Ћеранић: Српска и данас – 20 година након његовог убиства – треба да се сјећа Љубише Савића Маузера

• Маузер  је стао на жуљ многима који нису могли прихватити чињеницу да се рат окончао и да Влада Српске – умјесто „трговине са непријатељем“ – треба да се бави економским опоравком у рату порушене земље, и подизањем животног стандарда становништва. Владина предузећа „Центрекс“ и „Селект импекс“(овим другим је управљао Ресор државне безбједности Муп-а РС) обртала су огроман новац и стицала профит који се „буразерски“ дијелио. На сцени је био „државни криминал“
• Маузер је као начелник Управе полиције покушао да реализује приоритетни политички циљ нове Владе Српске – борбу против криминала и корупције. И тако је постао мета структура које се нису предавале. Стога му је убрзо био забрањен рад у полицији, забрањено му је било и оружје да носи. Тако је постао још лакша мета
• Путници који су врелих (у сваком смислу) дана јула и августа 1997. путовали из правца Бијељине према Бања Луци нису могли да на излазу из Бијељине не примијете графит „Крајино, издржи“. Био је то Маузеров рукопис. Он се са својом поново мобилисаном Гардом свесрдно придружио покрету који је за резултат имао пад СДС-а са власти. Круна покрета било је конституисање владе Милорада Додика у јануару 1998.
• Демократизација друштва има своју цијену, често веома високу. Маузерова жртва, и жртва других ратних јунака попут Срђана Кнежевића, легендарног Белог вука, уграђена је у стопе демократизације Републике Српске

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

ДВАДЕСЕТ година од убиства Љубише Савића Маузера, једног од јунака отаџбинског рата, навршило се 7. јуна ове године.

Полагању вијенаца пред спомеником присуствовали су саборци из Гарде Пантери и поново апеловали да надлежни органи поред убице, који се налази на издржавању двадесетогодишње затворске казне, пронађу и налогодавце. Маузер је уједно био и један од актера политичких превирања 1997. године и разлози за смрт се могу тражити прије у овој неголи у његовој ратној улози.

Припадао је људима које у тешка времена изњедри народ и крене за њима. Једино се тако може објаснити да социјални радник, без војничког образовања и искуства, проналази луцидна рјешења за сложене војне операције које је изводила бригада којом је командовао.

Када ми је у касне вечерње сате зазвонио телефон, а с друге стране чуо глас који је неуморно збијао шале на саговорников рачун, нисам могао а да се не насмијем. Маузер је увијек на исти начин започињао разговор, а ведар дух је задржао све до смрти.

Разговор сам скратио јер би, по обичају, трајао у недоглед, сугестијом да ћу сутра бити у Бијељини и да причу можемо наставити у просторијама Шаховског клуба Пантери, преуређеном подземном склоништу у центру Бијељине. До тога није дошло јер ме за непуних пола сата назвала супруга и саопштила да Телевизија БН извјештава о погибији Маузера.

С невјерицом сам га назвао. Једном, па још једном, па још… Одговора на позив није било.

Моја претпоставка да сам вјероватно посљедња особа с којом је Маузер разговарао потврдила се након пуне двије године, јер ме криминалистички инспектор Управе полиције Бијељина позвао да би од мене узео изјаву „везано за Маузера“.

Разговор је почео са: „Видиш, ми смо јуче прегледали листинг телефонских разговора и видјели да си ти посљедња особа с којом је Маузер разговарао. Чега се можеш сјетити што би могло помоћи у истрази?“

Листинг разговора се прегледао након двије године, а не након најдаље два дана, како се то иначе ради у криминалистичким истрагама. То ме је додатно увјерило да је у истрази Маузеровог убиства била присутна опструкција и то на свим нивоима – од бијељинске полиције до врха Муп-а.

Та опструкција је прекинута након што је случај преузело Тужилаштво БиХ а тужилац Божидар Михајловић кроз тужилачку истрагу прикупио довољно доказа да подигне оптужницу, а суд осуди убицу (други је у међувремену страдао у мафијашком обрачуну)  на вишегодишњу затворску казну.

