Ћеранић: Додик је храбро загазио у односе са Турском, слиједи његов сусрет са Орбаном

• Необично, али наступила су времена када је Турска потребнија Берлину него Берлин Турској. За балканске народе би било добро ако би се Турска држала „кинеске стратегије“ и ширила – економски утицај
• На Западном Балкану најпознатији антимигрант је Милорад Додик. Али, ни са чим Додик није иритирао америчку „дубоку државу“ као паралелом између Косова и Републике Српске
• Та паралела је веома утемељена, чак и са аспекта хибридне пријетње, која је идентична према Српској и према Србима на Косову. Наиме, Додик је у „дубоки Вашингтон“ унио прилично панике тезом да помно прати операције око Косова и да ће за Српску тражити реципрочно рјешење, јер Српска има веће прерогативе државе од Косова
• У „дубокој држави“ је присутна зебња да би Берлин, са Русијом за леђима, могао захладити односе са САД. Зато „дубока држава“ неће стајати по страни. Она је још јака, не само у САД већ и у ЕУ, и то до мјере да се стиче утисак да постоје двије „дубоке државе“ – америчка и она која је у ЕУ. Да, и ЕУ има „дубоку државу“ која се својски труди да обесмисли сваки државни суверенитет и идентитет народа

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

МИЛОРАД Додик је храбро загазио у односе са Турском. Отишао је у Истанбул, отворено разговарао са турским предсједником Ердоганом, испоштовао је протокол, говорио без увијања и храбро наступио у име БиХ.

Ердоган није ни наиван ни неопрезан, и ништа му није промакло.

Додик је на Ердогана  оставио добар утисак. Између осталог и зато што је, по Ердогановом мишљењу, Додик боље промовисао БиХ од оних који полажу ексклузивно право на њу.

По повратку, Додик се због пута у Истамбул суочио са критиком опозиције која је била испод сваког нивоа, па су чак и Додику ненаклоњени новинари и медији констатовали да је „јефтиним покушајем Додикове дискредитације у дневнополитичке сврхе у други план стављено потписивање трговинског споразума између БиХ и Турске“.

Ако Вучић сарађује са Ердоганом, зашто то не би чинио и Додик?

Ердоган још цијени Давутоглуа и жели да он надогради „стратешку дубину“, у смислу да Турска користи принципе кинеског „новог пута свиле“, и спреман је да Турска без икаквог условљавања инвестира у Балкан.

Ердоганов интерес је да Турска постане регионална сила за што, по Ердогановом дубоком убјеђењу, његова земља има економске, војне и људске ресурсе, а погодује јој и географски положај – Турска практично граничи са Европом, Азијом и Блиским истоком.

Зашто Турску привлачи „нови пут свиле“?

Зато што са Кином његује добре односе, владе су у сталном контакту те постоји могућност да заједнички дјелују.

Ердоган није западним силама опростио покушај државног удара, а свјестан је да су по њега неповољни резултати недавно одржаних локалних избора резултат утицаја Запада и Фетулаха Гулена. Стога је Ердоган на корак од одлуке да Турска постане члан Евроазијског савеза.

Утицај Турске, ако би он прожимао кинеске трговинске путеве, по Балкан би могао бити плодоносан, не само у економском већ и у политичком смислу. У економском смислу он би био на добробит свих, уз поштовање међународних норми. Посматран у политичком контексту, утицај Турске би се могао одразити на смиривање политичке растројености Приштине, али и на релаксацију односа у БиХ, па и Србији (Рашка област). Неопходно је, међутим, осврнути се на поједине контраверзе турске спољне политике. 

Као што је већ речено, према процјени Анкаре, Турска има предиспозиције да поврати дио некадашњег „империјалног сјаја“. Истина, Турска је уочи Првог свјетског рата била империја, али се временом морала одрећи великог дијела територија.

Ердоган се јесте разишао са Давутоглуом, али само по питању методологије у реализацији обнове империје. И један и други су за облик неоосманизма. Сигурно је да Турска помно прати збивања на геополитичкој сцени и да жели учешће у новом свјетском престројавању.

Хтјели на Западу признати или не, у току је процес биполарне подјеле свијета и Ердоган га пажљиво прати.

Сјена на Турску је пала када је заједно са Катаром подржала Муслиманско братство у Алжиру. Стога су САД одлучно, због Ердоганове својеглавости у одлуци да купи руски противракетни систем С-400 и пријетње да ће се Турска, ако САД не испоруче авионе Ф-35, окренути руским „сухојима“, ставиле Муслиманско братство на листу терористичких организација.

Трамп је тим потезом казнио и америчку „дубоку државу“, јер су на овај начин погођени и спонзори Муслиманског братства из редова Клинтонове и Обамине администрације.

Ердоганове политичке амбиције су препознатљиве: снажан политички и економски утицај на сјеверу Ирака, на Балкану, на турском дијелу Кипра, али и у Азарбејџану и дијелу Сирије. Реално гледано, утицај Турске у БиХ и на Косову није занемарљив. Међутим, наведене амбиције неће дозволити Москва, али ни Запад уколико Турска постане дио Евроазијског савеза.

Сигурно је да су контрола копнених и пловних путева Балкана увертира у реализацију Ердоганових политичких апетита.

