Благојевић: Опозиција поводом „Инцковог закона“ помиње компромис, а то – пут у пропаст

• Дисонантни тонови, на које мора бити упозоравана цјелокупна јавност Републике Српске, у битном се своде на оно што су ових дана рекли Милан Радовић потпредсједник СДС-а и његов партијски шеф Мирко Шаровић, као и Бранислав Бореновић и Јелена Тривић. Заједничко им је тражење да се иде у разговоре, па и са Кристијаном Шмитом који се нелегално представља као високи представник, ради постизања наводног компромиса око садржаја Инцковог закона
• Ирационални „компромис“ значио би да признајете и „Инцков закон о забрани негирања геноцида“, јер он у свом бићу садржи забрану негирања пресуда Трибунала у Хагу и Суда БиХ. Дакле, ви бисте тиме на посредан начин признали да је Инцко наводно имао право да нам наметне његов приватни закон, иако бисте требали знати да ОХР ни према једном извору међународног и унутрашњег права нема овлашћење да нам намеће ЗАКОНЕ
• Кад ОХР нема то право, а очигледно је да нема, онда нема нити смије бити компромиса са његовим насиљем над правом. Зато је једино исправно да се тај закон укине. И ништа друго. Све остало, што укључује и ваше непромишљено позивање на компромис са нечим са чиме нема нити смије бити компромиса – пут је у пропаст

НИЈЕ прошло много времена од заузимања заједничког става власти и опозиције у Републици Српској да неће, као што и не требају прихватити акт насиља зван „Инцков закон о забрани негирања геноцида“, а већ су се појавили дисонантни тонови у том ставу, истакао је Милан Благојевић, универзитетски професор и доктор правних наука у тексту писаном за РТРС.

Истина, они се засад чују прилично дискретно, али упркос томе не може а да се не примијети нешто што је веома опасно. И не само што не може, већ све то не смије остати непримијећено.

На то се мора указати не само носачима дискретних дисонантних тонова, већ и цјелокупној јавности у Републици Српској.

Садржај те дисонанције у битном се своди на оно што су нам ових дана рекли Милан Радовић потпредсједник СДС-а и његов партијски шеф Мирко Шаровић, као и Бранислав Бореновић и Јелена Тривић.

Заједничко свима њима је тражење да се, како су истакли, иде у разговоре, па и са Кристијаном Шмитом који се нелегално представља као високи представник, ради постизања наводног компромиса око садржаја Инцковог закона.

Госпођа Тривић је чак изјавила да она наводно има и рјешење за тај компромис, али не хтједе да га саопшти.

Људи моји, па то што ви говорите је или ваше незнање или недобронамјерност, а могуће је да се ради и о једном и о другом.

Са ким мислите постићи компромис и каквог садржаја?

Ред је, кад већ предлажете компромис, да кажете јавности шта је његов садржај. Ви то нисте учинили, јер не можете, а ево и зашто је то немогуће.

Сваки тзв. компромис на којем неосновано и непромишљено инсистирате не би могао избјећи да у бићу тог „компромисног“ кривичног дјела не буде позивања на пресуде Трибунала у Хагу и Суда БиХ и да се забрани негирање тих пресуда.

Схватите да помињање пресуда тих судова, које су сама суштина цијелог овог проблема, не можете избјећи у конструкцији авантуре зване“компромис“ у коју тако безглаво и неодговорно идете не само ви, већ желите провести за собом и цијели један народ и Републику Српску.

Осим тога, тај ирационални „компромис“, за који ви и не знате шта је, и шта би био неизбјежни дио његовог садржаја, значио би не само да тиме сулудо забрањујете људима да слободно мисле и да као слободномислећа бића подвргну критици пресуде, без вријеђања било кога, већ бисте на тај начин, тим вашим назови „компромисом“ ви признали и „Инцков закон о забрани негирања геноцида“, јер и он у свом бићу садржи забрану негирања пресуда Трибунала у Хагу и Суда БиХ.

Дакле, ви бисте тиме на посредан начин признали да је Инцко наводно имао право да нам наметне његов приватни закон, иако бисте требали знати да ОХР ни према једном извору међународног и унутрашњег права нема овлашћење да нам намеће ЗАКОНЕ.

Кад ОХР нема то право, а очигледно је да нема, онда нема нити смије бити компромиса са његовим насиљем над правом.

Зато је једино исправно да се тај закон укине. И ништа друго.

Све остало, што укључује и ваше непромишљено позивање на компромис са нечим са чиме нема нити смије бити компромиса, пут је у пропаст. Јер, ово око Инцковог закона је наше бити или не бити, и у националном и у државотворном погледу.

Или ћемо опстати или дефинитивно нестати. Уколико поклекнемо и одустанемо од укидања тог насиља, свака даља прича постаће беспредметна.

Зато немате право да чините ово што чините. Због тога вас не само као политичаре, већ прије свега као људе, позивам да престанете са тим. Будите сигурни да ћете само тако обезбиједити не само наш опстанак као народа и опстанак Републике Српске, већ ћете једино тако, тј. неулажењем у било какав компромис са насиљем званим „Инцков закон о забрани негирања геноцида“, убрати заслужене симпатије и гласове бирачког тијела.

Па у том случају нека народ на наредним изборима суди, као што једино он и треба да суди, између вас и власти.

Нека народ, а не странци, управља нашим државним и друштвеним пословима и нека народ бира између два истрајна и карактерна става, наше власти и наше опозиције, од којих ниједна није устукнула пред насиљем ОХР-а нити је хтјела улазити у било какве компромисе са тим насиљем – истакао је Милан Благојевић, универзитетски професор и доктор правних наука.