- Британци су одлучили да пошаљу војну силу и на тај начин се „врате на Балкан“. А да би стационирање војних снага зарад „мира у Босни“ имало оправдање у широј, али и британској јавности, упорно се труди Гардијан који преноси измишљотине сарајевске кухиње о стварању паравојних формација у Српској и „илегалном наоружавању“ полиције Српске
- Шта је Јангер могао рећи Вучићу? Да ће батаљон за превентивна дејства за Западни Балкан, формиран сходно одлуци британске владе од 600 припадника елитне јединице САС, бити стациониран на тузланском аеродрому и распоређен уз граничне прелазе са Србијом, ако у БиХ дође до кулминације етничких напетости и оружаних сукоба? Све су прилике да се Јангер трудио да објасни Вучићу како је погубан „малигни утицај Русије“ по британско-српске односе, и да ће му Руси прије „скинуту чарапе“ (уобичајени сарказам британских обавјештајаца на рачун руских) него помоћи
- Док за институције Српске Драган Мектић користи израз „они тамо“, Насер Орић Мектића ословљава са „наш министар Мектић“. Додик је дефинитивно у праву када каже да о Мектићу више не треба говорити него му омогућити што чешће медијске наступе, и сваки интегрално преносити. Јер, ако Мектић настави, СНСД неће морати ни једну КМ да уложи у предизборну кампању
Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ
УОБИЧАЈЕНО је да тајне, односно, обавјештајне службе, сарађују и да се њихови водећи људи повремено састају, чак и они чије су организације традиционално супротстављене.
Углавном се све одвија далеко од очију јавности, тако да мало ко зна када се организује састанак шефова руске и америчке обавјештајне службе, а они нису ријеткост. Све остаје како је и било, али се увијек пронађу заједнички интереси и противници о којима се расправља и договара.
Међутим, када се шеф државе састане са шефом обавјештајне организације, и то званично, па још медији заинтригрирају јавност извјештајима о састанку, иако мало тога „процури“, то је већ друга ствар. А управо су се два таква састанка догодила недавно.
Први, између предсједника Србије Вучића и Алекса Јангера, шефа британске Тајне службе (што је званичан назив обавјештајне службе Уједињеног Краљевства, али се у употреби задржао и колоквијални, МИ6) који му је дошао у госте.
Други такав сусрет био је између краља Салмана, суверена Саудијске Арабије, и Драгана Мектића, министра безбједности у Савјету министара БиХ.
Мектић, руку на срце, није први обавјештајац БиХ, али воли да се дичи својим обавјештајним не(знањем), често се позива на информације које од Обавјештајне агенције БиХ (ОБА БиХ) добија, а када говори о раду ОБА, користи замјеницу „ја“ у првом лицу множине.
Занимљиво је да ни на једном од поменутих састанака није био присутан шеф обавјештајне службе земље домаћина.
Шта је Јангер могао рећи предсједнику Србије?
Да ће батаљон за превентивна дејства за Западни Балкан, формиран сходно одлуци британске владе од 600 припадника елитне јединице САС, бити стациониран на тузланском аеродрому и распоређен уз граничне прелазе са Србијом, ако у БиХ дође до кулминације етничких напетости, а што би могло произвести и оружане сукобе? Или је, пак, одлично обавијештени Вучић, скренуо пажњу првом британском обавјештајцу да „поздрави све код куће“ и каже да ни шест хиљада САС-оваца не може зауставити Србију да помогне Републици Српској?
Све су прилике да се Јангер трудио да објасни Вучићу како је погубан „малигни утицај Русије“ по британско-српске односе, и да ће му Руси прије „скинуту чарапе“ (уобичајени сарказам британских обавјештајаца на рачун руских) него помоћи.
Британску обавјештајну службу не треба потцјењивати.
Уједињено Краљевство је огромно колонијално царство вијековима одржавало управо захваљујући тајним активностима, добрим анализама прилика и процјенама, као и суптилним псиоп, али и осмишљеним црним операцијама.
