- Народ се плашио рата и чекао да се ‘политичари договоре’. Највећи уступак направио је Караџић, пристајући да Босна буде независна и да се одвоји од Југославије, али под условом велике аутономије за већ формирану Српску Републику БиХ. Изетбеговић и Бобан су пристали на то, па се онда преговарало о унутрашњем уређењу
- Али, у Сарајево долази амерички амбасадор Ворен Цимерман и састаје се са Изетбеговићем. Било је то 18. априла. Дошао је са пет војних авиона и донио 250 тона хуманитарне помоћи за Сарајево. Изгледа да је за Предсједништво БиХ донио нешто још важније – сателитске телефоне!
- Муслимани 21. априла нападају сарајевско предграђе Илиџа коју су контролисали Срби, и Команду Друге ЈНА Армије у граду. Лорд Карингтон је затражио хитан састанак тројице националних лидера. Састанак је одржан 23. априла на Аеродорму Сарајево. Карингтон је тражио је само двије ствари: прво, обуставу борби у цијелој Босни, и друго, наставак Лисабонског процеса
- Ја сам тада радио на аеродрому, и практично био домаћин преговарачима и гостима. Након разговора, Изетбеговић је отишао незадовољан, рекавши да “Карингон гледа Србима кроз прсте.” Кад су Караџић и Кољевић дошли код мене у канцеларију, радовали су се као мала дјеца, грлили, смијали и са уздигнутим рукама ходали са краја на крај канцеларије јер неће бити рата”
- Бошњачко руководство се и сада, након тридесет година, нада да ће им Американци дати оно што им је Цимерман обећао
Аутор: Миле ЈОВИЧИЋ
КАД је почело распадање Југославије по републичким границама, а не националним, појавио се проблем са Србијом и БиХ гдје већину становништва чине Срби и Муслимани. Представници Срба (Р. Караџић, Н. Кољевић) и представници Муслимана из Босне (М. Филиповић, А. Зулфикарпашић) направили су ткз. Историјски споразум о заједничком животу (предсједник Југославије би био Изетбеговић, итд.).
И поред општег расположења за споразум, Изетбеговић му се супротставио минут пред усвајање у Скупштини БиХ. Била је то, показаће се, велика грешка јер је земља убрзо отишла у рат.
О рату се пуно писало, али постоји један детаљ о коме се мало зна, а то је питање- кад је он тачно почео.
Одмах да кажем, почео је 20. априла, и то прегласавањем.
Ево како.
Преговори о будућности Босне и Херцеговине под окриљем Европске Заједнице (ЕЗ), отпочели су у фебруару 1992. Њима је предсједавао лорд Карингтон, британски министар иностраних послова, а БиХ су представљале националне вође Муслимана, Срба и Хрвата: Изетбеговић, Караџић и Бобан.
Полазне позиције преговарача су биле опречне. Изетбеговић је тражио да Босна буде независна држава (“За независност ћу жртвовати и мир”), Караџић је хтио да БиХ остане у саставу Југославије, Бобан је такође био за независност.
Преговори су се водили наизмјенично у Бриселу, Сарајеву и Лисабону.
Народ се плашио рата и чекао да се ‘политичари договоре’. Највећи уступак направио је Караџић, пристајући да Босна буде независна и да се одвоји од Југославије, али под условом велике аутономије за већ формирану Српску Републику БиХ.
Изетбеговић и Бобан су пристали на то, па се онда преговарало о унутрашњем уређењу и функционисању будуће независне БиХ.
Средином марта, преговарачи су у Сарајеву постигли споразум, о чему је свијет обавјестио португалски министар иностраних послова Кутиљеро, на конференцији за штампу, одржаној у рано јутро 17. марта на Аеродорму Сарајево.
БиХ ће бити независна, састављена од три кантона, док ће Сарајево бити заједничко, екстратериторијално.
Представник СДА, Исмет Ајановић, изјавио је да су они задовољни споразумом јер ће 82% Муслимана живјети у свом кантону. Народ је одахнуо – неће бити рата.
ЕЗ је поздравила споразум и рекла да ће 6. априла признати независност БиХ.
У Сарајево долази амерички амбасадор Цимерман и састаје се са Изетбеговићем.
Исмет Ајановић се поново јавља 25. марта и каже да СДА, уствари, није задовољна споразумом па зато одустаје од њега!
То је одјекнуло као бомба.
Реаговао је Караџић и тражио да се одгоди признање независности, да је то превара и да ће то одвести Босну у рат. Онда се сам Изетбеговић појавио на ТВ и појаснио да је он само из тактичких разлога (‘ко фол’) прихватио споразум, да би Босна била призната, а да он уопше није био за њега!
ЕЗ се згрозила, поручила је Србима да ће они натјерати Изетбеговића да остане при Лисабонском споразуму и да признање остаје за 6. април.
Признање је прошло, притисци и пријетње Изетбеговићу су били велики и он је почео да попушта.
У Сарајево долази амерички амбасадор Цимерман и састаје се са Изетбеговићем.
Било је то 18. априла. Дошао је са пет војних авиона и донио 250 тона хуманитарне помоћи за Сарајево. Изгледа да је за Предсједништво БиХ донио нешто још важније – сателитске телефоне! Сутрадан, одржан је састанак највишег муслиманског руководства. Састанак је трајао цијелу ноћ и на њему је одлучивано – да ли остати при Лисабонском споразуму који Муслиманима, без рата, даје добар дио Босне, или да прихвате оно што Цимерман ‘нуди’.
