Ћеранић: Са својом војском и обавјештајном службом Српска ће бити још стабилнија

• Призива се „црна листа“ на којој Срба одавно није било, постојећа америчка, али и новокомпонова црна листа ЕУ на којој ће да буду српски лидери који неће да буду „слуге покорне“. Пожељна је и интервенција НАТО, јер се у српској иницијативи за поврат свега што је РС Дејтон дао, а високи представници одузели, види долазак руских ваздушно-космичких снага и „Спецназа“
• Из медија се већ „пуца“. У емисији „Изазови“ БН Телевизије „боје Српске“ бранили су универзитетски професори Радомир Лукић и Милан Благојевић, а боје политичког Сарајева Џевад Махмутовић из СДА и Бранко Докић из ПДП-а. Како, иначе, објаснити Докићев став да је „све оно што је пренесено са ентитета на институције БиХ уз сагласност ентитета изворни Дејтон“ и да „нема друге“?!
• Професору Благојевићу, који се таквој интерпретацији Дејтона успротивио, Џевад Махмутовић је – дакле, због изнесеног мишљења – поручио да напусти БиХ.На помен доношења новог устава Српске и спровођење референдума, Махмутовић је рекао да „то значи рат“
• Први „опипљиви“ резултат обавјештајног дјеловања Обавјештајне агенције био је стављање Милорада Додика на тзв. „црну листу“ САД због исконструисаних оптужби да нарушава Дејтонски мировни споразум. Међутим, није Додик једини политичар којим се Обавјештајна агенција бави
• Mета Обавјештајне агенције су сви који се сматрају опонентима политике која се креира у политичком Сарајеву. Обавјештајна агенција те личности тајно прати, снима разговоре, преко пробраних новинара и медија пласира своје информације и дезинформације, али и информише западне амбасаде о њима

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

ОТКАКО је предсједник Додик најавио повратак на изворни Дејтон и враћање отетих надлежности Српској, у политичком Сарајеву и мејнстрим медијима након почетне невјерице услиједила је оркестрирана медијска кампања.

Методи су познати – пословична замјена теза о нарушавању Дејтона коју спроводе званичници Српске, о угрожености пута Босна и Херцеговине у ЕУ, о евроатланским интеграцијама које Бања Лука спречава итд.

Призива се „црна листа“ на којој Срба одавно није било, постојећа америчка, али и новокомпонова црна листа ЕУ на којој ће да буду српски лидери који неће да буду „слуге покорне“.

Пожељна је и интервенција НАТО, јер се у српској иницијативи за поврат свега што им је Дејтон дао, а високи представници одузели, види долазак руских ваздушно-космичких снага и „Спецназа“.

Користи се тужакање умјесто да се са сугрaђанима и сусједима разговара на равноправним основама у име заједничког добра.

Како вријеме одмиче, постаје јасно да велика галама резултат не даје, па се почело отворено пријетити ратом. Из медија се већ „пуца“.

Као примјер наводимо емисију „Изазови“ БН Телевизије. „Боје Српске“ бранили су универзитетски професори Радомир Лукић и Милан Благојевић, док су боје политичког Сарајева бранили Џевад Махмутовић из СДА и Бранко Докић из ПДП-а. Како, иначе, објаснити Докићев став да је „све оно што је пренесено са ентитета на институције Босне и Херцеговине уз сагласност ентитета изворни Дејтон“ и да „нема друге“.

Професору Благојевићу, који се таквој интерпретацији Дејтона успротивио, Џевад Махмутовић је због изнесеног мишљења поручио да напусти Босну и Херцеговину и да иде из ње. На помен доношења новог устава Српске и спровођење референдума, Махмутовић је рекао да „то значи рат“.

Оно што нарочито „пара очи“ Бакиру Изетбеговићу и његовим истомишљеницима је поврат надлежности у области безбједности. Наиме, у Дејтонском споразуму спомиње се десет надлежности БиХ. Безбједност није једна од њих. Тако је Република Српска све до 2004. године имала своју војску и обавјештајну службу.

Услијед великих, директних и индиректних притисака, створене су Оружане снаге БиХ, а ентитетске војске се утопиле у ту заједничку војну формацију. Идентична ситуација је била и у обавјештајном сектору, јер су Обавјештајно-безбједносна служба Републике Српске и Федералне обавјештајно-сигурносне службе  интегрисане у једну, Обавјештајно-безбједносну агенцију БиХ.

Умјесто на равноправним основама и сходно Закону о ОБА, који каже да ће унутрашња структура ове службе (или агенције) пратити уставно устројство БиХ, ствари су се одвијале другачије. Умјесто формирања двију канцеларија (за Републику Српску и за Федерацију БиХ) формиране су четири канцеларије, које прелазе међуентитетске линије.

Умјесто срастања у агенцију која би задржала структуру сходно уставном поретку БиХ, догодило се да је Федерална обавјештајно-сигурносна служба (ФОСС) једноставно „прогутала“ Обавјештајно-безбједносну службу Републике Српске (ОБС).

Подређеност српских кадрова за резултат је имала да су главна мета рада Обавјештајне агенције биле институције Српске, а најважнија мета био је онај који се за интерес Српске највише залагао – Милорад Додик.

Први „опипљиви“ резултат обавјештајног дјеловања Обавјештајне агенције био је стављање Милорада Додика на тзв. „црну листу“ САД због исконструисаних оптужби да нарушава Дејтонски мировни споразум. Међутим, није Додик једини политичар којим се Обавјештајна агенција бави.

Постоје и друге личности из политичког и јавног живота, односно сви који се сматрају политичким опонентима политике која се креира у политичком Сарајеву, постали су мета Обавјештајне агенције. Обавјештајна агенција те личности тајно прати, снима разговоре, преко пробраних новинара и медија пласира своје информације и дезинформације, али и информише западне амбасаде о њима.

Први дио информација те природе заснован је на коришћењу отворених извора, односно информација које постоје у медијима, и он је вјеродостојан. Рецимо да је предсједник Додик отпутовао у Москву и састао се са предсједником Путином, директорима Газпрома и Зарубежњефти – информације су у које не треба сумњати. У другом дијелу информације слиједи надоградња – говори се о „опаким плановима“ Срба и Руса, односно, пушта се „машти на вољу“.

Када је ријеч о Оружаним снагама БиХ, односно заједничкој војсци, она не представља ни пријетњу ни заштиту грађанима БиХ. Искључиво је у функцији међународних војних мисија, те су се војници БиХ све три националности слали на ратишта која отвора НАТО пакт – најчешће у Авганистан и Ирак.

НАТО врши велики притисак на БиХ да буде дио НАТО, иако су војне формације БиХ мале и за НАТО безначајне, али је улазак БиХ у НАТО првенствено питање од политичког значаја. То се није догодило због противљења Републике Српске.

Због свега наведеног, и низа других разлога, из Републике Српске је покренута иницијатива о враћању отетих надлежности Републици Српској. Снажну подршку овој идеји дале су двије сталне чланице Савјета безбједности УН – Русија и Кина.

У области безбједности то се односи на поновно формирање војске Републике Српске и обавјештајне службе.

Са тим новим (старим) институцијама, Република Српска ће бити још стабилнија.

Повратак на изворни Дејтонски споразум је све што Срби траже. Јер, Босна и Херцеговина је могућа, али не она која одговара само једном народу већ Босна и Херцеговина по вољи свих.

Дејтонски споразум је управо то.