Некада су се припадници МИ6 регрутовали искључиво из реда племства, а данас то није правило, али јесте да се оперативци траже међу најбољим студентима свјетски познатих универзитета у Кембриџу и Оксфорду.
Сигурно да је Тајна служба Лондону ослонац у намјери да обнови колонијални сјај, а један од првих потеза на том путу је одлука да се Британија врати на Балкан. Ништа чудно, на Балкан се враћају и други: Руси, Турци, Кинези.
Традиционална капија између Истока и Запада, Балкан је на актуелности добио најприје најавом, а затим и првим грађевинским потезима везаним за Јужни (Турски) ток, систем цјевовода којим би текао јефтини руски гас који би балканским и земљама ЕУ омогућио енергетску стабилност и привредни развој.
Кина се ревитализовањем Пута свиле кроз мрежу брзих пруга, аутопутева и, уопште, комуникацијских праваца, такође враћа на Балкан.
Турска поред културних веза, улаже у привреду и све више ради на јачању економских потенцијала балканских земаља кроз изградњу фабрика, нарочито у Србији.
Британци су одлучили да пошаљу војну силу и на тај начин се „врате на Балкан“. А да би стационирање војних снага зарад „мира у Босни“ имало оправдање у широј, али и британској јавности, упорно се труди Гардијан који преноси измишљотине сарајевске кухиње о стварању паравојних формација у Српској и „илегалном наоружавању“ полиције Српске.
Да би се ствар зачинила, свему се додају и Руси, који ће „обучавати српске специјалце“, па кад се томе додају и Козаци чији је фолклорни ансамбал прије пар година гостовао у Бањој Луци, цијела Српска мирише на Русе. А Брити не „миришу“ Русе, ни велике, оне у Русији, ни мале, Србе на Балкану.
Заједно са својом трансатланском браћом предано раде на стварању опозиције и мреже у Русији, како би се свргнуо Путин и ствари кренуле ка распаду Русије, по књизи Бжежинског. У међувремену, Русији не желе дозволити да се „размаше“ на Блиском истоку, ни на Балкану кроз пројекат гасовода према ЕУ.
Наравно да би у том случају хаос био „добар избор“ за Балкан. Осујетио би се Турски ток, а уједно би се и Кина удаљила од грчких лука и трасе Новог пута свиле према Балкану и ЕУ.
Други сусрет на релацији шеф државе – обавјештајац одвијао се у Ријаду. Министар Мектић, након што је прилично узбуркао БХ јавност и изазвао бијес Срба због теза о геноциду у Сребреницу због којег Срби, по Мектићу, морају проћи кроз катарзу, и признања о прислушкивању хрватских привредника и званичника, „скокнуо“ је прво до Катара па до Ријада, како би, вјероватно, добио похвале и био награђен од владара земаља које су препознатљиве као извозници вехабизма и спонзори тероризма (то је за Катар и јавно рекао амерички предсједник Трамп).
Тема разговора са саудијским краљем Салманом била је, шта би друго, борба против тероризма. Не би чудило да се Мектић састане и са Ел Багдадијем, самопроглашеним калифом Исламске државе, којег више нико не спомиње нити за његову главу нуди награду (нагађа се да је погинуо у једном од руских ваздушних напада или се, пак, одмара у неком трансатланском љетовалишту).
Шта рећи за Мектићево најновије „људовање“ по повратку са блискоисточне турнеје, када је оптужио Републику Српску да наоружава полицију како би се обрачунала са властитим становништвом, те „јесам-нисам рекао да се у Сребреници догодио геноцид“?
Док за институције Српске Мектић користи израз „они тамо“, Насер Орић Мектића ословљава са „наш министар Мектић“.
Предсједник Додик је дефинитивно у праву када каже да о Мектићу више не треба говорити него му омогућити што чешће медијске наступе, и сваки интегрално преносити.
Јер, ако Мектић настави, СНСД неће морати ни једну КМ да уложи у предизборну кампању.
Додај коментар