Благојевић: Скупштина Српске и Додик нису починили никакво кривично дјело јер су поступали у нужној одбрани

• Наравно да је неуставан Шмитов „закон“ и да нема кривичног дјела нити Кристијан Шмит има право да наметне да је кривично дјело ако се не извршава његова воља, јер Устав БиХ, Повеља УН и Дејтонски споразум ниједном ријечју не дозвољавају појединцу да у држави чланици УН намеће своју личну вољу као закон, све и да га је Савјет безбједности УН именовао за високог представника
• Суд БиХ ће, очекујем, имати сасвим другу „правну“ логику. Јер кад би имао исправну правну логику то би значило да Шмитов „закон“ није закон и није уставан, као што и није, и да га не могу примијенити. Али, онда то не би значило само то, него и да је неуставно све што је охаеризам овдје радио годинама, као што и јесте неуставно и све то раније што је починио ОХР, и због тога то они у Суду БиХ неће дозволити, јер би у противном срушили цијело неуставно здање звано охаеризам

ОПТУЖНИЦА коју је Тужилаштво БиХ подигло против Милорада Додика, предсједника Републике Српске и Милоша Лукића в.д. директора Службеног гласника Републике Српске правно је неутемељена из два кључна разлога на које у лапидарној и једноставној форми желим указати, каже савјетник за уставно-правна питања српског члана Предсједништва БиХ Милан Благојевић.

Текст преносимо у цијелости:

У вези са овом оптужницом кључно питање ће бити доказивање неуставности Шмитовог „закона“, да је неизвршење његове (само)воље наводно кривично дјело, и од одговора на то зависиће и судска одлука.

Наравно да је неуставан Шмитов „закон“ и да нема кривичног дјела нити Кристијан Шмит има право да наметне да је кривично дјело ако се не извршава његова воља, јер Устав БиХ, Повеља УН и Дејтонски споразум ниједном ријечју не дозвољавају појединцу да у држави чланици УН намеће своју личну вољу као закон, све и да га је Савјет безбједности УН именовао за високог представника.

Али, Суд БиХ ће, очекујем, имати сасвим другу „правну“ логику. Јер кад би имао исправну правну логику то би значило да Шмитов „закон“ није закон и није уставан, као што и није, и да га не могу примијенити.

Али онда то не би значило само то, него и да је неуставно све што је охаеризам овдје радио годинама, као што и јесте неуставно и све то раније што је починио ОХР, и због тога то они у Суду БиХ неће дозволити, јер би у противном срушили цијело неуставно здање звано охаеризам.

Друга важна ствар је да су Народна скупштина Републике Српске – када је доносила Закон о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ – и предсједник Републике када је потписао указ о проглашењу тог закона, тиме поступали на начин који је класичан облик нужне одбране од противправног напада Уставног суда БиХ и ОХР-а на Републику Српску, јер и Уставни суд и ОХР, суштински посматрано, својим одлукама противправно желе отети имовину Републике Српске и пренијети је на БиХ, упркос томе што та имовина припада Републици Српској не само на основу Устава БиХ, већ и на основу Анекса 2 Дејтонског споразума, којим анексом је, снагом правно ваљаног међународног уговора, уговорена граница и територијално разграничење између Републике Српске и Федерације БиХ, на основу којег разграничења сва имовина на територији Републике Српске припада Републици Српској, а не БиХ.

Из тих разлога Република Српска, њена Народна скупштина и предсједник Републике бранећи Републику од неуставних одлука Уставног суда БиХ и ОХР-а нису могли учинити нити су учинили било какво кривично дјело, јер су, што је незабиљежен случај у досадашњој уставној и политичкој историји човјечанства, поступали у нужној одбрани, у којој ниједно дјело није нити може бити кривично дјело.

У овоме се огледа сва суштина предметне оптужнице и њене правне неоснованости.