Ћеранић: Стање у БиХ постаје политички неподношљиво – треба разговарати о раздруживању

• Историјат мапа у БиХ је важан и због тзв нон-пејпера, који је почео да „мутира“ и да се појављује се у новим облицима. Не треба имати никаквих сумњи да је словеначки премијер Јанез Јанша само „месинџер“ и да су аутори плана већи гео-играчи
• Мапе су опасне, разговори о раздруживању нису. Деведесетих до рјешења у виду мирног раздруживања није се дошло. А могло је. Тако би се избјегле ратне страхоте и разарања.На крају смо се ипак раздружили
• Република Српска треба да настави са иницирањем разговора нудећи аргументе. Уједно, мора наставити да гради и јача своје институције, да јача економију.Не постоји већа самосталност од економске самосталности

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

НАКОН првих вишепартијских избора у редовима побједничких, странака са националним префиксом, није мањкало еуфорије. Важно је било побиједити „комуњаре“, односно Савез комуниста, али и Странку реформских снага, „реформисане комуњаре“ – како су их националне странке представљале бирачима.

Лидери СДС-а су истицали да је Анте Марковић, премијер СФРЈ, формирањем Савеза реформских снага хтио преварити Србе, и да је највише Срба гласало за ту странку.

СДС је здушно прихватио приједлог СДА да Алија Изетбеговић буде предсједавајући Предсједништва БиХ, а не Фикрет Абдић који је освојио више гласова.

Формирана је власт, а побједнички занос није јењавао.

Несугласице су избиле поводом Косова. То је било прво значајније политичко питање око којег се изборни побједници нису могли усагласити. Убрзо су услиједила и друга нерјешива питања.

Везивање застава СДА и ХДЗ продубило је политичку кризу у БиХ, јер је све подсјећало на 1941. и српска стратишта. Илегално наоружавање становништва било је корак до рата, јер у народу је одавно присутна изрека да „оружје не ћути“.

Први пут су се појавиле мапе. Радило се о српском одговору на растућу пријетњу.

Током 1991. године, на исти начин као и у сусједној Хрватској, у Босни и Херцеговини су формиране српске аутономне области. Једна за другом као печурке након кише појављивале су се – Српска аутономна област Крајина са престоницом у Бањалуци, затим САО Семберија и Мајевица, САО Романија-Бирач, САО Херцеговина, САО Сјеверна Босна.

Наведене области су се 9. јануара ујединиле у Српску Републику Босну и Херцеговину.

Мапе и границе биле су виртуелне, без стварне власти.

Затим је услиједио Карингтон-Кутиљеров план, познатији као Лисабонски споразум, 18. марта 1992. године потписан од све три стране (потписници су били Алија Изетбеговић, Радован Караџић и Мате Бобан).

Десет дана касније, након састанка у Сарајеву са америчким амбасадором за СФРЈ Вореном Цимерманом, Изетбеговић је повукао потпис и исказао противљење било каквој подјели БиХ.

Услиједили су напади на колоне ЈНА, почео је рат, али мапе нису губиле на актуелности.

Венс-Овенов план из 1993. и план Контакт групе из 1994. године нудили су нове мапе и подјеле територија. Планови су пали у воду, мапе остале неостварене.

Српска страна, иако изложена великим притисцима чак и од Милошевића, одбијала је да се сведе на далеко мањи простор од оног који је имала под контролом.

И коначно – Дејтон. Нови мировни план и нове мапе.

Потписивању Дејтонског мировног споразума је претходила вијест да је за српске територије договорен назив Република Српска и да се рат ближи крају. Било је то уочи војне офанзиве тзв. Армије БиХ и Војске Хрватске, потпомогнутих од НАТО артиљерије.

Војна безбједност Војске Републике Српске упозорила је да се ради о намјери да се српска страна опусти и да слиједи противничка офанзива, у што је мало ко повјеровао.

Када смо као руководство бањалучког центра СДБ упозорили Караџића да се хрватске трупе неће зауставити у Книну већ продужити ка Бања Луци и даље, све до ријеке Босне – он је само одмахнуо руком. Побогу, шта ће Хрватима српски Дрвар, Мркоњић Град, шта ће им српски Гламоч и Грахово?

Драган Кијац, тада министар унутрашњих послова, додао је: „Предсједничке, имам утисак да ове информације нама неко подастире“. Покушали смо указати на пресретнуте телефонске разговоре које су преко радио-телефона водили високи хрватски званичници. Позивали су се на „Перу“, америчког дипломату Питера Галбрајта, који је Туђмана убјеђивао да хрватске трупе морају прећи у БиХ и „Србе гонити до ријеке Босне“, а све због безбједности хрватске границе и комуникација. Узалуд.

Једини који нам је на том састанку дао за право био је Никола Кољевић, наводећи да „Хрватима не треба вјеровати“ и да ће нас напасти.

И док су хрватске трупе грабиле према Бањалуци, у самом граду мало ко је бринуо.

Опијених причама о цртању карата било је на претек. Српске јединице повлачиле су се као хипнотисане и опијене причама о „цртању карата“.

На основу процјене званичног Вашингтона да ће, ако хрватска војска уђе у Бањалуку, доћи до неконтролисане реакције Срба из Србије и да Србе нико неће моћи зауставити на путу до Загреба, Туђману је издата наредба да трупе заустави и повуче.

Зашто треба подсјетити на овај историјат мапа у БиХ?

Управо због тзв нон-пејпера, који је почео да „мутира“ и појављује се у новим облицима. Не треба имати никаквих сумњи да је словеначки премијер Јанез Јанша само „месинџер“ и да су аутори плана већи гео-играчи.

Мапе су опасне, разговори о раздруживању нису.

Преговори о раздруживању република СФРЈ вођени су прије сецесије Словеније и Хрватске. У турнеји на неколико локација тадашњи политички врх разговарао је и договарао.

До рјешења у виду мирног раздруживања није се дошло. А могло је. Тако би се избјегле ратне страхоте и разарања.На крају смо се ипак раздружили.

С обзиром да у БиХ стање постаје политички неподношљиво, уз непрекидне тензије и конфронтације, треба разговарати о раздруживању.

Најновији примјер великих политичких разлика видимо поводом сукоба између Израела и Хамаса. Сарајево навија за једну, Бањалука за другу страну. Тако је било и током сукоба у Украјини.

Дејтонски споразум је уговор између двије стране и за њега важи што и за сваки уговор – може се раскинути ако једна од страна уговор не поштује.

Република Српска треба да настави са иницирањем разговора на наведену тему нудећи аргументе. Уједно, мора наставити да гради и јача своје институције, јача економију.

Не постоји већа самосталност од економске самосталности.