Ћеранић: Српска неће водити рат, она ће водити игру – за то има безброј алата

• Како очувати Дејтон, односно, како га вратити у функционалне оквире? Једноставно, у фазама током којих ће се постепено „дизати“ градација оперативности доступних алата, почевши са указивањем на низ Српској отетих надлежности
• Можда би први корак могло бити усвајање закона о дјеловању представника Српске у заједничким органима. Истим законом представници Српске могли би се обавезати да на позив Народне скупштине заједничке органе морају напустити, а непоштовање воље Народне скупштине подвести под кривично дјело
• На Српску и Додика кренуће лавина напада: подсјећање на ратне жртве, злочине, Маркале, ратна збивања у Приједору – све ће личити на мобилизацију маса пролетерским методама. Појединци из опозиције у Српској и Србији почеће да оптужују Додика и СНСД да „лажу народ“, а уз то га „поткрадају, да су огрезли у корупцији“
• Све је то у суштини већ почело, чак се ствари одвијају уобичајеним редом. Српска нема куд него да актуелну ситуацију доведе до побједе. Мора имати иницијативу и игру водити на свој начин    

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

ПРАВО, Дејтон, међународне повеље и обичаји – на страни су оних који желе одржати Дејтонски споразум, сходно написаном слову.

Очување Дејтонског споразума је основни политички курс Републике Српске. У том смислу противник Српске је гомила позера, превараната, галамџија. Стога треба ићи својим кораком, полако, аргументовано и у фазама.

Српска неће водити рат, како то драматично најављује министар Црнадак, она ће водити игру. За то има безброј аргумената и алата.

Насупрот Републике Српске су острашћене политичке партије, људи затровани мржњом, који не желе да виде могућност сарадње и стварање услова за минималан консензус око заједничких интереса. Али не, они су убијеђени да су стране амбасаде против Српске, СНСД, Додика, Срба уопште.

Радосни су због одласка Вигемарка (оптужују га да је навијао за Србе), радују се именовању аустријског дипломате Јохана Затле (Johann Sattla) на мјесто новог шефа Делегације ЕУ у БиХ.

Хистерију и плач због „немогућег Додика“ подржаће разне институције и појединци – од саопштења Ифимес-а, преко изјава разних Флоријана, Латаса, Месића, до интервјуа са Шварцшилингом – листа је огромна. Све је „зачињено“ сарајевском политичком елитом која тврди да је НАТО кључ опстанка БиХ.

На Српску и Додика кренуће лавина напада: подсјећање на ратне жртве, злочине, Маркале, ратна збивања у Приједору – све ће личити на мобилизацију маса пролетерским методама. Појединци из опозиције у Српској и Србији почеће да оптужују Додика и СНСД да „лажу народ“, а уз то га „поткрадају, да су огрезли у корупцији“. Све је то у суштини већ почело, чак се ствари одвијају уобичајеним редом. Српска нема куд него да актуелну ситуацију доведе до побједе. Мора имати иницијативу и игру водити на свој начин.

Након неодржане сједнице Предсједништва БиХ, предсједавајући Комшић је Србима запријетио Хагом и новим гробљима. Разлог је пронашао у Додиковом наговјештају да ће Српској и Србима вратити оно што им припада по Уставу. Приликом подсјећања на 92-гу, Комшић заборавља да је Алија Изетбеговић свјесно изазвао рат, иако су српски представници у Лисабону практично прихватили БиХ од регија и кантона, само да се рат избјегне.

У Сарајеву мало ко спомиње Алијин злочин против мира иако је он огроман, с обзиром на ратна разарања и жртве.

Затим Џаферовић, потресним и забринутим гласом каже да је изненађен и да је Додикова пријетња неумјесна, а он се, ето, нада да ће се до 5. септембра наћи рјешење у виду коригованог АНП.

Одмах се огласио и Мирко Шаровић, који „очински“ смирује ситуацију приједлозима који воде даљем девастирању Републике Српске. Нема сумње да је и он испостава СДА.

БН телевизија је дневник у ударном термину отворила Шаровићевом изјавом да је „знао да ће се на сједници Предсједништва догодити једно велико ништа“. Стога, по Шаровићевом мишљењу, треба хитно сазвати сједницу Представничког дома ради расподјеле инвестиција од 650 милиона КМ.

Да, рад Представничког дома је важнији од тога да Српска има предсједавајућег Савјета министара. То је дио Изетбеговићевог и Комшићевог плана да је „за БиХ довољан само Парламент“.

Наравно и Денис Звиздић на мјесту предсједавајућег Савјета министара у техничком мандату, а који би се понашао као предсједник Владе.

Свакако да би гласови Шаровића и осталих били довољни да се усвоји АНП и други приједлози који би се достављали Парламенту БиХ.

Ако би негдје „запело“ ту је, „у причуви“ Уставни суд БиХ да поништи своју ранију одлуку о конститутивности народа јер се то, ето, појављује као препрека на путу ка евроинтеграцијама, што би подржале разне препоруке европских „познавалаца права“.

Поткрај дана јавио се и Високи представник, Валентин Инцко, дајући, додуше скроман, допринос пријетњама Додику.

Инцко је изнио став да је свјестан потребе да се формира власт на свим нивоима, „али се морају поштовати одлуке Предсједништва и законски оквир БиХ“. То, да се законски оквир БиХ неформирањем власти крши скоро годину дана Инцко није ни споменуо.

Високи представник је реаговао на Додикову изјаву да ће тражити преиспитивање уставности појединих институција БиХ јер се, по Инцку, „сваки покушај да се ослаби БиХ противи Дејтону“. А слабљење Републике Српске, једног од дијелова од којих је састављена БиХ – да ли је то по Уставу и дејтонски?

У колажу изјава везаних за неодржану сједницу Предсједништва БиХ не смије се изоставити изјава министарке одбране, Марине Пендеш, да се „тај АНП намјерно злоупотребљава како се не би преузеле обавезе по питању реформи у БиХ“.

Пендешева још тврди да АНП, по њеном мишљењу, „не треба да иде на Предсједништво“. Да, довољни су Звиздић и Шаровић у Савјету министара у техничком мандату. Али, ако је АНП техничко питање зашто је свима у Сарајеву, од Церића до Комшића, АНП питање за „бити или не бити“?

Како очувати Дејтон, односно, како га вратити у функционалне оквире?

Једноставно, у фазама током којих ће се постепено „дизати“ градација оперативности доступних алата, почевши са указивањем на низ Српској отетих надлежности.

Тежиште треба ставити на кршење основних људских права. Широк је списак ускраћених права: у тражењу несталих, прогону легитимних политичких представника кроз монтиране оптужнице, онемогућавању економског напретка, узурпирању власти, низа надлежности а тиме и дијела суверености.

Политичко Сарајево својим поступцима избацује Српску из БиХ. Српској није потребно отцјепљење, њено неспорно право је право на самоопредјељење.

Можда би први корак могао бити усвајање закона о дјеловању представника Српске у заједничким органима. Истим законом представници Српске могли би се обавезати да на позив Народне скупштине заједничке органе морају напустити, а непоштовање воље Народне скупштине подвести под кривично дјело.

Остали кораци били би свакодневно упознавање јавности (домаће и стране) о кршењу људских права, честа саопштења највиших званичника Српске о тој теми, оглашавање НВО од националног значаја, упућивање писама страним амбасадама и владама европских земаља, обраћање Савјету безбједности УН преко пријатељских земаља.

На крају, подношење тужбе због урушавања Дејтона и угњетавања Срба.

И наставити, својим кораком.