Ћеранић: Од Изетбеговића се тражи да Савјет министара уопште не буде формиран ове године

• Чиме то институције БиХ могу да гарантују својим грађанима да ће бити безбједни и да ће ти повратници бити процесуирани на адекватан начин јер су све до сада изречене казне од органа правосуђа биле минималне и благе. Највиша је била седам година затвора, и то за организовање и пропагирање одласка у Сирију на ратиште. У Аустрији је за истовјетно дјело изречена затворска казна од двадесет година. Да ли ће нам се Един Гачић поновити?
• Преко министра Драгана Мектића је оптужена Хрватска да врбује вехабије за убацивање оружја у БиХ. Он доказе за то није пружио, као ни када је преко БН Телевизије тврдио да се главни нарко дилери налазе у врху Муп-а Српске. Али, „доказ“ се „ексклузивно“ појавио на БХ Дневнику у виду извјесног Јасмина Мулахусића који је у двадесетоминутном излагању износио своја искуства са хрватском СОА која га је безуспјешно покушала регрутовати да ради за њих. То би требало да буде Мектићев крунски доказ. Уједно, Мулахусићев тв наступ указује да овај шпијунски заплет има шири контекст и подршку
• Свима који мисле да је ово још један примјер Мектићеве неозбиљности, да појасним: ради се о меметичким ратовима, односно борби за наратив, борби за идеје, о управљању утисцима. Друга је ствар зашто Мектић ради то што ради

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

ДА ЛИ америчку и британску финансијску елиту, окружену морем, уопште интересују могуће посљедица мигрантске кризе?

Идеја мира и просперитета космополитске Европе, рецимо, може да се приведе крају. Шта ће се дешавати са Западним Балканом, конкретно с Босном и Херцеговином у којој је већ „заглављено“ пет хиљада миграната с тенденцијом да се тај број вишеструко увећа, тешко је предвидјети.

С тога је као кап у препуној чаши одјекнула вијест да је БиХ донијела одлуку да прихвати своје држављане који су у Сирији ратовали за најпознатије терористичке организације. Игнорисали су сва упозорења и запријећене затворске казне, а сада се враћају као амерички, односно курдски заробљеници.

Сам податак да су ту понуду одбиле европске земље које имају далеко комплекснији и ефикаснији систем безбједности, попут Велике Британије, Њемачке и Француске, довољно говори.

БиХ је објеручке прихватила америчку понуду да прими своје грађане који су се у Сирији борили на страни најпознатијих терористичких организација попут Исламске државе и Ал Каиде. То је прије свега један удворички потез од земље која је показала да није спремна, да нема капацитете да контролише радикализоване особе.

Илустративан је примјер Едина Гачића, који је такође био један од повратника са ратишта, а усмртио је неколико особа, да би након опсежне полицијске потраге био ликвидиран. Тако је БиХ прихватила једно велико бреме на своја леђа.

Прве „ласте“ су Ибро Ћуфуровић из Доње Слапнице и Абдулах Армин Чурта из селефијске заједнице у Ошвама, а њихова депортација Босни и Херцеговини реализује се на основу захтјева америчког предсједника Доналда Трампа да све европске државе преузму своје грађане који су у Сирији били заробљени током борби против Исламске државе, те да их процесуира.

Чурта је постао познат када је у јануару 2016. године јавно пријетио како ће заклати поглавара Исламске заједнице у БиХ Хусеина Кавазовића, те Xафиза Џевада Голоша из Мостара и Изета Хаџића.

Наредних дана осим споменутих Ћуфуровића и Чурте, извешће се шира акција пребацивања и осталих држављана БиХ који су се борили за Исламску државу, те чланова њихових породица. Према информацијама Радио Сарајева, а овај медиј се позива на изворе блиске домаћим безбједносним агенцијама, курдским снагама се до сада предало најмање 77 особа из БиХ, од чега је 19 мушкараца – бораца, 24 жене и чак 34 њихове дјеце.

Један од њих је Амир Селимовић.

Селимовић је пријетио да ће заклати сваког босанског муслимана који је против Исламске државе, а да ће реиса Кавазовића заклати пред Себиљом на Башчаршији.

Чиме то институције БиХ могу да гарантују својим грађанима да ће бити безбједни и да ће ови повратници бити процесуирани на адекватан начин јер су све до сада изречене казне од органа правосуђа биле минималне и благе. Највиша казна која је била изречена износила је седам година затвора, и то за организовање и пропагирање одласка у Сирију на ратиште. У Аустрији је за истовјетно дјело изречена затворска казна од двадесет година.

Да ли ће нам се Един Гачић поновити?

Међутим, та питања не интересују оне који би њима највише требало да се баве – државне органе.

Изгледа да је важније пажњу шире јавности скренути на други колосијек, за шта сарајевском параобавјештајном подземљу служи, по обичају, одлазећи министар Мектић. Тако је пласиран шпијунски трилер, који је сасвим извјесно заокупио бх јавност. Мектић је, наиме, изашао с тврдњама да тајна служба Републике Хрватске наоружава и мотивише вехабијску мрежу у БиХ да изводе терористичке нападе, а као главне актере Мектић је издвојио хрватског дипломату Ивана Бандића, свог замјеника Мију Крешића, и познатог новинара Мату Ђаковића. Да ствари нису наивне, показује и то да је Њујорк Тајмс „прогутао“ Мектићеву шпијунску причу, а вијест су пренијели и медији у окружењу.

Сироте вехабије, босански Амиши, стално им се подмеће – тако би вјероватно требало да гласи закључак, тј. циљ читаве комбинације.

Други жељени ефекат је да из медија потисне вијест о сиријским повратницима. Претпостављамо да су то замислили они који управљају Мектићем.

Министра ни позив на саслушање од Тужилаштва није поколебао, остао је при тврдњама за које, каже, има доказе. Доказе није пружио ни када је преко БН Телевизије тврдио да се главни нарко дилери налазе у врху Муп-а Српске.

Али, „доказ“ се „ексклузивно“ појавио на БХ Дневнику у виду извјесног Јасмина Мулахусића који је у двадесетоминутном излагању износио своја искуства са хрватском СОА која га је безуспјешно покушала регрутовати да ради за њих. По Мулахусићу, предмет интересовања хрватских оперативаца била је вехабијска организација.

То би требало да буде то – Мектићев крунски доказ. Уједно, Мулахусићев тв наступ указује да овај шпијунски заплет има шири контекст и подршку.

Свима који мисле да је ово још један примјер Мектићеве неозбиљности, да појасним: ради се о меметичким ратовима, односно борби за наратив, борби за идеје, о управљању утисцима. Друга је ствар зашто Мектић ради то што ради.

Још један примјер меметичког рата је „игра престола“ око (не)конституисања Савјета министара. Иако Изетбеговић повремено емитује сигнале да је договор близу, од њега се тражи да Савјет министара уопште не буде формиран ове године.

Планирано је и да за опструкцију буду оптужени Додик и СНСД.