Коментари

Ћеранић: „Бомбаши“ дојаве шаљу у безмало једине европске земље које нису увеле санкције Русији

ШТА СРПСКА И СРБИЈА ЈОШ МОГУ ОЧЕКИВАТИ И ШТА НАМ ЈЕ ЧИНИТИ?
  • Злонамјерне дојаве ће стизати све док постојеће протоколе не замијенимо адекватнима новој ситуацији. Јер, у времену када би сличне дојаве долазиле једном или два пута годишње, имало је смисла из угроженог објекта евакуисати све присутне, чекати полицију да уради свој дио посла и слично. У ванредним околностима, када нас неко смишљено и организовано настоји да заплаши, посије панику и учини живот неподношљивим, протоколи се морају мијењати, а друштво прилагодити новим околностима
  • Потребне су веће превентивне мјере, у смислу да у свакој школи буде одређена особа задужена за безбједност. Значи, као што постоји психолог, у школама би временом требало да се успостави радно мјесто координатора за безбједност
  • Почетак пандемије корона вирусом нас је затекао. Власт је реаговала „закључавањем“, услиједила је потрага за маскама и респираторима, затим за вакцинама. Након тога научили смо да живимо с короном, да радимо, али и да се чувамо. Тако ћемо се морати навићи и на нове облике тероризма, и више се ослањати на превентивне мјере
  • Украјински градови почели су прелазити у руске руке, код становништва је присутно увјерење да ће дијелови Украјине у којима се налази руска војска постати дио Русије

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

КАО рефлексија на украјинску кризу, Србију је захватио талас дојава о бомбама подметнутим у авиону који лети за Москву.

Протокол је налагао да се у тим ситуацијама ради контрадиверзиони преглед, и чак врати авион ако је полетио. Дојаве су постале свакодневне и, испоставило се, лажне. Почеле су стизати у школе, мегамаркете, спортске дворане, болнице. Стизале су мејлом са сервера у Швајцарској, Пољској, Украјини.

Полиција тих земаља није сарађивала са полицијом Србије по том питању. Ипак су појединци откривени и приведени. Испоставило се да су то поједини малољетници који су „ловили у мутном“, и на наиван и кажњив начин се поиграли и слали мејлове из Србије. Јер, Специјално тужилаштво је дојаве о бомбама оквалификовало као тероризам. Креатори мејлова који су стизали из иностранства нису откривени, нити ће.

Затим се „бомбардовање“ прелило у сусједну Босну и Херцеговину, како у Републику Српску тако и у Федерацију БиХ.

Пријетеће мејл поруке стигле су на адресе школа широм Српске, али и у Кантон Сарајево. У Сарајеву се отишло тако далеко да су дојаве стизале и на адресе полицијских управа.

Када су из Федералне полиције звали Русију (јер је сервер био руски) из Русије су их упутили на Украјину, из Украјине на Русију.

Бомбашка дојаве је стигла и у Универзитетски клинички центар у Бањалуци, што је био врхунац неморала и бешчашћа.

ukc
Бањалука – Универзитетски клинички центар

Шта још можемо да очекујемо и шта нам је чинити?

Евидентно је да „бомбаши“ дојаве шаљу у једине европске земље које нису увеле санкције Русији (не рачунајући Турску). Не треба занемарити ни изјаву украјинског политичара, бившег боксера и важне фигуре мајданског преврата Виталија Кличка, дату швајцарском листу Кантон 27 да ће Украјинци бити ослобођени од Русије „као што су Албанци ослобођени од Србије“, која је претходила „бомбашком“ нападу.

Од наведене изјаве оградила се украјинска власт, оградио се и Кличко. Али, то је могао бити сигнал његовим сљедбеницима и члановима политичке партије коју је формирао.

Злонамјерне дојаве ће стизати све док постојеће протоколе не замијенимо адекватнима новој ситуацији. Јер, у времену када би сличне дојаве долазиле једном или два пута годишње, имало је смисла из угроженог објекта евакуисати све присутне, чекати полицију да уради свој дио посла и слично. У ванредним околностима, када нас неко смишљено и организовано настоји да заплаши, посије панику и учини живот неподношљивим, протоколи се морају мијењати, али и друштво прилагођавати новим околностима.

То подразумијева веће превентивне мјере, у смислу да у свакој школи буде одређена особа задужена за безбједност. Значи, као што постоји психолог, у школама би временом требало да се успостави радно мјесто координатора за безбједност. Он би реаговао у ситуацијама попут дојаве о бомби, али на начин да визуелно прегледа објекат и тек ако увиди нешто сумњиво затражи евакуацију објекта, обавијести полицију и слично.

У Москви су одавно све школе, факултети, студентски домови, тржни центри, хотели, али и цркве и манастири, под одређеним степеном заштите. Обезбјеђење не чине само људи већ и видео-надзор, метал-детектори, скенери…

И из искуства Израела има се шта научити.

У друштвима и приликама као што су наше, безбједност није само посао полиције, она је задатак свих. Стога треба подизати ниво безбједносне културе и размислити да се у средњим школама уведе предмет под називом Безбједносна култура.

То би био почетак својеврсне ревитализације система одбране и заштите. Када се на талас дојава буде реаговало на начин прикладан новој ситуацији и „бомбаши“ ће одустати, разочарани што ефекат који желе постићи изостаје. Безбједносних изазова, ризика и пријетњи ће бити. Треба их пратити и проучавати како би друштво адекватно реаговало.

Почетак пандемије корона вирусом нас је затекао. Власт је реаговала „закључавањем“, услиједила је потрага за маскама и респираторима, затим за вакцинама. Након тога научили смо да живимо с короном, да радимо, али и да се чувамо. Тако ћемо се морати навићи и на нове облике тероризма, и више се ослањати на превентивне мјере.

Трагати за мејловима, њиховим креаторима и налогодавцима је узалудан посао. Алатке за „скривање трагова“ су бројне и моћне.

На примјер, Гугл већ одавно не приказује IP адресу пошиљаоца. Сервере из других земаља можете користити по жељи. VPN је само једна од могућности да из Бањалуке користите сервер, тј интернет из које год државе хоћете.

Људски фактор је незамјењив. Он и јесте наша главна узданица.

Украјинска криза се наставља, али руски тенкови све брже напредују. Мариопуљ је, показало се, био прекретница. Украјински градови почели су прелазити у руске руке, код становништва је присутно увјерење да ће дијелови Украјине у којима се налази руска војска постати дио Русије.

Сукоби ће се ипак наставити. Исто тако, и њихове рефлексије на Србију и БиХ.

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар