Антонић: Неки са Запада већ постављају питање „Почиње ли Балканско пролеће“

• Најдаље су се развили протести у Србији. Протести су се раширили у осамдестак наших вароши, мада је у последње две недеље приметан и известан пад у броју учесника
• Ако опозиција У Србији и постигне извесно побошљање изборних услова и врати се у институције, укључујући и најважнију – у изборни процес, тешко је отклонити сумњу да је то ипак терен на коме је Вучић, са својом енергијом, фиксираношћу, тродеценијским политичким искуством и страначко-медијском машинеријом коју је направио, ипак у озбиљнној предности
• Треба имати у виду и то да Вашингтон и Брисел заправо не желе да гледају Србе на улицама у тренутку када се чека да Београд објави да је постигнута сагласност да се на југозападу Србије образује „држава Косово“. Јер, боје се наши пријатељи, очас посла би „грађански протести“ могли да прерасту у неконтролисану народну и патриотску побуну. А то је најмање што у овом тренутку треба Вашингтону и Бриселу
• Данас је позиција власти у Српској супериорно суверена и стабилна. Она, у готово свим својим димензијама, ужива и легитимитет и легалитет. И то је добро – без обзира шта мислимо о конкретним носиоцима власти у Републици Српској. Одвећ је често овај део Балкана био окидач за европске и светске конфликте. Ако желимо да нас овог пута такво зло мимоиђе – држимо се онога за шта смо се изборили и што смо спремни да бранимо: Републике Српске и Србије изван НАТО структура

Пише: Слободан АНТОНИЋ

ББЦ на српском је, 22 фебруара 2019. године, објавио текст: „Протести у Србији, Тирани, Подгорици и Бањалуци – почиње ли Балканско пролеће?“ (овде).

Ту се каже да се „месец дана пре календарског дочека, помиње ново – Балканско пролеће“. Ко је тачно смислио тај назив који у позитивном контексту треба да асоцира на, данас већ по својим последицама озлоглашено Арапско пролеће, ББЦ нам није открио (изгледа да је то потекло из Албаније; овде).

Но, сутрадан, 23. фебруара 2019, у Подгорици, одржан је трећи протест под слоганом Одупри се – 97.000. Скупило се више хиљада грађана, за које је организован превоз (из непознатих средстава?) из свих крајева Црне Горе (овде). Организатори, наиме, негирају да имају везу с било којом опозиционом странком (овде).

Име протеста настало је тако што је Душан Кнежевић објавио снимак како генсек Мила Ђукановића преузима од Кнежевића коверту у којој је 97.500 евра, намењену куповини гласова на изборима 2016. (овде).

Подгорички протестници тог дана тражили су оставке челника РТВ ЦГ, а у ранијим окупљањима захтевана је и оставка Мила Ђукановића, као и одговорних у Тужилаштву и Агенцији за спречавање корупције (овде).

Истог дана, 23. фебруара 2019, у Београду, одржан је дванаести протест #1 od 5 miliona. Опозиционе странке биле су у позадини, а циљеви демонстрација, барем када је реч о Косову и Српској, остали су и даље нејасни (овде).

Радио Slobodna Evropa, који финансира влада САД (овде), посветио је одговарајућу пажњу протестима у Подгорици (овде), као и демонстрацијама „1 од 5м“ у Србији (овде). Али, о „националистичком“ протесту у Београду против предаје Косова, 18. фебруара 2019, овај медиј није саопштио ни речи.

У Бањој Луци група „Правда за Давида“ одржавала је протестне нестраначке скупове од 26. марта до 31. јануара 2019. гдоине. Тада је отац страдалог Давида избегао из БЛ и објавио: „Мене хоће да убију Додик, Лукач (министар полиције Српске – С. А) и читав МУП РС. Само сам се склонио да ме не убију, као што су убили мог сина“ (овде).

И управо тог 23. фебруара 2019. године, Давор Драгичевић најавио је да ће „ускоро“ презентовати видео снимак погибије сина Давида, предвидевши да ће „тада настати прави хаос у БиХ“ (овде).

„Имам снимак убиства којег су снимиле камере на Рајфајзен банци“, тврди Давор, а због свега тога, истиче овај контроверзни актер, „имам проблеме око ексхумације посмртних остатака Давида. Ако ми не одобре, лично ћу га ископати и изнијети из ове државе (Републике Српске – С. А)”, истакао је Драгичевић.

