- Најпре, врло је важно сачувати стабилност и положај Републике Српске која своје утемељење има у Дејтонском споразуму. То је међународни споразум чији је саставни део Устав БиХ – тиме је Република Српска фактички у статусу међународне творевине. То је добра позиција која се мора сачувати – осим уколико немате врло јасну алтернативу. Као на неком броду чији сте власник идеалне половине: нећете ваљда тај брод растурати, с идејом да од своје половине направите нови брод, уколико тиме ризикујете да потонете?
- Други потез морао би бити демографско јачање РС. Не само у смислу отпора снажењу мухамеданског фактора у БиХ – пошто данас у Сарајеву имамо више Турака и Арапа него Срба. По попису из 1991. у БиХ је било 1.400 хиљада Срба, а сада их у Републици Српској има 800 хиљада. То топљење Срба у Бих мора бити заустављено – иначе, узалудна су сва остала прегнућа
- Никако у НАТО. Ако се очекује даљна подршка Москве, онда је то црвена линија преко које Москва не може да пређе. Дакле, Српска мора да свим силама настави да пружа јасан отпор настојањима да Босна и Херцеговина уђе у НАТО. И, ако у томе успе, неће бити сама, чак и ако Београд поклекне
- Додика који је, коментаришући могућност уједињења Срба у једну државу, рекао: „То је задатак српске политичке елите за следећи век – радити на интеграцији српског народа“. Да, то и јесте циљ за читаво столеће. Морамо паметно и мудро да радимо. Да не бисмо ту историјску шансу, коју имамо, некако олако, несмотрено и будаласто прокоцкали
Пише: Слободан АНТОНИЋ
ШТА за Републику Српску може да значи уколико дође до потписивања тзв. правно обавезујућег споразума између Београда и Приштине? А поготово шта ако би, на основу тог споразума, „Косово“ добило место у УН?
Већ од завршетка рата за Космет и од његове окупације (1999), а поготово од проглашења сецесије „Репуљик е Косове“ (2008), решавање косметског питања често се повезује с променом статуса Републике Српске.
Ђинђић је у јануару 2003. планирао да од Северног Kосова направи Републику Српску, па да се Север Ким-а „у некој фази прикључи Србији“ (овде). То је такође подразумевало да Србија, у замену за признање остатка „Косова“, добије Републику Српску (овде).
Трампов саветник за спољне послове, Валид Фарес (Walid Phares), залагао се још 2007. године да, ако се омогући „Косову“ да прогласи независност, онда исто право треба дати и Републици Српској (енг. текст овде, срп. текст овде).
Бивши аналитичар Националне безбедносне агенције, Џон Шиндлер (John Schindler), у „Њујорк обзерверу” (New York Observer) – листу чији је власник Џаред Кушнер (Jared Kushner), зет и виши Трампов саветник – објавио је 2017. године текст у коме је БиХ назвао „оронулом псеудо-државом“, која „нити је функционалан облик владавине, нити ће икада бити“ (енг. текст овде).
Шиндлер поручује: „Нека се Република Српска придружи Србији – будући да нико не може разумно објаснити зашто се комунистичке границе Србије могу мењати, али границе БиХ не могу“. Западној Херцеговини, сматра Шиндлер, требало би допустити да се придружи Хрватској, а од онога што остане од БиХ мухамеданци могу себи да направе државу.
„Нека се Косово припоји Албанији, а Србији нека припадне регион северне Митровице, у замену за `Прешевску долину`“, предлаже такође Шиндлер (срп. текст овде).
Додик је у познатом интервјуу Дојче велеу, новембра 2017, прогнозирао да ће за десет година Република Српска и северни део Косова бити у саставу Србије. „На молбу да покаже на мапи шта ће бити с границама, Додик је повукао границу између ФБиХ и РС, а ову другу је припојио Србији. Такође је повукао границу према Северу Косова, припојивши га Србији“. Прокоментарисао је: „Шта фали, баш је ово лепо. Овде би била ова, како се зове – Босна“ (овде).
Додик је у јануару 2018. објавио и да ће „замолити Вучића да не одваја питање Републике Српске од питања Косова“ (овде). Исто је поновио и у марту 2018. (овде). На то је реаговао бивши председник СДС-а, Младен Босић који је рекао да је то „на неки начин отпакивање Дејтонског споразума, а то може да иде само на штету Срба и Републике Српске. Повезивање Републике Српске са Kосовом није у интересу ни Србије, ни Срба, нити Републике Српске“ (овде)
Међутим, Младен Иванић, кључни противкандидат Додику на изборима 2018. године, сложио с њим, рекавши да „ако Република Српска треба да буде дио БиХ, онда и Косово треба да буде дио Србије“ (овде). Иванић је, и кад је био премијер Републике Српске (2001-2003), како тврди Баздуљ (овде), инсистирао на паралелизму Косово-Српска.
Додик је у марту 2018. такође изјавио да „уколико међународна заједница настави да тражи да Косово добије војску, онда треба реализовати идеју о враћању Војске Републике Српске“ (овде). Исто је тих дана рекао и да „ако Косово буде примљено у УН, Република Српска ће предузети кораке у том правцу“ (овде).
Да су „Косово“ и Српска сијамски близанци сматра и Владислав Јовановић, некадашњи министар дипломатије. Он се позива на принцип непромењивости граница према завршном акту Хелсинкија и на одлуку Бадинтерове арбитражне комисије о поштовању авнојевских граница. „КиМ и Република Српска су нека врста сијамских близанаца“, каже он. „Због тога се (самосталност) Српске најбоље брани преко (преседана) Косова, и обрнуто, ко инсистира на целовитости БиХ мора да призна територијални интегритет Србије“ (овде).
