Ћеранић: Као и Трампу, и Додику у Сарајеву проблеме ствара „дубока држава”

• Римски клуб је поникао из ложе П-2 у Италији и дијелова Комитета 300, а у корелацији са Билдербергом – Римски клуб бисмо могли означити као извршну власт, а Билдерберг као – парламент, односно сенат. Богатство које посједују власници Римског клуба од кризе из 2008. године увећало се за 25%. Римски клуб се уважава до мјере да га многи сматрају за политичко крило НАТО
• Моћ породица Рокфелер и Ротшилд је толика да имају велики, можда и пресудан утицај на избор римског папе. На имању Рокфелерових у Италији скована је и операција „Васељенски патријарх” а реализовали су је оперативци Ватикана и појединих западних тајних служби
• Како би се Русија „позабавила собом” дат је нови замајац Порошенку – иницирао је проглашење ратног стања у Украјини, а вјетар у једра добили су и лидери фантомске државе на Косову те све више провоцирају Србе на сјеверу и Србију
• Ако би се Русији пажња са Балкана преусмјерила на збивања у сусједној Украјини, рачуна се да би отпор Срба могао бити сломљен, а руски и кинески утицај „избачен” са овог стратешки важног  полуострва. У том контексту треба посматрати и ново, додатно заоштравање политичких односа Србије са Приштином. Такође, и све игре у и око Предсједништва БиХ
• ОБА није мијењала приоритете, а добијала их је у страним амбасадама. Али, није успјела да ослаби политички капацитет Милорада Додика – чак је сада јачи него икад. Шта года да је ОБА предузимала – увијек би долазили до изражаја Додиков осјећај за опасност и снажна интуиција. Али, и у 2019-ој биће борба непрестана за Републику Српску

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

У САГЛЕДАВАЊУ прилика на глобалној сцени често указујемо на корпорације и банкарски картел као „наручиоце послова“, односно на свјетску финансијску елиту – хоботницу чији краци допиру у владе многих земаља које им безрезервно пружају услуге.

Наравно да поменута елита не дјелује стихијски, њена номенклатура има организовану форму, а Глобализам је идеологија коју корпорације практикују и протежирају. Иако се стиче утисак да је Билдерберг епицентар глобализма, прије бисмо у том смислу указали на Римски клуб, основан 1968. године као невладина непрофитна организација са циљем „продубљивања свијести у вези са специфичностима друштвеног развоја у епохи научно-техничке еволуције“.

Римски клуб је поникао из ложе П-2 у Италији и дијелова Комитета 300, а ако бисмо посматрали корелацију са Билдербергом, Римски клуб могли бисмо означити као извршну власт, а Билдерберг би у овом односу био парламент, односно сенат.

На имању Рокфелерових у Италији скована је и операција „Васељенски патријарх” а реализовали су је оперативци Ватикана и појединих западних тајних служби.

Моћ породица Рокфелер и Ротшилд је толика да имају велики, можда и пресудан утицај на избор римског папе. Богатство које посједују власници Римског клуба од кризе из 2008. године увећало се за 25%. Сувишно је напомињати да су је они и генерисали. Римски клуб се уважава до мјере да га многи сматрају за политичко крило НАТО.

Корпорације имају значајније ресурсе од званичних тајних служби западних земаља, те се замисли финансијске олигархије углавном лако спроводе. Оне су водећи промотери нервног ратовања, а посљедњих година чине значајне напоре у развоју социјалне психологије за што користе нове медије.

Балкан је идеалан полигон да се„нови производи” покажу.

Да се не би стекла погрешна слика, вриједи указати да Римски клуб чине и професори са познатих универзитета, афирмисане тинк-танк организације, као и институти чији посао је да координирају радом тајних служби корпорација са владиним агенцијама.

Римски клуб располаже са толико интелекта, логистике и финансијских средстава, да је де факто свјетска влада у сјени.

У Римском клубу, као и у Билдербергу, посебну тежину има ријеч свјетског мага дипломатије, Хенри Кисинџера.

Избор Доналда Трампа за америчког предсједника није био по мјери Билдерберга нити је то била воља Римског клуба. Сви проблеми које Трамп има са „мочваром” или „дубоком државом”, како се називају остаци старе администрације, проистичу из тог незадовољства.

Суочен са великим притисцима, легитимни амерички предсједник је често морао да устукне и спроводи зацртано иако би, да је могао, урадио по своме.

Да би глобализам текао замишљеним током, неопходно је уклонити постојеће препреке, првенствено „избацити” Русију са Блиског истока, и повезано с тим, њено присуство на Балкану.