Од одласка Давора протести у БЛ су замрли. Између осталог и зато што их спречава полиција. Тако се и тог 23. фебруар 2019. у БЛ окупило двадесетак људи и прошетало Господском улицом, где их је, при крају шетње, сачекала полиција и легитимисала (овде).

Али, хајде да видимо какви су капацитети ових протеста, односно могу ли они заиста да прерасту у „Балканско пролеће“?

Најдаље су се, свакако, развили протести у Србији (оне у Тирани овде не узимам у разматрање). Протести су се раширили у осамдестак наших вароши, мада је у последње две недеље приметан и известан пад у броју учесника (oвдe).

Објективно гледано, како сада ствари стоје, највише што опозиција, заједно с нестраначким делом протеста, може да добије јесу нешто поштенији и слободнији избори него што су били досад у раздобљу 2014-2018. године.

Свакако да је и то нешто. Но, то је вероватно исувише мало да би се председник аутоматски могао уклонити из фотеље – односно, да би се демонтирао систем власти.

Ваља уочити да је и Вашингтон, посредно, поручио опозицији у Србији да се врати у институције и у њима бори (овде). Весна Пешић је објаснила да су званичници САД, и током деведесетих, „увек били против бојкота“ (овде и овде). И Брисел је, преко портпаролке ЕУ, Маје Коцијанчич, истакао да „бојкот парламента није прихватљив“, те да нема и не би требало да буде никаквог „балканског пролећа“ (овде).

Ако опозиција и постигне извесно побошљање изборних услова и врати се у институције, укључујући и најважнију – у изборни процес, тешко је отклонити сумњу да је то ипак терен на коме је Вучић, са својом енергијом, фиксираношћу, тродеценијским политичким искуством и страначко-медијском машинеријом коју је направио, ипак у озбиљнној предности.

Треба имати у виду и то да Вашингтон и Брисел заправо не желе да гледају Србе на улицама у тренутку када се чека да Београд објави да је постигнута сагласност да се на југозападу Србије образује „држава Косово“. Јер, боје се наши пријатељи, очас посла би „грађански протести“ могли да прерасту у неконтролисану народну и патриотску побуну. А то је најмање што у овом тренутку треба Вашингтону и Бриселу.

Када је пак реч о ЦГ, најновији круг протеста у Подгорици тек је отпочео. Али, Ђукановићу се са запада по први пут почињу слати сигнали да после три деценије власти можда треба да поразмисли и о повлачењу (овде).

Рационални актер би се, на Ђукановићевом месту, свакако побринуо да добије чврсте гаранције о имунитету, како би се затим могао мирно повући, односећи све своје милионе. Али, није јасно колико је још Ђукановић рационалан после вишедеценијске аутократске власти.

Ипак, без обзира што су актуелни подгорички протести у зачетку, Ђукановићев режим изгледа некако најсклонији паду – наравно, у поређењу с Београдом и с Бањом Луком.

То је стога што је подгорички носилац режима најпотрошенији и с озбиљно пољуљним демократским летитимитетом, због чега све више постаје терет за своје западне менторе.

Најзад, када је реч о Бањој Луци, Додик изгледа да има најмање разлога за бригу око протеста. Они су готово сасвим утихнули, а Давор Драчевић је већ, каква год да је стварна позадина погибије Давида, релативизовао свој кредибилитет непрестаним најавама „имам ово, имам оно, ускоро износим доказе“, после чега заправо није било ништа.

Одмах после недавних избора у БиХ и РС, критиковао сам процене да је после њих Додик ослабио (овде). Напротив, све што се од тада дешавало било је у знаку стабилизације и јачања позиције Милорада Додика.

Данас је позиција власти у Републици Српској супериорно суверена и стабилна. Она, у готово свим својим димензијама, ужива и легитимитет и легалитет. То нам се може допадати или не, али насупрот Подгорици, Бања Лука је несумњиво синоним мира и предвидљивости.

И то је добро – без обзира шта мислимо о конкретним носиоцима власти у Републици Српској. Одвећ је често овај део Балкана био окидач за европске и светске конфликте. Ако желимо да нас овог пута такво зло мимоиђе – држимо се онога за шта смо се изборили и што смо спремни да бранимо: Републике Српске и Србије изван НАТО структура.