Ћеранић: Мигрантима затварају Пољску – нове таласе можемо да очекујемо у Србији и БиХ

• ЕУ је поново показала двоструке стандарде. Мађарског премијера Виктора Орбана је осуђивала због бодљикаве жице на граници,  против Бјелорусије спрема санкције. А Пољску за испољену бруталност према мигрантима нико у Бриселу ни у контексту није споменуо
• Од балканских држава, првенствено од БиХ и Србије, тражено је да се мигранти прихвате, омогући им се пристојан смјештај, европски званичници упуштали су се и у унутрашња питања БиХ, па су тако тражили да се мигранти распореде по цијелој територији те државе, нарочито по Републици Српској       
• Гурање миграната на обод ЕУ, односно њихово задржавање у Србији и БиХ, није рјешење, а земљама на чијој се територији мигранти налазе, све већ постаје ноћна мора. Безбједносни ризици су велики, број кривичних дјела и прекршаја које мигранти чине је јако велики (само у Бихаћу је почињено 3000 кривичних дјела, према ријечима кантоналног министра)
• У Бриселу никако да схвате да је кројачима мигрантске кризе главни циљ дестабилизација ЕУ и обарање евра

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

ЕСКАЛАЦИЈА мигрантске кризе на бјелоруско-пољској граници постала је вијест од прворазредног значаја. И док земље ЕУ припремају нове санкције за предсједника Бјелорусије, оптужујући власт у Бјелорусији да „увози“ мигранте из Ирака и реекспортује их према ЕУ, конкретно преко Пољске за Њемачку, није згорег подсјетити се „како је све почело“, односно шта је све претходило погоршању односа између Бјелорусије и Пољске (али и Литваније).

Наиме, након што су 9. августа 2020. године одржани општи избори у Бјелорусији, резултати су указали на убједљиву побједу Александра Лукашенка, који се на власти налази већ четврт вијека. Слиједиле су оптужбе за изборну крађу и улични протести које је организовала опозиција. Ни подршке извана није недостајало.

Лукашенко и провладини медији оптуживали су опозицију да је у функцији страних влада, и да опозиционари раде против интереса своје земље. Протести су убрзо попримили карактер обојене револуције, али је власт реаговала, демонстрације разбијала, а најгласније демонстранте приводила.

На крају, и поред здушне подршке Запада, при чему су Пољска и Литванија биле земље „извођачи радова“, опозициони лидери су се повукли, поједини и емигрирали (попут Светлане Тихановскаје), а живот је наставио да иде даље.

Наравно, Пољска и Литванија су наступиле у име других, већих геополитичких играча, Сједињених Држава и Њемачке, док је Лукашенка подржао предсједник Русије, Путин.

Од 2015. године указујемо да су мигранти оружје које се користи за политичке и геополитичке обрачуне и да је мигрантска криза првенствено безбједносно питање. Свему су претходиле опсежне студије о „новом оружју“, рађене за потребе Пентагона.

Западни центри моћи „нациљали„ су ЕУ, како би успорили економски раст конкурента, ослабили евро, и онемогућили било какво повезивање ЕУ, а нарочито Њемачке, са Русијом.

Након бомбардовања Либије, према Европи је први пут употребљено оружје у виду бродова с мигрантима, који су најприје преплавили италијанско острво Лампедузу, а затим запљуснули италијанску обалу.

Како су отварана нова ратишта, попут сиријског, миграната који су се преко Турске кретали према земљама ЕУ, првенствено Њемачкој, било је све више.

Саудијска Арабија и Катар су „одријешили кесу“ држећи се бајковитог сна о Исламској Републици Њемачкој и уопште, сна о експанзији ислама у Европу.

Требало се ријешити и шиита, који су пружали жесток отпор фантомској творевини, тзв. Исламској држави и њеним савезницима, којих је било и на истоку и на западу. И турски предсједник Ердоган је схватио да мигранти могу бити употребљени, односно да проблеми које мигранти стварају и брига о њиховом збрињавању, дебело наплаћени од ЕУ.

„Вентил“ мигрантских токова Турска је, тако, по потреби одвртала и затварала.

