Ћеранић: Треба се надати да ће поуке из атентата на Фица извући други

• Говорити о несналажењу обезбјеђења словачког премијера је беспредметно. Да су само погледали култни филм „ Тјелохранитељ“ са Кевином Костнером и Витни Хјустон, нешто би научили
• Сви терористички акти почињени у БиХ спадају у групу оних које чине „усамљени вукови“. Терористи, редом регрутовани у вехабијски покрет, а залуђени идејом да чине велико дјело, напали су полицијске станице у Бугојну и Зворнику, припаднике Оружаних снага БиХ у Рајловцу, Америчку амбасаду. Истрага коју је водило Тужилаштво БиХ (надлежно је за тероризам) није дошла до доказа да је иза извршилаца напада (Харис Чаушевић Окс, Нердин Ибрић, Енес Омерагић Мевлудин Јашаревић) стајала организација, тј. наручилац
• Како и шта чинити да би се терористички напади предуприједили? Неопходно је оснажити оперативни, првенствено загранични обавјештајни рад, и то са ослонцем на агентурни метод
• Из мемоара Валтера Шеленберга („У лавиринту шпијунаже“), шефа нацистичке обавјештајне службе, и Владимира Ваухника, војног аташеа Краљевине Југославије у Берлину („Међу издајницима, шпијунима и јунацима“) можемо доста научити. Прва лекција тиче се невјероватне креативности свих страна које су спомињу у контексту обавјештајног рада (британска, совјетска, нацистичка, српска шпијунажа)
• Непревазиђени концепт наоружаног народа, односно општенародне одбране и друштвене самозаштите, треба ревитализовати. Да се зло не понови

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

АТЕНТАТ на Роберта Фица, премијера Словачке, узбудио је јавност и поново потакао дискурс о тероризму.

Иако бисмо напад на Фица с разлогом означили као атентат, јер се ради о нападу на тачно одређену личност, изузетно важну у политичком животу своје земље, у јавности, нарочито у медијском дискурсу, више се говори о тероризму.

Тешко се опредијелити за дефиницију тероризма. Постоји их стотину, и више. Међутим, основни елементи већине њих су да је тероризам политички мотивисана примјена насиља од појединаца или организоване групе, да је циљ изазивање страха и панике нарочито у структурама војске и полиције, терористима је неопходна публика, односно да вијест о њиховом чину што више одјекне. Али, основна карактеристика терористичког акта је политички (геополитичкио, идеолошки) мотив.

Када се тужилац опредјељује за квалификацију оптужнице, управо тај мотив је, ако постоји, пресудан да тужилац посегне за тероризмом као ослонцем оптужнице, а не неким другим кривичним дјелом. Просто речено, тероризам је метод за реализацију политичких циљева.

Терористичке нападе могли бисмо сврстати у двије групе. Прву чине напади осмишљени у обавјештајној служби, са јасно дефинисаним циљевима, а прате их добра логистика и прецизне информације, односно план. Ова врста напада има геополитичку основу.

Управо су такви били терористички акти у дубини руске територије. Циљеви терористичких аката били су, како смо већ указали, уношење страха и стварање панике, као добре атмосфере за, опет, реализацију политичких циљева.

Нико није сигуран и заштићен од насиља – основна је порука терористичких напада на Дарију Дугину, Владлена Татарског и Захара Прилепина, познате руске патриоте, јавне личности, новинаре, од којих је Божјом милошћу Прилепин напад преживио.

Мјеста извршења – Москва, Санкт Петербург и Нижњи Новгород, сва три града у дубини територије Руске Федерације. Рукопис терориста је био препознатљив, коришћење експлозива постављеног под аутомобил Дугине и Прилепина, те кипа-поклона којим је усмрћен Татарски.

Заједничка карактеристика напада била је и беспријекорна припрема, односно организација. Извриоци напада су се вратили одакле су и дошли, нико још није процесуиран за бескрупулозан чин.

Напад на Крокус сити хол се у једноме разликује од претходних, примарно као средство извршења није коришћен експлозив (иако су посљедично у Крокусу одјекивале и експлозије) већ аутоматско оружје.

За разлику од напада на дворану Батаклан у Паризу, што је такође био напад на мјесто јавног окупљања, нападачи су покушали побјећи (у Паризу су убијени – седам их се саморазнијело, а једног је ликвидирала полиција). Добра логистика, првенствено у смислу извиђања терена и прикупљања информација, пратила је и тај напад.

У другу групу терористичких напада убрајамо посљедичне, односно оне које чине „усамљени вукови“. Сви терористички акти почињени у Босни и Херцеговини имају наведену карактеристику, односно, припадају другој групи.

Терористи, редом регрутовани у вехабијски покрет, а залуђени идејом да чине велико дјело, напали су полицијске станице у Бугојну и Зворнику, припаднике Оружаних снага БиХ у Рајловцу, Америчку амбасаду. Истрага коју је водило Тужилаштво БиХ (надлежно је за тероризам) није дошла до доказа да је иза извршилаца напада (Харис Чаушевић Окс, Нердин Ибрић, Енес Омерагић Мевлудин Јашаревић) стајала организација, тј. наручилац.

Посљедњи трагични догађаји увјерили су нас да се од тероризма као метода за реализацију циљева није одустало. Фамозна Исламска држава која се „сама нудила“ да преузме одговорност ни у једној озбиљној академској расправи није узета за озбиљно.

Када се узме у обзир како је на сиријском пијеску настала, кога је нападала а кога, опет, никада није, и када знамо да су њени специјални тимови располагали сателитским снимцима положаја регуларне сиријске војске – није тешко одредити чијим интересима је служила и да са исламом нема ама баш ништа. То и није била држава, није била ни војска, већ обавјештајна организација са обученим специјалним јединицама.

И, гдје је њен лидер Ел Багдади? Убијен? Када је био рањен лијечио се у Израелу.

Гдје се налази IP адреса Телеграм канала који користе када преузимају одговорност за извођење терористичког напада? И тако даље.

Како год да се заврши руска специјална операција у Украјини, чак и у случају реализовања зацртаних циљева, тероризам ће остати пријетња с којом ће руско друштво, нарочито службе безбједности, морати да се носи.

Како и шта чинити да би се терористички напади предуприједили?

Неопходно је оснажити оперативни, првенствено загранични обавјештајни рад, и то са ослонцем на агентурни метод.

Из мемоара Валтера Шеленберга („У лавиринту шпијунаже“), шефа нацистичке обавјештајне службе, и Владимира Ваухника, војног аташеа Краљевине Југославије у Берлину („Међу издајницима, шпијунима и јунацима“) можемо доста научити.

Невјероватна креативност свих страна које су спомињу у контексту обавјештајног рада (британска, совјетска, нацистичка, српска шпијунажа) прво је што ћемо научити.

Наравно, непревазиђени концепт наоружаног народа, односно општенародне одбране и друштвене самозаштите, треба ревитализовати. Да се зло не понови.

Говорити о несналажењу обезбјеђења словачког премијера је беспредметно. Да су само погледали култни филм „ Тјелохранитељ“ са Кевином Костнером и Витни Хјустон, нешто би научили.

Надам се да ће поуке извући други.