До налогодаваца се није стигло јер егзекутори не одају налогодавца (добро им је познато како би у супротном завршили).

Коме је Маузер „стао на жуљ“?

Многима који нису могли прихватити чињеницу да се рат окончао и да Влада Српске – умјесто „трговине са непријатељем“ – треба да се бави економским опоравком у рату порушене земље, и подизањем животног стандарда становништва.

Владина предузећа „Центрекс“ и „Селект импекс“(овим другим је управљао Ресор државне безбједности Муп-а РС) обртала су огроман новац и стицала профит који се „буразерски“ дијелио. За порез, и уопште, буџетска издвајања, није се марило.

На сцени је био „државни криминал“. Стога су плате биле минималне а пензије постојале само симболично. Борачке категорије никог нису интересовале.

У то вријеме није било нимало лако бити политички опозиционар и опонентски дјеловати. Просторије тек основаних политичких партија дизане су у ваздух (експлозије су биле нарочито честе у Добоју). У Бијељини су биле демолиране.

Због јавно изречене критике власти могли сте бити претучени, прислушкивании тајно праћени џиповима са затамњеним стаклима. Могло се платити и главом.

Демократизација друштва је била нешто што је тадашња власт, оличена у неприкосновеном СДС-у, сматрала за непријатељско дјеловање.

Власт се почела љуљати на таласу општенародног незадовољства стањем у друштву. Епицентар је био у Крајини, која је и током рата била омаловажавана, а „високу Крајину“ (општине окупиране крајем 1995. године током операције Војске Хрватске) политичка врхушка колоквијално називала „дебелим месом“. „Мозак“ је био на географски супротној страни Српске.

Маузер је био присутан једном таквом састанку „на врху“ и било му је сасвим јасно зашто су у јесен 1995. године западнокрајишке општине падале у дану.

Путници који су тих врелих (у сваком смислу) дана јула и августа 1997. путовали из правца Бијељине према Бања Луци нису могли да на излазу из Бијељине не примијете графит „Крајино, издржи“. Био је то Маузеров рукопис.

Маузер се са својом поново мобилисаном Гардом свесрдно придружио покрету који је за резултат имао пад СДС-а са власти. Круна покрета било је конституисање владе Милорада Додика у јануару 1998.

Међутим, нова власт је споро пордирала у ткиво Српске. Дала је министре, али је инфраструктуром у скоро свим министарствима управљала „дубока држава“, односно бивша власт. То је нарочито било изражено у Министарству унутрашњих послова.

Маузер је као начелник Управе полиције  покушао да реализује приоритетни политички циљ нове Владе Српске – борбу против криминала и корупције. И тако је постао мета структура које се нису предавале.  Уједно и мета дијела тзв. међународне заједнице који је организовао илегално снабдијевање оружјем побуњеничких снага на Косову, а ту је дјелатност Маузер документовао и објелоданио. Стога му је убрзо био забрањен рад у полицији, забрањено му је било и оружје да носи.

Тако је постао још лакша мета.

И данас се са проесдеесових медија може чути како је данашња власт „дошла на тенковима СФОР-а“, при чему се алудира на подршку међународне заједнице политичким лидерима и партијама које су 97.  урушиле СДС, а и данас владају.

Да је та власт била ненародна – не би се одржала тако дуго и побјеђивала на неколико узастопних избора.

На чијој су данас страни „тенкови СФОР-а“? Коју власт међународна заједница већ 15 година покушава да сруши и кога покушава на власт да доведе?

Уосталом, већи дио СДС-а који се 97. борио против надирућих политичких снага данас те исте безрезервно подржава.

Демократизација друштва има своју цијену, често веома високу. Маузерова жртва, и жртва других ратних јунака попут Срђана Кнежевића, легендарног Белог вука, уграђена је у стопе демократизације Републике Српске.

У поратно вријеме изговорена ријеч је заиста могла да вас убије. А данас?

Можете изговорити и написати било шта о било коме. И ником ништа. То и јесте демократија. Само, то је скупа „роба“.

Зато се данас морамо сјетити Љубише Савића Маузера.