Ћеранић: Додик је поново препријечио пут отимању надлежности Републике Српске

• Састанак предсједника Србије Вучића са руководством Српске и лидерима Срба из Црне Горе чија је основна порука била да ће Србија да подржава Републику Српски и српски народ у Црној Гори кроз „све форме које су законито могуће и оправдане” – у политичком Сарајеву  је дочекан „на нож“. „Вучић бошњачке судије назвао муслиманима“; „Вучић води хибридне ратове против БиХ и Црне Горе“; “Центар управљања кризом у Црној Гори и БиХ је Александар Вучић“ – наслови су који парају сарајевско медијско небо
• Догодило се ново, овог пута медијско, каменовање предсједника Вучића. А приде, и Додик и Човић, и сви који опонирају унитаристичкој политици, називају се руским играчима
• Ратоборна реторика млађег Изетбеговића поводом Додикове најаве мјера које ће предузети Српска након одлуке Уставног суда била је радикална до мјере да су је, у најбољој намјери према говорнику, цензурисали сарајевски медији. Изетбеговић се није либио да запријети да ће се „Додиковој одлуци супротставити свим средствима – до краја, до оружја, до рата“
• Српска саборност и дух православља – који се из „епицентра“, што је Црна Гора постала, у концентричним круговима шири регионом – не смије се потцијенити. Српски политичари који покажу неодлучност и калкулантски дух, нестаће с политичке сцене након првих избора

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

МИЛОРАД Додик се по ко зна који пут испријечио отимању надлежности Републике Српске.

Формално се то све више одвија кроз одлуке Уставног суда БиХ, који се након ранијих оспоравања идентификационих ознака Српске (грб, химна, застава, Дан Републике) сада упустио у оспоравање права на земљиште. Међународна заједница, оличена у кованици „земље Квинте“, није уважила аргументе које је члан Предсједништва из Републике Српске предочио. Одлуке Уставног суда, и када су ништа друго него прекрајање Устава, коначне су и морају се поштовати – био је њихов став.

Амбасадорима земаља Квинте више је него јасно да Уставни суд ни у једној земљи не може да се понаша као уставотворац. Није његово да крши Устав већ да га штити, али … Кад је Босна у питању, вриједи друга логика. Уставни суд је преузео ранију улогу Високог представника. Тако је, изгледа, договорено.

Требало је да прође 25 година од окончања сукоба у БиХ (а окончан је потписивањем Дејтонског споразума) па да из отворених архива Владе Велике Британије сазнамо да су овлашћене службе прецизно извјештавале британску владу о збивањима у БиХ, али да званична политика за то није марила. Тако је о упаду српских снага у Сребреници написано да за то није постојао чврст план.

„Недавни напади армије босанских Срба на Сребреницу су изазвани константним босанско-херцеговачким нападима у претходна три мјесеца на њихове руте снабдјевања јужно од енклаве. Напади ове армије су готово сигурно покренути од стране локалног командира и ми не мислимо да су дио плана из Пала да се прегази енклава“, дословце стоји у званичном документу британског Министарства одбране од 11. јула 1995. године.

Ни ријечи о „удруженом злочиначком подухвату“, како гласи квалификација на основу које је изречено неколико пресуда у Хашком Трибуналу. Међутим, докумети нису спријечили Владу Велике Британије да 2015. године од Савјета безбједности УН затражи резолуцију о геноцидности Срба због злочина у Сребреници.  

Старо правило се поново потврдило – обавјештајне службе владе својих земаља реално информишу о стању на терену, али када информације уђу у канале политике – све може изгледати другачије.

Политика, односно геополитика је оно чему су информације и чињенице подређене.

Тако је и састанак предсједника Србије Вучића са руководством Српске и лидерима Срба из Црне Горе чија је основна порука била да ће Србија да подржава Републику Српски и српски народ у Црној Гори кроз „све форме које су законито могуће и оправдане”. Иако је  саговорнике предсједник Србије замолио „да све што раде, раде правно, демократски, кроз институције“ и „без шире дестабилизације региона”, ништа није вриједило. У политичком Сарајеву  је дочекан „на нож“.

„Вучић бошњачке судије назвао муслиманима“; „Вучић води хибридне ратове против БиХ и Црне Горе“; “Центар управљања кризом у Црној Гори и БиХ је Александар Вучић“ – наслови су који парају сарајевско медијско небо.

Догодило се ново, овог пута медијско, каменовање предсједника Вучића. А приде, и Додик и Човић, и сви који опонирају унитаристичкој политици, називају се руским играчима.

О „малигном руском утицају“ расписао се и сајт epicentar. info који путем спонзорисаних  текстова настоји да свима „отвори очи“, те је у тексту под називом „Јачање руског утицаја кроз високошколске установе у Републици Српској“ оптужио један од бањалучких универзитета у приватном власништву да јавно промовишу руску књижевност.    „Организују се студентске конференције као и књижевне вечери гдје се углавном говори о великанима руске књижевности“ – дословце стоји у тексту написаном у духу борбе против Информбироа.

Значи, не само Захар Прилепин, већ су и руски класици попут Достојевског и Толстоја постали непожељни у БиХ.        

„Руски малигни утицај се огледа и у другим културним догађајима у организацији Амбасаде Руске Федерације у БиХ, а један од њих је Фестивал руског филма који има за циљ глорификовање руских јунака и јунакиња који бране своју земљу кроз историју …“ – итд.

На глорификовање јунака иранске Исламске револуције нико се није ни осврнуо. Наиме, Мустафа Церић, бивши реис-ул-улема Исламске заједнице у БиХ, присуствовао је обиљежавању годишњице Исламске револуције и помену убијеном иранском генералу Касему Сулејманију.

Церић је „честитао Босни и Херцеговини“ годишњицу побједе Исламске револуције и нагласио:

„Ми као босански народ дугујемо Ирану и онима који су нам помогли у тешким условима“, а све је „зашећерио“ поруком: „Никада нисмо издали ислам у БиХ чистом крвљу мученика.“

Излишно је подсјећати колико је снажан Церићев утицај био у „Алијина времена“ а ни данас се не смије потцијенити.

Ратоборна реторика млађег Изетбеговића поводом Додикове најаве мјера које ће предузети Српска након одлуке Уставног суда била је радикална до мјере да су је, у најбољој намјери према говорнику, цензурисали сарајевски медији.

Изворно сте Изетбеговића могли чути само у директном обараћању на једној од сарајевских телевизија. Изетбеговић се није либио да запријети да ће се „Додиковој одлуци супротставити свим средствима – до краја, до оружја, до рата“.

Земље Квинте амбасаде имају и у Црној Гори. То што трећина становништва једне државе излази на улице да би литијама и молебанима исказала протест против одлука режима – нимало их се не дотиче.

Кад су Срби у питању – могу се газити и њихова основна права. Као на Косову.

О антидејтонском дјеловању Уставног суда БиХ на посебној сједници расправљаће Народна скупштина Српске. На дневном реду је само једна тачка. Ради се о Информацији којом ће о наведеној теми посланике упознати предсједница Цвијановић.

Политика по којој су „мали Руси“ криви за све у Босни неће донијети добро.

Српска саборност и дух православља који се из „епицентра“, што је Црна Гора постала, у концентричним круговима шири регионом – не смије се потцијенити.

С друге стране, српски политичари који покажу неодлучност и калкулантски дух, нестаће с политичке сцене након првих избора.