Антонић: Војни напад на Бијељину и Бањалуку биће могућ само ако нас оцене као „будале“ и „слабиће“

Емир Хаџихафизбеговић у Сава центру

• У Србији обичан свет, наравно, подржава Републику Српску – ту нема спора. Но, велики део наших људи не схвата да опстанак РС није уопште неупитан. Јер, Срби у БиХ, ако остану без РС, лако могу да доживе судбину Срба у Хрватској – да буду протерани, побијени или асимиловани. Заправо наш свет, пре свега у Србији, мисли да је сада „мир, мир, мир, нико није крив“ и да можемо слободно да се вратимо у југо-време, као да ништа није било
•  Зато су 2011. године три концерта Дина „Мерлина“ била распродата у Београду, после чега се овај БХ кантаутор више пута враћао у Србију, зарадивши притом, како кажу, „више од 1,5 милиона евра“. Упркос томе што је Дино „Мерлин“ Дервишхалидовић за време ратова из деведесетих, изјављивао да му је омиљена песма „Бојна Чавоглаве“ М. П. Томпсона („За дом спремни! … Стићи ће вас наша рука и у Србији!“), а Београд  је називао „леглом фашизма“ и тврдио да ће „Србе Бог уклонити помоћу наших пушака“
•  Емир Хаџихафизбеговић је 1994. – дакле пре Сребренице и облигатног наратива о „геноциду“ – говорио о „српској фукари“ и поручивао публици: „не заборави народе мој и немој никада (Србима) халалит“ (опростити). Због свега овога јавно мнење у Србији не узбуђује се превише. Стога, Хаџихафизбеговић постаје први добитник Гран прија београдског Феста и добија улоге у српским филмовима. Потом у Сребреници свој монолог није завршио – као претходно у Београду – девизом о „људима и нељудима“, већ опоменом да је „ово јапија (грађа) Босне, Босна остаје интегрална, а свако ко мисли да с Босном нешто ради имаће поново ове заставе!“ (показао је на муслиманске ратне заставе)
•  Можда зато и ми, у Србији, треба себи да кажемо – када у Београду пунимо хале Дину Дервишхалидовићу и Емиру Хаџихафизбеговићу – „О, какве су Срби будале, какви су само слабићи!“?

Пише: Слободан АНТОНИЋ

У ПРОШЛОМ тексту писао сам о другосрбијанској „елити“ која говори најпрљавије ствари о Републици Српској (овде). Нажалост, и обичан свет у Србији, премда далек од другосрбијанске мржње према РС, често показује фрапантну необавештеност, наивност, па и глупост када је реч о судбини својих сународника преко Дрине.

У Србији обичан свет, наравно, подржава Републику Српску – ту нема спора. Но, велики део наших људи не схвата да опстанак РС није уопште неупитан. Јер, Срби у БиХ, ако остану без РС, лако могу да доживе судбину Срба у Хрватској – да буду протерани, побијени или асимиловани.

Заправо наш свет, пре свега у Србији, мисли да је сада „мир, мир, мир, нико није крив“ и да можемо слободно да се вратимо у југо-време, као да ништа није било.

Зато су 2011. године три концерта Дина „Мерлина“ била распродата у Београду, после чега се овај БХ кантаутор више пута враћао у Србију, зарадивши притом, како кажу, „више од 1,5 милиона евра“ (овде). То се све десило упркос томе што је Дино „Мерлин“ Дервишхалидовић за време ратова из деведесетих, изјављивао да му је омиљена песма „Бојна Чавоглаве“ М. П. Томпсона („За дом спремни! … Стићи ће вас наша рука и у Србији!“; послушајте овде), Београд  је називао „леглом фашизма“ и тврдио је да ће „Србе Бог уклонити помоћу наших пушака“, као што је и после рата причао да су „Срби евидентно болесни. Већина је болесна“ (овде).

Али, то је само музика, забава, нема то везе са политиком – рећи ће многи од оних који су платили да слушају Дина у Београду. Само, да ли бисмо позвали у стан, да нас забавља, хармоникаша или гитаристу из комшилука, који је за нашу кућу говорио да је „легло фашизма“, а за наше укућане да су сви „болесни“?

Ма то је речено за време рата – рећи ћете – било па прошло. Добро, Динове речи вероватно и нису тако страшне у поређењу са оним што другосрбијанци причају о свима нама. Али, молим вас, послушајте сада овај наступ Емира Хаџихафизбеговића из 1994. године: овде.

Немојте читати даље овај текст ако нисте погледали снимак. Чули сте? Ми, Срби не само да смо „српска фукара“, већ због муслиманских жртава у рату (а пазите, то је било 1994. године, дакле пре Сребренице и облигатног наратива о „геноциду“) говорник поручује публици: „не заборави народе мој и немој никада халалит` (опростити), ако смо некад морали халалит`, више не смијемо, закуни се народе мој крвљу да халалит` никад нећеш, ко халали да бог да га рођена дјеца проклела! Јер ми Муслимани овај рат нисмо жељели. Али, ако хоће (рат) добиће га! Јер у Босни рјешења нема, ил` џехенем (пакао), ил` слобода, коме то није јасно нек` иде из Босне!“.