Да ли се у срдачним односима са Колиндом Грабар Китаревић, и братским односима са Тачијем, Еди Рамом и Изетбеговићем, назиру његови савезници?

Ердоган је свјестан жеље Берлина да влада Косовом, односно ресурсима и капијом Балкана, неопходним за даљи пут према кавкаским ресурсима. Да ли ће стога „одврнути вентил“ за нове мигрантске таласе и тако уцијенити Њемачку?

Необично, али наступила су времена када је Турска потребнија Берлину него Берлин Турској. За балканске народе би било добро ако би се Турска држала „кинеске стратегије“, и ширила економски утицај.

Ердогану наруку иде дисфункционалност ЕУ, која има све веће проблеме с мигрантима, али и с будућим изборима за Европски парламент. Читаву ствар, уједно, отежавају „дисиденти“ у виду Орбана и Салвинија.

Наиме, Орбан је отворено прозвао Њемачку у смислу да је мигрантска криза њен проблем. Орбан је све урадио према прописима ЕУ и принципима контроле Шенгена, али није дозволио улаз мигрантима у Мађарску, а тиме ни њихову регистрацију. Тако Њемачка, након што спроведе њихову тријажу, не може мигранте вратити у Мађарску. Али, Орбан је на удару јер се упорно противи политици коју диктира ЕУ. Поврх свега, протјерао је Сорошеве НВО и сузбио Сорошев утицај на универзитете у Будимпешти. Затворио је и канцеларију ММФ-а и, поред наведеног, донио закон против медија који дјелујуу супротности са јавним интересом Мађарске. Стога је Орбан због оптужби за кршење слободе говора био критикован од ЕУ, али истој ЕУ брига о слободи говора није нимало сметала да санкционише РТ и забрани рад иранских радио и ТВ станица.

У оцјени узрока мигрантске кризе Орбан је био јако директан: У ЕУ постоји љевичарска завјера против традиционалних националних држава. Уједно, Орбан је предложио да се мигранти до окончања рата у Сирији врате у Турску, а за слоган често виђан у Њемачкој – „избјеглице су добродошле“ – рекао да је у циљу стварања нових мигрантских таласа, који служе америчким и израелским геостратешким интересима.

Стога Орбан трпи непрекидне медијске ударе. Међутим, дио ЕУ који цијени патриотизам,Орбана је прогласио за европског Уга Чавеза.

Исти кругови очекују да Додиков наредни потез буде посјета Мађарској, односно Виктору Орбану. Уосталом, амерички предсједник Трамп је недавно (13. 05. 2019.) приликом обраћања јавности током Орбанове посјете Вашингтону изјавио „Орбан је вјероватно као ја“, и Орбану одао признање ријечима: „Урадили сте добар посао, сачували сте безбједност своје земље“. Трамп је, на крају, нагласио да је мађарски премијер „поштован широм Европе“.

Наравно да је Трамп највише сличности с Орбаном видио у антимигрантској политици и свакако да ће Трампов и Орбанов сусрет оснажити суверенистички и антимигрантски фронт у Европи.

На Западном Балкану најпознатији антимигрант је Милорад Додик. Али, ни са чим Додик није иритирао америчку „дубоку државу“ као паралелом између Косова и Републике Српске. Та паралела је веома утемељена, чак и са аспекта хибридне пријетње, која је идентична према Српској и према Србима на Косову. Наиме, Додик је у „дубоки Вашингтон“ унио прилично панике тезом да помно прати операције око Косова и да ће за Српску тражити реципрочно рјешење, јер Српска има веће прерогативе државе од Косова.

Иначе, Балкан је препун неуралгичних тачака: Северна Македонија, Црна Гора, Албанија, БиХ, Србија, али и Хрватска. Алат „дубоке државе“ је јасан: истина је лаж, лаж је истина; борци против фашизма и поробљавања су „лоши момци“, а традиционални савезници фашизма постали су борци за правду и љубимци.

Збивања на Балкану пажљиво се мотре и из Москве, иако Русију противници „грицкају“ са више страна. НАТО групише своје снаге уз руске границе, тајне службе настоје да се инфилтрирају у ФСБ, амбасаде се навелико користе за шпијунирање, преко НВО настоји се утицати на јавно мњење.

Из Москве се с разумијевањем гледа на сарадњу Србије с Њемачком и уважавање Меркелове, многе њемачке компаније инвестирају у Србију, видан је раст српског БДП, Србија се убрзано рјешава спољнег дуга, помаже Републици Српској. Уосталом, и Путин сарађује с Меркеловом, односно Русија с Њемачком.

У „дубокој држави“ је присутна зебња да би Берлин, са Русијом за леђима, могао захладити односе са САД, и да је препознато да се „мигрантски инжењеринг“ користи како би се онемогућило ЕУ да постане технолошки див. Али, „дубока држава“ неће стајати по страни. Она је још јака, не само у САД већ и у ЕУ, и то до мјере да се стиче утисак да постоје двије „дубоке државе“, америчка и она која је у ЕУ. Да, и ЕУ има „дубоку државу“ која се својски труди да обесмисли сваки државни суверенитет и идентитет народа.