Ћеранић: ОБА се у Српској сматра антисрпском. А чисто обавјештајно? Каква држава – таква и служба!

• Прва књига се на биографски начин бави ликом Александра Ранковића и указује на околности стварања и развоја прве службе безбједности друге Југославије, а Живаљевићева аутобиографски освјетљава новију историју те службе у Србији
• Драгану Кијцу, оснивачу српске Службе националне безбједности у БиХ `92-ге, пословање Селект импекса (шверцерског предузећа РДБ) обезбиједило је солидан материјалан основ (стан и два пословна простора на Беженијској коси у Београду), али и много више бриге и срамоте. Постао је симбол криминала и корупције у политичким превирањима која су потресла Српску 1997. године
• Код Бошњака доминантна ратна фигура у обавјештајном дискурсу био је Мунир Алибабић, начелник сарајевске СДБ. Осујетио је комбинаторику српске обавјештајне службе са Јуком Празином која је могла да буде кобна по тзв. Армију БиХ. Јука је неке задатке обављао беспријекорно док се у другима није сналазио. Рецимо, безуспјешно је трагао за Сарајевском Хагадом
• Претходник Османа Мехмедагића Осмице, који се увалио у скандал са факултетском дипломом, на мјесту директора ОБА – Алмир Џуво – био је много вјештији дипломата и успио је да изгради добре односе како са међународним фактором, тако и са политичким структурама унутар БиХ
• Члановима Заједничке парламентарне комисије за надзор над ОБА запошљавао је родбину, неке возио до Италије и одијевао у бутицима за које су поједини сарајевски медији тврдили да су у Џувином власништву. Он је у том смислу нарочито био пажљив према кадровима из Републике Српске

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

У ТРИ мјесеца објављене су двије књиге које се на извјестан начин тематски наслањају једна на другу, а обје су привукле пажњу шире читалачке јавности.

Ријеч је о књигама „Други човек“, аутора Бојана Димитријевића, и „Служба“, Горана Живаљевића.

Док се прва на биографски начин бави ликом Александра Ранковића и указује на околности стварања и развоја прве службе безбједности друге Југославије, Живаљевићева књига аутобиографски освјетљава новију историју те службе у Србији. Уједно, и у једној и у другој даје се посебан осврт на кадрове, нарочито на руководеће.

У том смислу би се могло повући неколико паралела од ОЗНА-е и УДБ-е до садашње БИА.

Велики ентузијазам који прати рад у Служби, одрицања и велика енергија – све се то у једном моменту окрене против оних који су се предали ријетком, интересантном, али надасве захтјевном занимању.

Показало се да је од Ранковића, преко Јовице Станишића, до Горана Живаљевића, Служба попут вртлога гутала своје посвећенике. Велики ауторитети преко ноћи су постајали трагичари. Рука политичких моћника подизала би их и стропоштавала до дна. Са врха обавјештајне пирамиде били би пребачени „иза непријатељских линија“, односно сврстани међу оне против којих су се борили и у том жару користили све расположиве капацитете. Постајали би „непријатељ“.

„Сваки руководилац Службе по одласку са функције постао би њена обрада“, односно предмет рада, указивали су ми као младом оперативцу старије колеге. „У Служби се нећеш ни прославити нити обогатити.“

Да ли се безбједност може посматрати изван политичког контекста? Тешко.

Након Брионског пленума УДБ-а (Управа државне безбједности) је била потпуно демонтирана, кадровски „прочишћена“, добила је ново име – СДБ (Служба државне безбједности) али и устројство. Републичке службе постали су главни оперативци, а на нивоу државе опстала је Савезна СДБ, односно кровна служба у улози координирајућег фактора. Бирократске и етатистичке тенденције – то је био назив за нову линију рада у СДБ, а означавала је Ранковића и његове присталице.

Постојала је све до деведесетих година прошлог вијека (бар у Босни и Херцеговини).