Наравно, много је и супротних мишљења. Тако је америчка амбасада у БиХ 14. новембра 2017. поручила да „не постоје паралеле између Републике Српске и Косова“, и да су „САД у потпуности посвећене суверенитету и територијалном интегритету БиХ“ (овде).
Суверенитет и територијални интегритет Србије, дакако, није нешто чему би се САД „у потпуности посвећивале“. Зато су не само признале сецесију „Косова“ 2008. (овде), већ су, уједно, биле и њен главни покровитељ (овде).
Но, и међу Србима има противника паралеле Косово-Српска. Тако се још 2010. огласио Александар Савановић, тада асистент, а данас ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци, упозорењем да „Србија и овај пут као свој примарни национални интерес види одбрану Косова“, а да је Република Српска за њу тек „капитал за трговину“ (овде).
„Бојимо се да ћемо поново бити свједоци деструктивности косовског мита по интересе српског народа у цјелини“, упозорава Савановић. „Јер, ако се ствар погледа ванмитолошки, Србија на Косову, изузев великих бајки и метанарација из прошлости, има два милиона непријатељски настројених Албанаца. Насупрот томе, Србија у Републици Српској има све: ресурсе, становништво, политички конституисан ентитет, територију с границом као међународно верификованом чињеницом, те врло лагодан модалитет инфилтрирања кроз механизам специјалних и паралелних веза“ (исто).
Савановић с горчином одбацује „одлуку Србије да Републику Српску, као свој једини успјех у општем неуспјеху деведесетих година, напусти зарад виртуалног Косова“, упозоравајући да ће „за моћне државе бити лакше прихватити дисолуцију БиХ, уколико се она покаже као безнадежна конституционална грешка, него што би пристале на ревидирање косовске сецесије“ (исто).
Такође, и Милош Шолаја, професор међународних односа и спољне политике на ФПН у Бања Луци, недавно је указао да је „Република Српска више држава од `Косова`“, будући да су границе Српске утврђене међународним споразумом ког нико не оспорава, док напротив границу „Косова“ према Србији, као државну границу, признаје тек део међународне заједнице (овде).
Међутим, нема никакве сумње да и ако пристанемо на то да нема паралелизма између Косова и Српске, чим буде склопљен споразум Београд-Приштина питање статуса Српске биће стављено на дневни ред.
Има више знакова да се тај споразум приближава. Најпре нам се наговештавало да се у преговорима око статуса Косова отвара питање размене територија – столица у Уједињеним нацијама за север Косова. Онда се исказивала могућност да се мења тзв. Прешевска долина за Северно Косово. На крају је очекивана „права аутономија“ за Север – Заједница српских општина – која би имала не само надзорна (као по Бриселу 1), већ и извршна овлашћења.
Али, ништа од тога није могло да се добије. Сада нам пак кажу да Србија на Косову нема ништа, да било шта да добијемо то ће бити добро – па макар и један метар.
Очигледно, иде се к томе да Београд дадне Приштини столицу у УН, а да се не добије ништа озбиљно за узврат. Но, уколико заиста дође до тога, шта онда с Републиком Српском?
Најпре, врло је важно сачувати стабилност и положај Републике Српске која своје утемељење има у Дејтонском споразуму. То је међународни споразум чији је саставни део Устав БиХ – тиме је Република Српска фактички у статусу међународне творевине.
С друге пак стране, иако у БиХ постоје три конститутивна народа, само су два ентитета. Стога је Република Српска равноправна ентитету у коме се налазе друга два конститутивна народа. То је, морамо признати, добра позиција која се мора сачувати – осим уколико немате врло јасну алтернативу.
Као на неком броду чији сте власник идеалне половине: нећете ваљда тај брод растурати, с идејом да од своје половине направите нови брод, уколико тиме ризикујете да потонете?
Дакле, чак и ако Београд уради оно најгоре и омогући Косову столицу у УН, Бањалука мора да, у првом кораку, одржи статус симетричне конфедерације. Не само зато што се двоентитетске државе лакше распадају него ли оне с три или четири ентитета, већ и зато што што је психолошки важно зауставити негативне трендове у српском националном корпусу.
Други пак потез морао би бити демографско јачање Републике Српске. Не само у смислу отпора снажењу мухамеданског фактора у БиХ – пошто данас у Сарајеву имамо више Турака и Арапа него Срба.
По попису из 1991. у БиХ је било 1.400 хиљада Срба, а сада их у Републици Српској има 800 хиљада. То топљење Срба у Бих мора бити заустављено – иначе, узалудна су сва остала прегнућа.
Трећа ствар је: никако у НАТО. Ако се очекује даљна подршка Москве, онда је то црвена линија преко које Москва не може да пређе.
Дакле, Република Српска мора да свим силама настави да пружа јасан отпор настојањима да Босна и Херцеговина уђе у НАТО. И, ако у томе успе, неће бити сама, чак и ако Београд поклекне.
И коначно, треба се сетити изјаве председника Додика који је, коментаришући могућност уједињења Срба у једну државу, рекао: „То је задатак српске политичке елите за следећи век – радити на интеграцији српског народа“ (овде).
Да, то и јесте циљ за читаво столеће. Морамо паметно и мудро да радимо. Да не бисмо ту историјску шансу, коју имамо, некако олако, несмотрено и будаласто прокоцкали.
5 Коментара