручју Федерације било 44.000, док је на том простору Срба било тек 60.000. У то време, Арапи су били (и остали?) главни купци некретнина у Сарајеву, а неколико инвеститора за њих је градило читава насеља – рецимо, комплекс зграда на оближњој Бјелашници, вредан две милијарде евра. На Илиџи код Сарајева чак је без тендера продато атрактивно земљиште уз познато излетиште Врело Босне Kувајћанима
Пише: Слободан АНТОНИЋ
НЕДАВНО су објављени налази једног регионалног истраживања. По њима, индекс лојалности сопственој држави за „Kосово“ износи 6,94, за Албанију 6,25, за Хрватску 5,57, за Македонију 5,54, за Србију 5,17, за Црну Гору 4,27, а за Босну и Херцеговину – 0,56! (овде)
Сећам се, 2005. године, када сам био у БиХ, возач аутобуса направио је паузу испред неког кафеа где се гледао фудбал. Играли су, мислим, Босна и Естонија. Постигнут је гол и сви су задовољно пљескали. „Који је резултат?“, питао сам. „Један нула за Естонију“, одговорили су ми.
Ненад Кецмановић написао је две књиге о БиХ као „немогућој држави“ (2007. и 2017), а Здравко Гребо каже да БиХ не само да не постоји као држава, него да не постоји ни као друштво (овде).
Гребо мисли да је то због рата 1992-1995, али и пре рата БиХ је била много више подељена него што се то званично признавало.
То се видело у социолошким истраживањима. Једно истраживање о обрасцима дружења у Дервенти из 1971. године показало је да се Муслимани у 72% случајева друже са Муслиманима (са Хрватима 12%, а са Србима 6%), док је интер-етничких пријатељстава код Хрвата било 43%, а код Срба 44% (Махмут Мујачић, „Међунационални односи у једном граду: примјер Дервенте“, овде, т. 12, бр. 7-8, стр. 1089).
Исто истраживање показало је да су Хрвати највише славили Божић, Муслимани Бајрам, а Срби – 1. мај и 29. новембар! (исто, 1090-1091).
Према истраживању Kонзорцијума југословенских института друштвених наука из 1989/90, у БиХ су приликом избора супружника вероисповест и националоност били најважнија мерила за 55% и 57% Хрвата, 41% и 51% Муслимана и 37% и 41% Срба (Вуковић, овде, стр. 80).
Уосталом, и сам Алија Изетбеговић, „отац нације“, пре рата је говорио да нема осећај за Босну као државу (видети: Кецмановић, овде, стр. 10).
И није само рат појачао поделе у БиХ, учинивши је „немогућом државом“. Оно што се дешавало после рата такође је довело до уконачења линија готово свих друштвених расцепа у БиХ.
Рецимо, како Срби да перципирају Сарајево као свој главни град када их је тамо, пре рата, живело преко 150.000, а данас у Сарајеву више има Арапа и Турака него Срба (овде, стр. 20; овде)?
Пре неки дан се Уго Влаисављевић, професор на Филозофском факултету у Сарајеву (и Хрват) пожалио да „на Универзитету пролазе књиге с расистичким садржајем, гдје се примјерице Србе назива животињама“ (овде).
Па како Срби да воле БиХ и Сарајево?
Кад већ споменусмо Арапе, још 2016. године њих је на подручју Федерације било 44.000, док је на том простору Срба било тек 60.000. У то време, Арапи су били (и остали?) главни купци некретнина у Сарајеву, а неколико инвеститора за њих је градило читава насеља – рецимо, комплекс зграда на оближњој Бјелашници, вредан две милијарде евра (овде).
На Илиџи код Сарајева чак је без тендера продато атрактивно земљиште уз познато излетиште Врело Босне Kувајћанима. То је било против закона који не допушта продају некретнина држављанима земаља које не дају исто право грађанима БиХ. „На сљедећем би попису Арапа могло бити више него Хрвата, па и Срба“, жалио се један колумниста пре две године (овде). „Након тога би они могли тражити конститутивност и судјеловање у бх власти“.
Данас, 2018. године, пише се о новом таласу арапских „избеглица“ – заправо усељеника у БиХ. „Ако мигранти буду пристизали овим темпом, а свакако да хоће“, каже Срђа Трифковић (овде), „до краја године у БиХ биће их преко двадесет хиљада“.
Коментаришући изјаву Семихе Боровац, БиХ министарке за људска права, да је то обавеза „по Акционом плану ЕУ, да се пружи хуманитарна помоћ мигрантима“, Трифковић се пита да ли би ова БиХ министарка „са истим жаром заступала обавезу БиХ да смести и православне избеглице из, рецимо, источне Украјине“? (исто).
Наравно да не би. „Не желимо промјене структуре становништва“, тим поводом огласио се Милорад Додик (овде). „У Републици Српској неће бити ниједног (мигрантског) насеља, без обзира шта о томе ко мислио и говорио“, додао је другом приликом (овде).
У Федерацији, међутим, ни хрватски кантони не желе арапске избеглице-усељенике. Недавно је специјална полиција Херцеговачко-неретванског кантона запречила пролаз пет аутобуса са 270 миграната који су се, у организацији надлежних институција БиХ, упутили ка азилантском центру Салаковац код Мостара. Сарајевски кантон послао је своју полицију да „помогне“ спрвођење муслиманских избеглица и ситуација је постала драматична. На крају су Хрвати попустили и мигранти су смештени у Салаковац (овде).
После тога хрватски члан БиХ Председништва Драган Човић уприличио је састанак с премијерима и министрима полиције хрватских кантона у Федерацији БиХ. Закључено је да се „мигранти више неће моћи пребацивати и смјештати без сугласности кантоналних власти“ (овде).
Са друге стране, ни Бошњаци не желе да њихов део Федерације постане „мигрантска депонија” и “бошњачки гето” (овде), захтевајући да се муслиманске избеглице лепо распореде по целој територији БиХ.
Међутим, ако су тачне процене да се између 50.000 и 120.000 избеглица упутило према БиХ (овде), као и да су огромна већина њих млади мушкарци (овде), онда се чине сасвим реалистичким упозорења да они могу бити добра логистичка основа за терористичке акције у име стварања „Балканског калифата“ (овде).
Због тога је јасно зашто је БиХ „проблем-држава“. У њој постоје три различите визије будућности – од институционалног развоја (унитаризација или стварање трећег ентитета или раздруживање) до културног миљеа („босански“ језик и исламизација целе БиХ или јачање плурализма националних култура).
Са тако супротним идејама о будућности БиХ ова држава тешко да има перспективу. Без елементарне „првобитне привржености“ (primordial loyalty) већег дела њеног становништва, БиХ ће се одржавати само претњом силе или применом силе.
Зар је то европска држава 21. века?
Додај коментар