Ћеранић: Русија је војна суперсила, али је њено најјаче оружје – руски дух

• Да се Руси не шале, односно да је Москви „прекипјело“, јасно је ваљда свима. Питање је само: докле ће ићи и када ће се и како све завршити. Дилема међу војним аналитичарима је – да ли ће Руси након пада Кијева ићи до Лавова, односно запосјести цјелокупну украјинску територију, или ће се зауставити на ријеци Дњепар и заузети комплетну црноморску обалу
• Сукоб у Украјини могао би прерасти у глобални. Руси ни од тога неће презати, буде ли било потребе. Стога је за мале балканске земље најбољи статус неутралност, односно суздржавање од јавне, односно државне подршке сукобљеним странама. Сваки политички „лов у мутном“ обиће се о главу ономе ко на тај начин буде размишљао. Ловом у мутном могли бисмо назвати паралеле које се повлаче између Украјине и Босне и Херцеговине, могуће „украјинизације БиХ“
• Ратна разарања треба осудити, пружити хуманитарну помоћ, навијати да преговори дају резултат – то је то. Све друго, и Србији и БиХ може донијети само невоље. Јер, шта ако руске трупе дођу до западних граница Украјине? Да ли ће влада у Софији (историјски традиционално превртљива) „окренути ћурак“, иступити из НАТО и прећи на руску страну? На који начин би се то могло одразити на Србију и БиХ?

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

ПРЕМА посљедњим информацијама пристиглим у предвечерје другог марта, руске снаге су потпуно овладале Харковом и трупе су наставиле према Одеси, гдје су већ у току митинзи против „бандероваца“, како локално становништво, већински руско, назива војне снаге лојалне Кијеву.

Руси нису заборавили опкољавање и потом паљење зграде у којој се нашло 80 њихових сународњака, који су потом трагично изгубили живот. Нико од „бандероваца“ није процесуиран за овај, несумњиво ужасан злочин. Међутим, руски званичници су још почетком своје војне интервенције у Украјини нагласили, да знају поименично ко је у Одеси убијао Русе на тако свиреп начин, и да ће их све пронаћи и казнити. Јуче је иста пријетња упућена и поводом објављивања видео снимка на којем је, претходно мучен, а затим запаљен руски војник: Знамо ваше бројеве мобилних телефона, знамо и ваше ИП адресе, наћи ћемо вас, ма гдје били!

Да се Руси не шале, односно да је Москви „прекипјело“, јасно је ваљда свима. Питање је само: докле ће ићи и када ће се и како све завршити.

Од преврата који је у Украјини изведен 2014. године, односи Москве и Кијева се непрестано погоршавају, што је кулминирало откако је Зеленски постао предсједник ове трагичне и напаћене земље.

„Украјина је своју судбину предала у руке комичару“ – та реченица као злодух кружи од његовог устоличења.

Комичан је и захтјев који је украјинска делегација поставила пред Русе на првим преговорима – положите оружје и повуците трупе док трају преговори. Зеленски нити је самосталан нити му је јасно куда ствари воде.

Дозволио је да га страни инструктори, који су обучавали украјинске трупе, увјере да се Украјина може супротставити Русима, да је НАТО за леђима и да ће помоћи. Сада сви ти што су га тапшали по рамену окрећу.

Питање је и колико он као предсједник земље има контролу над конгломератом јединица -бандеровци, батаљон Азов, Десни сектор итд. Руси су покушали да поштеде цивиле и нису користили бомбардере и тешко оружје којег имају на претек. То им се осветило приличним губицима у рејону Харкова.

Путин као да је уважио савјет чеченског предсједника Кадирова који је у Украјину упутио значајне трупе, изузетно опремљене: „Мазимо их, ако они не штеде своје цивиле, зашто бисмо ми жртвовали због њих наше момке“.

