Ћеранић: Себастијан Курц тражи ново кривично дјело – политички ислам

• Тражиће и да се затворе све радикалне богомоље у којима се шири вјерски екстремизам, увођење регистра имама, пооштравање закона о симболима и удружењима, те предузимање мјера да се прекину сви финансијски токови који омогућавају финансирање тероризма и терористичких група у Аустрији
• Вехабије у БиХ данас не можемо посматрати кроз издвојене енклаве у којима су, како се вјеровало, одвојени од свијета. Њихови вјерски ауторитети стекли су образовање и одбранили докторате на престижним исламским универзитетима у Џеди и Ријаду и успјешно користе интернет
• Не можемо не бити забринути када реис Хусеин Кавазовић, поглавар Исламске заједнице у БиХ,  указује да је „сумњиво оно о чему они (на предавањима) говоре, врло често је то сумњиво“. У Кавазовићевом питању: „Је ли то добро за наше друштво?“, осјећа се зебња да активности које се у илегалним вехабијским објектима спроводе друштву могу створити велике главобоље
• У Аустрији вехабијску организацију, ако изузмемо двије полицијске акције, нико није узнемиравао. Да ли ће се ствари измијенити након доношења измјена кривичног закона у смислу који је премијер Курц најавио, остаје да видимо. Сигурно је да више ништа неће бити исто. Непознаница је једино успјешност државе у сузбијању «политичког ислама»

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

НАЈАВА аустријског премијера Себастијана Курца да ће због недавног терористичког напада у Бечу, када је аустријски држављанин Кујтим Фејзулах убио четири а ранио 20 особа, у Аустрији бити уведено ново кривично дјело „политички ислам“, изазвала је опречне реакције.

Курц је на Твитеру дословце најавио да ће у борби против исламског радикализма  бити уведено ново кривично дјело под ознаком “политички ислам”, како би се «предузеле мјере против оних који нису терористи, али стварају плодно тло за развој и дјеловање терористичких група».

Премијер Аустрије поменуту најаву је објавио путем друштвене мреже Твитер и истакао да ће тражити да се затворе све радикалне богомоље у којима се шири вјерски екстремизам, а најавио је и увођење регистра имама, као и да ће бити пооштрен закон о симболима и удружењима, те да ће бити предузете мјере да се прекину сви финансијски токови који омогућавају финансирање тероризма и терористичких група у Аустрији.

Премијеру је подршку одмах пружила партија којој припада, Народна партија Аустрије, у чијем саопштењу је наведено да екстремистички ставови неће бити дозвољени никоме, a у том контексту су издвојени Идентитаристи, аустријски десничари.

Себастијан Курц се дотакао суштине проблема на који се у Босни и Херцеговини годинама указује.

Ријеч је о индоктринацији која се годинама неометано одвија, раније путем предавања у препуним салама које су држале „даије“ (они који шире вјеру), али све више путем друштвених мрежа и низа сајтова, уопште, интернета.

Путем индоктринације створене су генерације младих које су спремне на позив ауторитета којем вјерују да крену у терористичке акције, за што им није потребна мрежа подршке. То се управо догодило у Аустрији, раније у Француској.

Нападачи су били млади људи од 18 и 20 година. Ауторитет је виђен у предсједнику Турске Ердогану. У његовим политичким обрачунима са лидерима западноевропских земаља индоктринирани млади су видјели мете.

Све нас то враћа на стару и никад испричану причу о вехабијском покрету.

Можда је потпуно негирање развоја исламске интелектуалне мисли током четрнаест вијекова најупечатљивија карактеристика вехабијског покрета. Интерпретација ислама из седмог вијека, она коју су његовали „учењаци из прве генерације муслимана“, једина је мјеродавна за присталице овог, колико вјерског, толико и политичког правца. Уједно, присталице покрета који се прогресивно развија у низу земаља, испољавају нетолерантност, често и агресивност према опонентима, потпуно увјерени да је једино исправно њихово виђење исламског права.

Босна и Херцеговина је једна од земаља у којима је ова радикална идеологија пронашла плодно тло.

Њени барјактари били су ратници одреда Ел Муџахид, у рату пристигли у БиХ из више арапских земаља.

Ел муџахид је познат по злочину, ритуалном одсијецању глава српским војницима заробљеним на Возући код Завидовића. Други „знак распознавања“ била је интерпретација ислама, страна босанским муслиманима, али подржана од Алије Изетбеговића који је „нове муслимане“, како их је називао, домицилном становништву нудио као узор у вјери.

По окончању рата, а сходно Дејтонском мировном уговору, страни ратници били су обавезни да напусте БиХ. Захваљујући политичкој подршци и склопљеним браковима, по основу којих су стекли држављанство, остали су да живе у изолованим енклавама, заједницама у којима су практиковали свој начин живота. Наставили су ширити вехабизам, који је, због филозофије о стварању државе засноване на шеријату у вишенационалној и вишеконфесионалној држави каква је БиХ, јако опасан.

Вехабије данас не можемо посматрати кроз издвојене енклаве у којима су, како се вјеровало, одвојени од свијета. Њихови вјерски ауторитети стекли су образовање и одбранили докторате на престижним исламским универзитетима у Џеди и Ријаду. С обзиром да се ради о млађим људима, који за ширење вјере користе друштвене мреже, и уопште интернет, али и вјерска предавања на којима се знало окупити и хиљаду младих, интерпретација ислама коју нуде, младима је постала ближа од начина на који их вјери уче имами и муфтије, службеници Исламске заједнице.

Успјели су створити организацију паралелну Исламској заједници у БиХ. У низу џемата (вјерске заједнице) и месџида (објекти без минарета, у којима се обавља вјерски обред, и људи подучавају вјери) окупљали су све више сљедбеника.

Не можемо не бити забринути када реис Хусеин Кавазовић, поглавар Исламске заједнице у БиХ,  указује да је „сумњиво оно о чему они (на предавањима) говоре, врло често је то сумњиво“.

У Кавазовићевом питању: „Је ли то добро за наше друштво“, осјећа се зебња да активности које се у илегалним вехабијским објектима спроводе друштву могу створити велике главобоље. Предавања су се одавно, и прије епидемије, пренијела на друштвене мреже и низ сајтова. У многоме су допринијела и одласку младих на сиријско ратиште.

Вехабијски покрет, као и свака идеологија, без обзира да ли се ради о вехабизму, комунизму, или глобализму, примјењује исту методологију: мисионарски рад и, по потреби, тероризам.

За Аустрију се одавно зна да је финансијски центар овог покрета, из којег су у Босну и Херцеговину усмјерене различите финансијске трансакције.

У Аустрији вехабијску организацију, ако изузмемо двије полицијске акције, нико није узнемиравао. Да ли ће се ствари измијенити након доношења измјена кривичног закона у смислу који је премијер Курц најавио, остаје да видимо.

Сигурно је да више ништа неће бити исто.

Непознаница је једино успјешност државе у сузбијању «политичког ислама».