Ћеранић: Изетбеговић се споразума који је потписао држао док није отишао у амбасаду САД

• Сада се српском члану Предсједништва БиХ пријети да ће сносити посљедице ако не пристане на уцјене. Комшић, а све више и Изетбеговић, истичу да  нико неће урушавати законе државе и да „Додик треба да поштује законе државе“. Потпуно су превидјели да тај којег позивају да поштује „законе државе“ представља половину те државе, а да се у преамбули Дејтонског споразума за БиХ само каже да је састављена од два ентитета, Републике Српске и Федерације БиХ. Нигдје се не наводи да је БиХ република, није именована ни као конфедерација, чак ни државом није названа
• Преко 140 представника цивилног друштва са подручја Западног Балкана било је присутно на недавном самиту невладиних организација у Лондону. Обећано им је 10 милиона фунти као помоћ у изградњи „дигиталних општина“ које наводно треба да помогну економском развоју. Уједно, обећана су и четири милиона фунти за развој демократије у региону
• Знатан дио тог новца биће усмјерен на стварање Балканског центра (опсерваторије) за организовани криминал, што је замишљено као виртуелна мрежа у циљу „побољшања стратешке и оперативне координације у борби против криминала“. А организовани криминал, корупција, прање новца – зна се гдје станују – у институцијама Републике Српске       
• Упркос свим уцјенама и пријетњама, Додик ће остати чврст, а како и не би био. Иза себе има два велика савезника – Дејтонски споразум и Народну скупштину. Што већу подршку добије у Народној скупштини, то је мање изгледа да било ко покуша да радикализује ситуацију

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

ПОТПИСИВАЊЕ Принципа за формирање власти на државном нивоу, требало је да релаксира политичке односе у БиХ и да доведе до окретања основним питањима попут крупних инвестиција као што је Коридор 5Ц, усвајању буџета, измјени текућих закона.

Умјесто тога, услиједила је оркестрирана кампања, најприје на главне актере – Изетбеговића и Додика, да би се убрзо врх њене оштрице усмјерио искључиво на српског члана Предсједништва БиХ.

Напада није био поштеђен ни Ларс Вигемарк, шеф делегације ЕУ у БиХ, својеврсни медијатор у изради поменутог документа. Комшић и Џаферовић, чланови Предсједништва, спочитавали су му да је наклоњен Србима.

Изетбеговић се споразума, који је могао бити добар увод у српско-бошњачки дијалог, неопходан Западном Балкану, држао веома кратко.

Након првог одласка у Америчку амбасаду одустао је од избалансираних ставова у потписаном споразуму и потенцирао на усвајању Годишњег националног плана (ГНП), макар у „редукованој“ верзији, а што је прва степеница ка чланству у НАТО савез.

ГНП или АНП, скраћеница присутнија у јавном дискурсу, изведеница из назива на енглеском језику, која се није спомињала у потписаном документу, постала је камен спотицања.

Изјава Метју Палмера је, у најмању руку, чудна – БиХ треба да преда АНП како би се појачала сарадња са НАТО.

Сарадња? Појачала?

Ниједном се из познатих амбасада није чула ријеч критике што СДА већ девет мјесеци опструишу формирање власти на нивоу БиХ.

Сада се српском члану Предсједништва БиХ пријети да ће сносити посљедице ако не пристане на уцјене. Комшић, а све више и Изетбеговић, истичу да  нико неће урушавати законе државе и да „Додик треба да поштује законе државе“.

Потпуно су превидјели да тај којег позивају да поштује „законе државе“ представља половину те државе, иако се, руку на срце, у преамбули Дејтонског споразума за БиХ само каже да је састављена од два ентитета, Републике Српске и Федерације БиХ. Нигдје се не наводи да је БиХ република, није именована ни као конфедерација, чак ни државом није названа.

Побогу, Додик неће да прихвати ни ревидиран АНП!

Знамо да је НАТО војно-политичка организација. Стога АНП садржи тзв. војни и цивилни дио. У случају БиХ, цивилни, тј. политички дио је много важнији од војног. Војну сарадњу БиХ већ има са НАТО, али овај други дио АНП крије алате за поткопавање Српске.

Јер, у виду преузимања „реформских цивилних обавеза“ Српска би се обавезала да усагласи безбједносну структуру на нивоу БиХ, школство, пољопривреду, а затим би на име реформи услиједио низ захтјева: за реконструкцијом власти, тј. промјеном начина избора, укидањем Дома народа, на крају и конститутивности (није Комшић случајно лансирао тезу о укидању начела конститутивности).

Реформе ће бити објашњене као неопходне ради убрзања пута БиХ у ЕУ, од које је БиХ, иначе, удаљена неколико милиона свјетлосних година.

Зато је довољно да БиХ остане у ИПАП, јер је ријеч о програму према којем земље (попут Србије) имају политичку вољу да продубе односе са НАТО, без циља да постану чланице ове организације.

АНП се Додику нуди ултимативно. Српски члан Предсједништва БиХ се уцјењује са нечим што нема везе ни са формирањем власти ни са путем у ЕУ. Против Додика је појачана медијска активност у коју се укључују „јаке“ личности које настоје предочити неопходност уласка БиХ у НАТО и указати на посљедице одбијања АНП. Све су то манипулације.

При свему томе пређене су границе уобичајене политичке комуникације. На сцени су лажи и обмане.

Удар на Републику Српску постао је преварантски, омаловажавајући, и веома латентан. Он је вишедимензионалан, и вишеслојан, са позадином у виду спектра обавјештајних структура, плаћених специјалиста који у име својих влада дјелују у БиХ, до амбасадора који не крију колонијално понашање.

На примјер, цивилном друштву је предодређена далеко већа улога него до сада.

Преко 140 представника цивилног друштва са подручја Западног Балкана било је присутно на недавном самиту невладиних организација у Лондону. Обећано је 10 милиона фунти као помоћ у изградњи „дигиталних општина“ које треба да помогну економском развоју. Уједно, обећана су и четири милиона фунти за развој демократије у региону.

Знатан дио овог новца биће усмјерен на стварање Балканског центра (опсерваторије) за организовани криминал, што је замишљено као виртуелна мрежа у циљу „побољшања стратешке и оперативне координације у борби против криминала“. А организовани криминал, корупција, прање новца – зна се гдје станују – у институцијама Републике Српске.

Повратници са сиријског ратишта, мрежа параџемата, терористи притајени у мигрантским таласима – па кога то занима?

Упркос свим уцјенама и пријетњама, Додик ће остати чврст, а како и не би био. Иза себе има два велика савезника – Дејтонски споразум и Народну скупштину.

Што већу подршку добије у Народној скупштини, то је мање изгледа да било ко покуша да радикализује ситуацију. Јер, покушај радикализације било које врсте од шире јавности био би окарактерисан као отворено мијешање у један међународни споразум.