А на снимку пише: „Гледајте, слушајте, не заборављајте“.

Када погледате овај наступ не можете а да не разумете оцену Владимира Кецмановића да нас „Хаџихафизбеговић није бомбардовао само зато што није могао, али да јесте, вероватно нас не би засуо само осиромашеним уранијумом, него би без сувишног двоумљења сунуо и атомску бомбу“ (овде).

Због свега овога јавно мнење у Србији не узбуђује се превише, „ма идемо даље“, као да каже. Стога, Хаџихафизбеговић постаје први добитник Гран прија београдског Феста (у жирију је седео и Срђан Драгојевић, чији је филм „Лепа села лепо горе” Хаџихафизбеговић прогласио антибошњачком пропагандом и водио акцију бојкота), Хаџихафизбеговић игра у „српском филму из 2008. године“ (овде) Турнеја, у „српском филму из 2012. године“ (овде) Лед, у „српском филму из 2012. године“ (овде) Смрт човека на Балкану, у „српском филму из 2013. године“ (овде) Одумирање, у „српском и црногорском филму из 2014. године“ (овде) Дечаци из улице Маркса и Енгелса, итд.

Такође, Хаџихафизбеговић наступа у „оригиналној постави“ Аудиције, у препуном Сава Центру, 9. новембра 2017. године, када се усред представе уозбиљује и држи говор (монолог) „Моја домовина је Босна“. Оно што је говорио у Сава Центру (видети овде) звучало је као похвала мултикултурној БиХ: „у Босни никад езани (песме с минарета којима се позива на молитву) нису сметали звонима, ни звона езанима… и звона са православне и католичке цркве су моја… Босна је михраб (део џамије у коме стоји хоџа током клањања) и олтар… Моја домовина је Босна и у њој има само једна девиза: постоје људи и нељуди, све остале подјеле су лажне“.

Међутим, то је била „Моја домовина Босна“ за публику у Сава центру. За публику у Сребреници, пак, „Моја домовина Босна“ гласила је 2014. године сасвим другачије (види овде). Иако се и у том наступу помињу „езани и звона, михраб и олтар“, нагласак је првенствено на муслиманској традицији, на муслиманском фолклору, на „мухтарском печату“ којим је „мом дједу“ „потврђено“ да је „Босна моја једина домовина“ – дакле, на муслиманском карактеру Босне.

Штавише, у Сребреници се Хаџихафизбеговићев монолог не завршава девизом о „људима и нељудима“, већ опоменом да је „ово јапија (грађа) Босне, Босна остаје интегрална, а свако ко мисли да с Босном нешто ради имаће поново ове заставе!“ (показује на муслиманске ратне заставе).

Хаџихафизбеговић би свакако требало да се одлучи – да ли је БиХ „мултикулти“ прича, или је пак шеријатска прича о „димијама мојих тетака“ и „мухтарском печату“ којим је „мом дједу“ „потврђено“ да је „Босна моја једина домовина“?

А требало би и муслиманској публици, којој већ показује ратне заставе, да објасни – да ли још важи оно заклињање из 1994. године да се Србима „не смије заборавит`“, да се не сме опростити, да ли још важи оно: „закуни се народе мој крвљу да халалит` никад нећеш – ко халали да бог да га рођена дјеца проклела!“

И београдску публику би свакако требало да занима: да ли је и сам Хаџихафизбеговић уопште халалио Србији и Србима? Или и он и његова публика из Сребренице само чекају прилику за умишљени „реванш“, када ће се поново завијорити ратне заставе, а Хаџихафизбеговић ускликнути да „у Босни рјешења нема – ил`  џехенем, ил` слобода, коме то није јасно нек` иде из Босне!“.

А нама свима, у Србији и у Српској, такође би требало да буде јасно: у ефбиху постоје утицајне снаге, подржаване споља, које желе нестанак Републике Српске, а све како би Босна поново била „беговска“ и „газдашка“ (видети шта каже Хаџихафизбеговић, 1994, овде, 2:20-2:45).

И знајмо: ватрени говор који је Хаџихафизбеговић одржао 1994. године може бити поновљен, већ сутра, пред војни напад на Бијељину и Бањалуку – само ако нас оцене као „будале“ и „слабиће“.

Можда зато и ми, у Србији, треба себи да одговоримо: када у Београду пунимо хале Дину Дервишхалидовићу и Емиру Хаџихафизбеговићу, зар се не чини да тиме шаљемо поруку – „О, какве су Срби будале, какви су само слабићи!“?