Идемо до краја, поручио је министар Лавров, што је био одлучан одговор на нове намете санкција. Дилема присутна међу војним аналитичарима је да ли ће Руси након пада Кијева ићи до Лавова, односно запосјести цјелокупну украјинску територију, или ће се зауставити на ријеци Дњепар и заузети комплетну црноморску обалу.

Због бројних дезинформација и правог медијског рата, објавили су и прецизан број погинулих и рањених војника. Да су Американци првих дана неког од ратова које су водили изгубили 500 људи, то би се и те како одразило код куће, нарочито на предсједников политички рејтинг. Код Руса је популарност Путина у порасту.

Имао сам прилику видјети колико раде са омладином у смислу јачања осјећања и спремности за одбрану отаџбине. Наиме, ученици седмог, осмог и деветог разреда основне школе изучавају предмет Безопасность жизнедеятельности (у преводу Безбједност живота, мада би у српској верзији прикладнији назив могао бити „Безбједност и заштита“).

Ученици деветог разреда такмиче се на олимпијади, која се одржава на факултету који школује наставни кадар за тај предмет. Дисциплине у којима се такмиче су: расклапање „калашњикова“, такмичење у бацању гранате, тј. ручне бомбе (кроз обруче, па се збрајају поени), пружање помоћи утопљенику, такмичење у облачењу заштитног одијела са гас маском и брзине пружања помоћи повријеђеном итд.

На факултетима се током прве године студија такође изучава поменути предмет. Реченица која ми се сама наметнула посматрајући дословце дјецу како се такмиче у наведеним дисциплинама била је: ко Русију нападне, неће се прославити.

Ради се, у ствари, о концепту општенародне одбране, присутном у бившој заједничкој држави кроз предмет Општенародна одбрана и друштвена самозаштита.

Иако се и у Србији и у Републици Српској, од стране факултета који проучавају безбједност, још прије неколико година покренула иницијатива за увођење предмета Безбједносна култура у средње школе, досадашњи резултат тих напора је раван нули.

У Русији није заборављен Други свјетски рат, његов резултат, али ни руски губици. Годишњица великих битака се обиљежава, али и млади нараштаји подсјећају како је било и како би поново могло бити. Континуиран рад са младима дао је резултат – изгубити живот за отаџбину пуно не значи, јер та жртва није узалудна. Зато Руси напредују на фронту.

Њихова најјача снага је у руском духу.

Оно што не треба изгубити из вида је да би сукоб у Украјини могао прерасти у глобални. Руси ни од тога неће презати, буде ли било потребе. Стога је за мале балканске земље најбољи статус неутралност, односно суздржавање од јавне, односно државне подршке сукобљеним странама. Сваки политички „лов у мутном“ обиће се о главу ономе ко на тај начин буде размишљао.

Ловом у мутном могли бисмо назвати паралеле које се повлаче између Украјине и Босне и Херцеговине, могуће „украјинизације БиХ“ и томе слично. Нико у БиХ нити може помоћи нити одмоћи странама у сукобу. Стога би могућност да БиХ буде потенцијална мета било чијих ракета требало сваког нормалног да одврати од пристрасног сврставања.

Ратна разарања треба осудити, пружити хуманитарну помоћ, навијати да преговори дају резултат – то је то. Све друго, и Србији и БиХ може донијети само невоље.

Јер, шта ако руске трупе дођу до западних граница Украјине? Да ли ће влада у Софији (историјски традиционално превртљива) „окренути ћурак“, иступити из НАТО и прећи на руску страну? На који начин би се то могло одразити на Србију и БиХ?

Стога је за наше народе којима су, на жалост, добро познате ратне страхоте, било упутно да утичу на своје политичке представнике да буду суздржани када се изјашњавају о ратном пламену у Украјини. И то што Србија и БиХ нису суспендовале летове за Москву требало би нешто да значи.

Коначно, у сваком рату сукобљеним странама потребно је нешто као Казабланка.