Након доношења Устава из 1974. године Југославија се растакала и кидала по републичким шавовима. Идентичном процесу била је изложена и СДБ. Дисолуција заједничке државе био је коначан исход процеса којем су сметали Ранковић и његова служба.

Стварање нових држава на простору СФРЈ почетком деведесетих пратио је и настанак нових обавјештајних служби по принципу – колико држава толико и служби. Босна и Херцеговина је била изузетак – добила је три независне обавјештајне службе. Сваком народу по једна. Временом, на притисак „међународне заједнице“, од три су настале двије, а по конституисању владе Младена Иванића једна – Обавјештајно-безбједносна агенција БиХ.

Оних који су те службе основали и водили мало се ко сјећа. Нико се није прославио. Не може се рећи ни да се обогатио.

Драгану Кијцу, оснивачу српске Службе националне безбједности деведесет друге, пословање Селект импекса (шверцерског предузећа РДБ) обезбиједило је солидан материјалан основ (стан и два пословна простора на Бежанијској коси у Београду) али и много више бриге и срамоте. Постао је симбол криминала и корупције у политичким превирањима која су потресла Српску 1997. године.

Хрватских кадрова који су били руководиоци у рату основане Службе националне сигурности (СНС) нико се више и не сјећа. Све до краја свог постојања, та служба се наслањала на леђа старијег брата – обавјештајно-безбједносне службе Републике Хрватске, којима се ни у којем случају није смјела успротивити.

Код Срба је било другачије. МУП Српске је на основу података бањалучке СДБ 94. године покидао обавјештајну мрежу СДБ Србије и похапсио комплетну агентуру у Бањој Луци, Добоју и Бијељини.

Код Бошњака доминантна ратна фигура у обавјештајном дискурсу био је Мунир Алибабић, начелник сарајевске СДБ. Осујетио је комбинаторику српске обавјештајне службе са Јуком Празином која је могла да буде кобна по тзв. Армију БиХ. Јука је неке задатке обављао беспријекорно док се у другима није сналазио. Рецимо, безуспјешно је трагао за Сарајевском Хагадом.

Алибабић је у два наврата руководио бошњачком обавјештајном службом, али је много дуже био предмет њеног рада.

Колико је обавјештајна служба важна политичким структурама у БиХ?

Када се све сабере, изгледа да су највише пажње и значаја овој организацији давали бошњачки лидери. Политичким лидерима из Републике Српске много важнија је била полиција, како у рату тако и данас.

Од оснивања СИПА истом су руководили српски кадрови, док је ОБА била резервисана за Бошњаке. Протеклих мјесеци свједоци смо праве тракавице са дипломом Османа Мехмедагића Осмице, актуелног директора ОБА.

Поништена му је факултетска диплома, али је у датом року успио да обезбиједи другу, и тако формално испуни услове за реизбор на мјесто директора.

Било би занимљиво извршити анализу кадрова ОБА у смислу образовања, али се ни за челне људе CV нигдје не може пронаћи.

Осмичин претходник на мјесту директора ОБА, Алмир Џуво, био је много вјештији дипломата и успио је да изгради добре односе како са међународним фактором, тако и са политичким структурама унутар БиХ.

Члановима Заједничке парламентарне комисије за надзор над ОБА запошљавао је родбину, неке возио до Италије и одијевао у бутицима за које су поједини сарајевски медији тврдили да су у Џувином власништву.

Џуво је у наведеном смислу нарочито био пажљив према кадровима из Републике Српске. Зато су из Комисије за надзор увијек стизали хвалоспјеви на рачун рада ОБА, иако се свака контрола сводила на кафу с директором. Данас ствари стоје другачије.

ОБА је у Српској проказана као организација која је „уперена против Републике Српске“.

Шта још рећи о обавјештајној служби у БиХ?

Каква држава таква и Служба – ни више ни мање од тога.