Ћеранић: Око Србије и БиХ данас се ломе копља великих сила као 1941. око Краљевине Југославије

• Русија се опредијелила за сукоб са продуженим трајањем, што је изнурило не само Украјину, већ и њене помагаче, земље чланице НАТО. И док француски предсједник Емануел Макрон пријети да ће послати војску у Украјину, нарочито уколико Кијев и Одеса буду пред падом, а британски министар спољних послова Дејвид Камерон наглашава да Украјина британским оружјем може гађати мете унутар Русије, руске трупе украјинске градове и села запосједају свакодневно
• Ако је четрдесет гласова „за“ у Генералној скупштини УН довољно за усвајање поменуте резолуције, исламске земље уз подршку Русије могу усвојити сличну резолуцију против Израела због дешавања у Гази. О доказаним злочинима и геноциду над многим европским народима током Другог свјетског рата који су починиле нацистичке трупе, сличне резолуције могу „погодити“ и Њемачку
• Изјаве Раме Исака и Зукана Хелеза, носилаца важних функција у сектору безбједности, непримјерене су дужностима које обављају и доливају уље на ионако узаврелу атмосферу у БиХ. Ко ће с ким бити у рову и сличне приче изазвају страх код становништва у оба ентитета. Али, боље да изазивају страх него страст
• Ко год је у рову био, на сам помен те ријечи осјети нелагоду. Што рече један од анкетираних пролазника у камеру: Ко хоће да ратује, ето му Украјине и Блиског истока

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

ИСТОРИЈА воли да се понови. Ове реченице, давно изречене, сјетио сам се читајући мемоаре Владимира Ваухника под називом „Међу издајницима, шпијунима и јунацима – Прича о тајној обавјештајној организацији (1941 – 1944)“, у издању Академске књиге из Новог Сада.

Владимир Ваухник је био југословенски официр и обавјештајац словеначког поријекла, 1938. године постављен за војног аташеа посланства Краљевине Југославије у Берлину. Надређени му је био Иво Андрић.

У Берлину Ваухник ће послове војног аташеа обављати све до нацистичког напада на Југославију 6. априла 1941. Иначе, лик Владимира Ваухника присутан је у књизи „Каинов ожиљак“ Владимира Кецмановића и Дејана Стојиљковића (издање Лагуне, 2014.).

У књизи ове двојице веома читаних писаца Ваухник је човјек од повјерења посланика Андрића, врстан обавјештајац, и није му проблем да „докучи“ било коју информацију.

У својим мемоарима, Ваухник описује притиске којима је изложена Краљевина Југославија и покушаје намјесника, кнеза Павла, да земљу сачува од сукоба са Трећим Рајхом.

Зашто је Хитлер хтио да пошто-пото Југославију инкорпорира у Трећи Рајх?

Због планираног похода на Совјетски Савез. За сукоб са Русијом Хитлер је припремао 200 дивизија, и према његовој процјени није смио дозволити да, док му војна сила продире у дубину руске територије (са рискантном линијом снабдјевања) има „за леђима“ земљу респектабилних војних потенцијала, и у којој већину војске чине Срби, тврдокоран слободарски народ.

Стога ће између двије разматране опције, прве – да се Југославија окупира и „раздроби“ на неколико држава (што су предлагали Гестапо и СС) и друге – да се придобије (чему је био склон Генералштаб њемачке војске) након дужег убјеђивања опредијелити се за другу, те ће резултат бити приступање Југославије Тројном пакту (Њемачке, Јапана и Италије).

Убрзо, након војног пуча од 27. марта, њемачки напад на Југославију постао је неизбјежност.

Хитлер је планирао брзи напад и продор у Русију који је требало да се заврши за 50 „борбених дана“, те у план није уврстио зимску одјеће и опрему за војнике. Исход брзог продора знамо, његова војска се буквално смрзла на 50 километара од Москве.

Без намјере да препричавам књигу, желим указати на аналогије између ситуације у којој је била тадашња Југославија и ове у којој је Србија (а с њом и Република Српска).

То сам и раније чинио, нарочито у књизи „Коме то сметају мали Руси“ (Филип Вишњић, Београд, 2018.).

НАТО се већ читаву деценију труди да под свој кишобран стави и Србију и БиХ, управо због планираног похода на Русију. Тај поход је, истина, у току (на украјинском тлу) а у плану је било да не траје дуго, односно да Русија поклекне под тежином економских санкција.

Иначе, у Украјини је врло популарна нацистичка литература. На примјер, хиљаде примјерака Хитлерових „Разговора за столом“ распродано је широм Украјине, као и Бандерина „Борба“.

Русија се опредијелила за сукоб са продуженим трајањем, што је изнурило не само Украјину, већ и њене помагаче, земље чланице Алијансе. И док француски предсједник Емануел Макрон пријети да ће послати војску у Украјину, нарочито уколико Кијев и Одеса буду пред падом, а британски министар спољних послова Дејвид Камерон наглашава да Украјина британским оружјем може гађати мете унутар Русије, руске трупе украјинске градове и села запосједају свакодневно.

Обје изјаве представљају неформалну објаву рата Русији. У том контексту треба посматрати кулминацију притисака на Србију и Српску у виду пријема непризнатог Косова у Савјет Европе и Резолуције о Сребреници.

Мађарски премијер Виктор Орбан упозорава да се „Европа игра ватром“ и да је на граници мира и рата.

Нећу дозволити да Мађарска буде присиљена да у уђе у рат трећи пут, након што је учествовала у Првом и Другом свјетском рату, нагласио је премијер Мађарске.

Сједињене Државе уводе нови пакет санкција Русији, и Кини, због помоћи Русији. Европа је на рубу катастрофе. Због геополитике.

У геополитичком контексту треба посматрати и кулминацију притисака на Србију и Српску. Али, Резолуција о Сребреници може имати „бумеранг ефекат“.

Ако је четрдесет гласова „за“ у Генералној скупштини УН довољно за усвајање поменуте резолуције, исламске земље уз подршку Русије могу усвојити сличну резолуцију против Израела због дешавања у Гази. О доказаним злочинима и геноциду над многим европским народима током Другог свјетског рата који су починиле нацистичке трупе, сличне резолуције могу „погодити“ и Њемачку.

У БиХ не мирују ни домаћи актери. Изјаве Раме Исака и Зукана Хелеза, носилаца важних функција у сектору безбједности, непримјерене су дужностима које обављају и доливају уље на ионако узаврелу атмосферу у БиХ.

Ко ће с ким бити у рову и сличне приче изазвају страх код становништва у оба ентитета. Али, боље да изазивају страх него страст.

Народ је уплашен, многи размишљају да „склоне дјецу“.

Ко год је у рову био, на сам помен те ријечи осјети нелагоду. Што рече један од анкетираних пролазника у камеру: Ко хоће да ратује, ето му Украјине и Блиског истока.

И док нас поједини актери јавних политика са насловница дневних новина убјеђују да „рата неће бити“ – код Гацка је пуцано на кућу повратника. Осуде пљуште са свих страна, уз позив полицији да пронађе виновнике, али то су прве варнице.

Почетком 1941. године око Краљевине Југославије ломила су се копља великих сила. Као и данас око Србије и БиХ.

Да су Срби и данас слободарски и тврдокоран народ показује и проглашење Џулијана Асанжа почасним чланом Удружења новинара Српске.