Гласало се пред зору: већином гласова побједила је струја која је била против Лисабонског споразума, а ‘за рат против Срба и ЈНА’.
То нам је рекао један високи функционер СДА који се то јутро појавио на Аеродрому, на путу за Турску.
Била је то историјска грешка, која ће Босну, већ признату и независну, од готовог мира одвести у праву ратну катастрофу.
Званично, Цимерман је охрабрио Муслимане да не прихвате Лисабонски споразум, незванично гурнуо их је неспремне у рат.
Градом су почеле да круже приче да су ‘Американци обећали да ће НАТО за десет дана бомбардовати ‘четнички’ Београд’.
Муслимани 21. априла нападају сарајевско предграђе Илиџа коју су контролисали Срби, и Команду Друге ЈНА Армије у граду.
У Бриселу је настала узбуна, лорд Карингтон је тражио хитан састанак тројице националних лидера. Састанак је одржан 23. априла на Аеродорму Сарајево.
Карингтон је разговарао одвојено са свим представницима. Тражио је само двије ствари: прво, обуставу борби у цијелој Босни, и друго, наставак Лисабонског процеса.
Ја сам тада радио на аеродрому, и практично био домаћин преговарачима и гостима.
Након разговора, Изетбеговић је отишао незадовољан, рекавши да “Карингон гледа Србима кроз прсте.”
Кад су Караџић и Кољевић дошли код мене у канцеларију, радовали су се као мала дјеца, грлили, смијали, са уздигнутим рукама ходали са краја на крај канцеларије.
Питао сам их зашто су тако сретни, а Караџић је рекао: “Са овим што Карингтон тражи – осигурава се мир у Босни, неће бити рата!”
Договорено је да крајем априла оду у Лисабон, ради финализације преговора и потписивања споразума.
Изетбеговић је отишао у Лисабон, помирен са судбином: ‘Шта могу, Карингтон је рекао да морам доћи’.
Преговори су добро текли. Кад се очекивало потписивање споразума, у Сарајеву су муслиманске снаге извршиле општи напад на ЈНА! Нападнуте су све установе, објекти и касарне ЈНА.
Изетбеговић одбија да потпише споразум, тражи да се хитно врати у Сарајево.
Вратио се – право у руке ЈНА на аеродрому Сарајево! Није имао представе о природи сукоба.
На аеродорму је задржан пар сати, а онда под пратњом нишких специјалаца пребачен у касарну ЈНА у Лукавици. Ту је сазнао да је Команда у граду опкољена и нападана цијели дан, неколико транспортера и два тенка који су послати да помогну одбрану Команде су уништени, да је погинуло 28 војника.
Док је био у Лисабону, војници Територијалне одбране су изводили нападе на ЈНА.
Сутрадан је, уз помоћ УНПРОФОР, извршена размјена Изетбеговића и Команде; кад су пролазили кроз град, колону су напале Зелене беретке. На улици је убијено још седам припадника ЈНА са два пуковника.
ЈНА шаље мото-механизовану бригаду на Сарајево.
То је већ био рат. Он ће из дана у дан постајати разорнији, убиственији, страшнији; пси рата ће бити пуштени са ланаца.
Овдје морам рећи нешто о сателитским телефонима у Предсједништву. (О њима су говорили и шефови УНПРОФОР-а.)
Изгледа да су била два таква телефона. Американци су их донијели да би преко њих у сваком тренутку имали Предсједништво ‘на вези’.
По операцијама које су изненађивале својом одважношћу, суровошћу и усклађеношћу са другим акцијама, могло би се закључити да су испланиране, односно, наручене од стране Американаца.
Ту спадају, прије свега, општи напад на ЈНА 2. маја (да би се саботирало потписивање Лисабонског споразума) и масакр људи у реду за хљеб у Васе Мискина, 27. маја, са погибијом 16 и рањавањем 114 грађана (послужио за увођење санкција Југославији).
Послије рата и 110.000 погинулих, од којих 65.000 Муслимана, Цимерман је објавио књигу о својој служби у Југославији. Осврћући се на Дејтонски споразум, лицемјерно је рекао да би за Муслимане било пуно боље да су остали при Лисабонском споразуму!
Било би боље за све нас.
Кобна је улога Изетбеговића у судбини Муслимана/Бошњака.
Прво, рекао је ‘да ће за независност Босне жртвовати мир’, а кад је независност Босне била договорена и гарантована – кренуо је у рат.
Друго, јавно је рекао да о будућности БиХ није преговарао у доброј вољи, него како би преварио ЕЗ да призна БиХ. (Тако, живимо у земљи која је призната на превару!)
Треће, Изетбеговић је пристао да крене у рат, неспреман и недовољно наоружан, да би га на крају, послије огромних жртава, Американаци изиграли јер нису дошли за ‘десет дана’ него тек након пуне три године, и то симболично.
Интересантно, бошњачко руководство се и сада, након тридесет година, нада да ће им Американци дати оно што им је Цимерман обећао.
Цимерман је давно умро, а Американци су послије Босне гурнули у рат и Србију, и Ирак, и Либију, и Сирију, и Украјину.
Додај коментар