Ћеранић: Кисинџер у Додику препознао лидера – до њиховог сусрета само стицајем околности није дошло

• Она је ухапшена у Западној Вирџинији (САД) зато што у имиграционом картону није навела да је била припадник злогласне јединице „Зулфикар“ и да је учествовала у премлаћивању, односно физичком и психичком злостављању заробљених Срба на Игману
• Широј јавности није познато да је средином двехиљадите године била покренута иницијатива за сусрет Додика и Кисинџера. Потекла је из Обавјештајно-безбједносне службе Републике Српске и била како од Додика тако и од Кисинџера који је у њему цијенио и препознао политичког лидера којег је желио упознати и, ако треба, помоћи му својим сугестијама и савјетима
• Додик је и тада Кисинџера дубоко уважавао и знао да би му сусрет с њим значио на међународној, али и домаћој сцени. Иако је изгледало да је све договорено да се сусрет организује у септембру 2000. године у Бањој Луци, до тога ипак није дошло јер Кисинџеру здравствено стање није дозвољавало далеки пут, те је нудио Њујорк као мјесто за разговор. Додик је, опет, био у јеку предизборне кампање те је цијенио да би избивање из Српске на једну седмицу тешко било надокнадити
• „Зулфикар“ је паравојна јединица формирана још у јуну 1991. године након састанка у Дому милиције, када је бошњачка политичка елита основала тзв. Савјет за националну одбрану. „Зулфикар“ се првобитно звао „Јединица за одбрану народних и природних права БиХ, Санџака и Косова“, што довољно говори о намјерама његових оснивача
• Током рата у БиХ био је стациониран углавном на Игману, а оперативно је дјеловао на потезу Сарајево – Мостар као дио Оперативне групе Игман тзв. Армије БиХ. Заробљени Срби били су злостављани на локалитету Мразиште на Игману, за што се терети Нада Радоман Томанић, али ће она вјероватно брзо нестати из медијског дискурса

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

ВИЈЕСТ да је у Западној Вирџинији (САД) ухапшена Нада Радоман Томанић, због тога што у имиграционом картону није навела да је била припадник злогласне јединице „Зулфикар“, и као таква учествовала у премлаћивању, односно физичком и психичком злостављању заробљених Срба током протеклог рата у БиХ, изненадила нас је.

На жалост, скоро да смо се навикли да се за сваку вијест о хапшењу везано за ратове деведесетих везују српска имена. Вратило нас је то у доба када је недавно преминули великан америчке дипломатије Хенри Кисинџер креирао, а потом имао утицај на америчку спољну политику. Америка је била другачија, и када нам није била склона, то није било ни налик на данашњу Америку, према Србима потпуно непријатељски настројену.

Предсједник Српске Милорад Додик поводом Кисинџерове смрти изразио је саосјећање истичући да Кисинџер „није био само прави дипломата и мајстор спољне политике САД, већ и човjек визије и разумиjевања истинских процеса, а не наметнутих“. „Не само САД, већ и свиjету ће недостајати Хенри Кисинџер и његова способност да увиди шта се дешава у сваком углу свиjета и да да рjешење за сваку ситуацију. Његова рјешења за БиХ била су и једина реална, изводљива и довољна. Да је тадашња америчка администрација разматрала та рјешења и спроводила их, данашња БиХ би била стабилнија и просперитетнија“, навео је Додик на друштвеној мрежи Икс.

Широј јавности није познато да је средином двехиљадите године била покренута иницијатива за сусрет Додика и Кисинџера. Потекла је из Обавјештајно-безбједносне службе Републике Српске (ОБС РС) и била обострано прихваћена, како од Додика тако и од Кисинџера.

Кисинџер је Додика цијенио, у њему је препознао политичког лидера којег је желио упознати и, ако треба, помоћи својим сугестијама и савјетима. Додик је и тада Кисинџера дубоко уважавао и знао да би му сусрет с њим значио на међународној, али и домаћој сцени.