Корпорације настављају борбу за нафту и трасе будућих нафтовода. Истовремено, економска улагања Кине на Балкану стварају све већу главобољу акционарима Римског клуба те се кооперативне владе сматрају за непријатељске и настоје срушити.

Како би се Русија „позабавила собом” дат је нови замајац Порошенку – иницирао је проглашење ратног стања у Украјини, а вјетар у једра добили су и лидери фантомске државе на Косову те све више провоцирају Србе на сјеверу и Србију.

Ако би се Русији пажња са Балкана преусмјерила на збивања у сусједној Украјини, рачуна се да би отпор Срба могао бити сломљен, а руски и кинески утицај „избачен” са овог стратешки важног  полуострва. У том контексту треба посматрати и ново, додатно заоштравање политичких односа Србије са Приштином. Такође, и све игре у и око Предсједништва БиХ.

Као и Трампу, и предсједавајућем Предсједништва БиХ, Милораду Додику, проблеме ствара „дубока држава”, односно запарложена администрација која пружа отпор промјени власти.

Уклањање заставе Републике Српске испред врата кабинета предсједавајућег, ангажман почасног вода Оружаних снага БиХ на обиљежавању тзв Дана државности БиХ, упозорење да Додиково обезбјеђење не може наоружано улазити у зграду Предсједништва – потези су проистекли из те „кухиње”. Циљ је да се Додик прикаже као неко ко се на новој позицији не сналази и коме она не припада.

Од интернет пријетњи и назнака разоружавања обезбјеђења које га већ двадесет година беспријекорно чува, много већа опасност је атмосфера која се око Додика ствара.

Стога би далеко сврсисходније било чим прије формирати власт на нивоу БиХ, а лидер СНСД је у прилици да бира партнере, не само из Републике Српске већ и оне из Федерације.

Квалитетан избор кадрова у сектору безбједности и њихово распоређивање на мјеста која Српској припадају, као и аргументовано оспоравање кадрова из Федерације који су се показали недораслима функцијама које обављају (попут оних одговорних за нереде у Поточарима, што се могло трагично завршити по предсједника Србије) спријечило би многе проблеме који су у припреми.

Тако би се и питања попут личног обезбјеђења предсједавајућег Предсједништва БиХ, заставе пред његовим кабинетом, ангажмана почасног вода Оружаних снага – ријешила сама од себе.

У овом контексту посебна тема је рад Обавјештајно-безбједносне агенције БиХ у којој су српски кадрови потпуно маргинализовани, а већина је, на жалост, поодавно у функцији политике која се спроводи на штету народа којем припадају.

Од формирања Обавјештајне агенције, а томе има 14 година, српско руководство се није мијењало, иако је власт у Српској, и на нивоу БиХ, мијењала титулара. У врху српске кадровске пирамиде долазило би до малих ротација, сходно интерном договору. Увијек исти људи, потпуно бескорисни политичким странкама које их протежирају и народу који декларативно представљају.

Сами себи довољни – нико им не ваља, нико им не треба. Када би им се обраћали радници који су хтјели указати на неправилности, незаконитост, и двоструке стандарде у раду ОБА, из канцеларије замјеника директора, највише рангираног српског мјеста, добијали би одговор: Није вам ово канцеларија за српска питања.

Још у марту 2009. године, у интервјуу за Нови репортер под насловом „Приоритет Осе је Влада РС” (Нови репортер број 313 од 11. марта 2009. стр. 14, 15, 16 и 17) указали смо да је управо ОБА „одређена да реагује на велики политички капацитет премијера РС Милорада Додика и његове странке, будући да ниједна битна одлука која се тиче Босне и Херцеговине не може бити донесена без пристанка СНСД-а, односно њеног предсједника. Тај капацитет није био по вољи неким моћницима унутар међународне заједнице, јер нису имали простора за маневар, као са нестабилним владама широких коалиција”.

Како тада, тако и сада – ОБА није мијењала приоритете, а добијала их је у страним амбасадама.

И поред свих напора које су кадрови Обавјештајне агенције БиХ уложили, политички капацитет Милорада Додика није ослабио, а сада је јачи него икад.

Што се тиче операција које би ОБА предузимала – увијек би долазили до изражаја Додиков осјећај за опасност и снажна интуиција.

Током цијеле 2018. године безбједност је била главна тема у јавном дискурсу. Све су прилике да се ништа промијенити неће ни у надолазећој, 2019. години. Јавне политике у области безбједности, њихово креирање и примјена, биће од пресудног значаја.

У најкраћем – за Републику Српску мора бити борба непрестана.