- Милош ЖУЈОВИЋ је промијенио име и вјеру. Прихватио је ислам, а име за које се опредијелио гласи Салахудин. То што Срби прихватају ислам, а Бошњаци православље, требало би да буде нешто што Србе и Бошњаке спаја и указује да имају више заједничког него разлика. Међутим, Салахудин се опредијелио за вехабијску интерпретацију ислама у ратним и поратним временима на Балкан увезену и финансијски потпомогнуту из Саудијске Арабије
- Шта је несрећни Салахудин хтио да постигне? Одлазак у рај на начин да усмрти што више „кјафира“, односно невјерника, понукан акцијама Израела у Гази? Вјештачење његовог мобилног телефона и преглед друштвених мрежа које је користио даће одговор на низ питања у смислу разоткривања помагача, блиских веза, планова, циљева
- То треба препустити надлежним органима Србије. Оно што забрињава јесте медијска пажња коју је добио. ТВ емисије и новински ступци пуни су детаља из његовог приватног живота, он је преконоћ постао „црни јунак“, нови Џокер (алузија на истоимени филм) на којег би други, сличне оријентације, могли да се угледају
- Основни проблем са вехабијама сажет је у мисли Јасмина Мердана изнесеној у књизи Селефизам/вехабизам: „Није сваки вехабија терориста, али је сваки терориста вехабија.“ Потврду за то имамо у више терористичких акција у БиХ, од којих је најпознатији био напад на Америчку амбасаду у Сарајеву
Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ
МИЛОШ Жујовић је промијенио име и вјеру. Прихватио је ислам, а име за које се опредијелио гласи Салахудин.
Ништа у томе није ни спорно ни спектакуларно. Сваке године неколико Срба и Бошњака промијене вјеру (скоро да је изједначен број „трансфера“).
То што Срби прихватају ислам, а Бошњаци православље, требало би да буде нешто што Србе и Бошњаке спаја и указује да имају више заједничког него разлика. Међутим, Салахудин се опредијелио за вехабијску интерпретацију ислама у ратним и поратним временима на Балкан увезену и финансијски потпомогнуту из Саудијске Арабије.
Покровитељу овог идеолошког увоза, Сједињеним Државама, циљ је био јасан – смањити утицај Ирана одакле су долазили војни инструктори како би помогли муслиманској страни у БиХ. У исламском свијету Ирану конкурентна Саудијска Арабија, гдје је вехабизам (као и у Катару) државна религија, била је идеална за то.
У БиХ су почели пристизати ратници из арапских земаља, али и вехабизам, у којем је већ Алија Изетбеговић препознао нову снагу, указујући да је одред Ел Муџахид, у којем су били окупљени џихадистички ратници, војно појачање али важније по томе што представља нове муслимане на које се треба угледати.
Иначе, вехабизам је интерпретација ислама потпуно нетолерантна према еволуцији исламске мисли током 15 вијекова, тако да вехабије не признају практиковање ислама које су на Балкан донијеле Османлије. Другачије се обавља намаз, а „новотарије“ су сасвим непожељне (турбе и др.). Валидно је само оно што су упражњавале три прве генерације муслимана, односно ислам како га је представио пророк Мухамед.
Проблеми са домицилним становништвом у БиХ почели су одмах по доласку новака, односно „гариба“, како су их становници средње Босне (гдје су вехабије биле стациониране) називали.
По потписивању Дејтонског споразума дио вехабија је, сходно поменутом споразуму, отишао из БиХ на друга ратишта (Чеченија, Дагестан, Косово и Метохија) док је други дио по основу склопљеног брака са домаћим дјевојкама стицао право на држављанство и тако остао. Али, с њима је у БиХ остао и развио се вехабизам.
Саудијска Арабија је финансирала изградњу велељепних џамија на земљишту које је проглашено екстериторијалним, односно власништвом Саудијске Арабије. Све је рађено уз покровитељство државе, али и благонаклон став Исламске заједнице у БиХ (ИВЗ БиХ).
Временом ће вехабизам ојачати у тој мјери да је вехабијска организација постала конкуренција и отворена пријетња Исламској заједници у БиХ, те је реис Кавазовић јавно позвао државне институције да реагују на појаву 44 параџемата над којима ИВЗ БиХ није имала ингеренције.
Разлог за вехабијску еволуцију био је у томе што је низ млађих људи стекло докторате у Судијској Арабији, Египту и другим исламским земљама, те су својим образовањем и мисионарским радом уз коришћење нових технологија, првенствено друштвених мрежа, стицали присталице брже него званични службеници ИВЗ БиХ.
Међутим, основни проблем са вехабијама сажет је у мисли Јасмина Мердана изнесеној у књизи Селефизам/вехабизам: „Није сваки вехабија терориста, али је сваки терориста вехабија.“
Потврду за то имамо у више терористичких акција у БиХ, од којих је најпознатији био напад на Америчку амбасаду у Сарајеву.
Тероризам у БиХ свакако треба посматрати у контексту глобалних дешавања, конкретно рата у Сирији. Неколико терористичких напада на европском тлу, првенствено напади у Паризу на редакцију сатиричног листа Шарли Ебдо и на дворану Батаклан били су аларм да се са тзв. Исламском државом прогресивне снаге морају обрачунати.
Она је савладана захваљујући интервенцији руских Ваздушно-космичких снага које су биле главни савезник регуларних војних јединица Сирије, односно Башара ел Асада. За разлику од напада на европске престонице, које треба посматрати и као обавјештајне операције западних служби безбједности, терористички напади у БиХ били су одјек, односно ехо тих операција, чиме су домаћи залуђеници мислили да подрже „општу ствар“.
Истраге вођене поводом напада на Америчку амбасаду, полицијске станице у Бугојну и Зворнику, и припаднике Оружаних снага БиХ, нису откриле ширу позадину, односно финансијере, подстрекаче и организаторе. Тај тероризам био је „домаћи производ“.
У том контексту треба посматрати и напад на Амбасаду Израела у Београду током којег је припадник жандармерије, ангажован на обезбјеђењу објекта, реаговао адекватно и, иако рањен, усмртио нападача.
Шта је хтио несрећни Салахудин да постигне?
Одлазак у рај на начин да усмрти што више „кјафира“, односно невјерника, понукан акцијама Израела у Гази. Вјештачење његовог мобилног телефона и преглед друштвених мрежа које је користио даће одговор на низ питања у смислу разоткривања помагача, блиских веза, планова, циљева.
То треба препустити надлежним органима Србије. Оно што забрињава јесте медијска пажња коју је добио. ТВ емисије и новински ступци пуни су детаља из његовог приватног живота, он је преконоћ постао „црни јунак“, нови Џокер (алузија на истоимени филм) на којег би други, сличне оријентације, могли да се угледају.
Слично се дешавало и након трегедије у београдској Основној школи „Владислав Рибникар“, након чега је Коста К. захваљујући злу које је починио скоро мјесец дана био „медијска звијезда“. Стога не треба да чуди што је у руксаку Ж. Б. који је покушао ући у круг полицијског објекта у Дурмиторској улици у Београду, пронађен самострел са више стријела.
Наоружање је, према изјави коју је дао полицији, са собом носио јер га „прогоне мафија и тајне службе“. За очекивати је да након медијске пажње коју је нападач на Амбасаду Израела добио самострел постане веома продавана „играчка“, и да се увећа број оних који би га у различите сврхе могли користити.
Додај коментар