Иако је изгледало да је све договорено да се сусрет организује у септембру 2000. године у Бањој Луци, до тога ипак није дошло јер Кисинџеру здравствено стање није дозвољавало далеки пут до Српске, те је нудио Њујорк као мјесто гдје би с Додиком разговарао. Додик је, опет, био у јеку предизборне кампање те је цијенио да би избивање из Српске на једну седмицу тешко било надокнадити.

Предизборни митинзи заказани, тајминг од раније „утегнут“. До сусрета није дошло, али је међусобно уважавање остало.

Тако нас је Нада Радоман Томанић, о чијој кривици тек треба да се очитују амерички правосудни органи, подсјетила на једну другачију Америку. Уједно, вратила нас је и у ратне године током којих ће њена јединица „Зулфикар“ бити упамћена по злочину који су њени припадници починили у селу Трусина, недалеко од Коњица када су њени припадници убили 18 цивила и четири војника Хрватског вијећа обране (ХВО).

Напад на се догодио 16. априла 1993. године на голоруко хрватско становништво, које су чинили углавном жене и дјеца. За овај злочин пред Судом БиХ осуђени су припадници јединице „Зулфикар“: Нихад Бојаџић на 15, Неџад Хоџић на 12, Менсур Мемић на 10, Един Џеко на 13 и Расема Хандановић на пет и по година затвора.

Нихад Бојаџић је био замјеник комананта и дао је наредбу за стријељање цивила, док су остали били у стрељачком воду који је извршио масакр.

А шта је са Зулфом Алићем, познатијим као Зулфикар Алишпаго или кратко Зука?

Зулфикар Алишпаго је оптужен да је као командант специјалног одреда „Зулфикар“ пропустио да предузме мјере на кажњавању потчињених војника који су убили хрватске цивиле и припаднике ХВО-а у селу Трусина. О кривици се изјаснио давне 2010. године и од тада је одржано неколико рочишта, са паузом од по неколико година.

И поред налаза вјештака да је способан пратити суђења, одбрана Алишпаге упорно је тражила нова вјештачења. И док је због „лошег здравственог стања“ избјегавао долазити на суђења, Алишпаго је 2019. ухапшен због напада на полицајце што је тада наљутило и суд. Међутим, и поред тога – суђење никада није настављено.

О свему томе писао је портал Журнал из пера новинара овог портала Зинаиде Ђелиловић у септембру ове године. И? И ништа, Алишпаго живи у Сарајеву и води познати угоститељски објекат, омиљен код младих.

О Зулфикару Алишпаги – Зуки и злочинима које је починила његова јединица „Зулфикар“ опширно је писао Семир Халиловић, од јуна мјесеца ове године амбасадор БиХ у Катару, у својој књизи „Државна тајна“.

Семир је, иначе, син Сефера Халиловића, ратног начелника штаба тзв. Армије БиХ, који је био процесуиран у Хашком Трибуналу и правоснажном пресудом ослобођен оптужби за злочине почињене над Хрватима у долини Неретве 1993. године.

Зулфикару Алишпаги се у недоглед одгађа судско рочиште због здравственог стања, што је, како смо већ навели, постало сумњиво након што је Алишпаго 2019. године у Хаџићима напао патролу саобраћајне полиције која га је зауставила због прекорачења брзине.

Иначе, „Зулфикар“ је паравојна јединица формирана још у јуну 1991. године након састанка у Дому милиције, када је бошњачка политичка елита основала тзв. Савјет за националну одбрану. Одлуком овог савјета формиране су и прве паравојне јединице, међу њима и „Зулфикар“.

Јединица се првобитно звала „Јединица за одбрану народних и природних права БиХ, Санџака и Косова“, што довољно говори о намјерама њених оснивача. По оснивању јединица је упућена на обуку у Хрватску у касарну Боронгај, а затим у Башко поље. Током рата у БиХ била је стационирана углавном на Игману, а оперативно је дјеловала на потезу Сарајево – Мостар као дио Оперативне групе Игман тзв. Армије БиХ.

Заробљени Срби били су злостављани на локалитету Мразиште на Игману, за што се терети Нада Радоман Томанић, која ће вјероватно брзо нестати из медијског дискурса.

Памтићемо је по томе што нас је, као и Кисинџерова смрт, на кратко подсјетила да је Америка некада била другачија.