У Њемачкој димензије мигрантске кризе нису биле препознате. Прве године мигрантима су упућени позиви и изрази добродошлице због недостатка радне снаге. Међутим, већ након годину дана, и око милион приспјелих миграната, проблеми с мигрантима су постали неколико пута већи од потребе за радном снагом.

Услиједила је нулта стопа толеранције према мигрантима и затварање њемачке границе за њих.

На алате за хибридно војевање нико нема монопол, па је тако и Лукашенко схватио да их и он може користити против оних који га у примјени психолошких операција, и других видова хибридног ратовања, годинама нису штедјели.

Авио линија на релацији Багдад–Минск била је у пуној функцији, а на основу седмодневне туристичке визе (која се прилично лако добијала) у Минск, главни град Бјелорусије, почели су стизати таласи миграната. Наравно, Минск је био само полазна станица за пут у Њемачку преко Пољске.

Пољска, која од почетка мигрантске кризе према мигрантима није показивала ни најмање емпатије и била непослушна и када је Брисел захтијевао да преузме квоту миграната, поставила је најприје полицију, потом војску и жичану ограду на дијелу границе одакле су мигранти надирали.

Против миграната, који су покушавали да демонтирају жичану ограду, употребљени су сузавац, шок бомбе и водени топови, а из пољских оружаних снага су најавили да се неће либити да употријебе ни бојеву муницију.

Посљедица обрачуна пољских снага безбједности с мигрантима, поред понеке разбијене главе, модрица и сузних очију, био је и захтјев око 200 Ирачана упућен ирачкој амбасади у Москви да их врати у домовину, те су већ за 18. новембар најављени први евакуациони летови.

И то би требало да буде почетак краја мигрантске инвазије на Пољску. Уједно, то би могло значити да ће се мигранти поново вратити старој рути преко Балкана.

ЕУ је поново показала двоструке стандарде. Од балканских држава, првенствено БиХ и Србије, тражено је да се мигранти прихвате, омогући им се пристојан смјештај, европски званичници упуштали су се и у унутрашња питања БиХ, па су тако тражили да се мигранти распореде по цијелој територији те државе, нарочито по Републици Српској итд.

Хрватска полиција је оптуживана за бруталност испољену према мигрантима, организације које брину о људским правима имале су пуне руке посла. ЕУ је нудила и новац за смјештај миграната, али он ни у којем слуичају није могао бити достављан органима државе на чијој се територији мигранти налазе, већ искључиво међународним организацијама.

Утрошак средстава био је потпуно нетранспарентан и лишен било какве контроле.

О осудама којима је из Брисела био засут мађарски премијер Виктор Орбан због разапете бодљикаве жице на граници и каналисања мигрантсих токова, дегутантно је и говорити. Пољску за испољену бруталност према мигрантима нико у Бриселу ни у контексту није споменуо, огласио се тек руски министар иностраних послова истичући да пољске снаге безбједности ни стране новинаре нису поштедјелe млазова воденог топа и шок бомби.

У Бриселу никако да схвате да кројачи мигрантске кризе не мирују и да им је главни циљ дестабилизација ЕУ и обарање евра. ЕУ треба да штити своје границе, али на Балкану то нису границе Хрватске већ Грчке.

Гурање миграната на обод ЕУ, односно њихово задржавање у Србији и БиХ, није рјешење, а земљама на чијој се територији мигранти налазе, све већ постаје ноћна мора. Безбједносни ризици су велики, број кривичних дјела и прекршаја које мигранти чине је јако велики (само у Бихаћу је почињено 3000 кривичних дјела, према ријечима кантоналног министра).

У међусобним обрачунима различитих етничких група дешавају се и убиства.

Таласе миграната можемо поново да очекујемо у Србији и БиХ. Они се понашају попут воде, заобилазе препреке и траже пут којим могу проћи. Можда би иницијатива за регионално увезивање, звала се она „Мали Шенген“ или „Отворени Балкан“, на овом питању могла бити тестирана у смислу заштите својих граница, кад већ ЕУ пред мигрантском кризом затвара очи?