- НАТО настоји под своје окриље примити нове чланице и страховито му се жури. У фокусу Алијансе је Западни Балкан. Питање свих питања је – са ким то НАТО хоће да ратује па су му потребне и балканске земље? НАТО се спрема за поход на Русију, при чему ће примијенити прокси ратовање – рат туђим рукама. Припреме на Кавказу, у подручјима са већинским муслиманским становништвом, су прилично одмакле. А биће незгодно ако за леђима остану Срби, бунтован и слободарски народ, традиционално наклоњен Русима
- Ни први у Бошњака, Бакир Изетбеговић, искрено није за НАТО. Увијек ће радије „главу окренути“ према Стамболу него Бриселу. Али, сувише је моћна та Америка, нарочито се њена моћ мора уважавати у вријеме уочи избора. Њему на јесен предстоје унутарстраначки избори, а опозиција у СДА је све јача. То је највећи разлог зашто се Изетбеговић не усуђује да са Додиком састави Савјет министара. Јер, ако пут БиХ у НАТО буде пренебрегнут, односно МАП буде остављен за нека „срећнија времена“, глобална сила би користећи „меку моћ“ Изетбеговићу могла узвратити измицањем страначке фотеље
- Учлањење у НАТО није потребно БиХ. У наступајућој ери биполаризма најпожељнији статус је војна неутралност. Они који се толико у Тита заклињу, могли су бар ову мудрост да примијене
Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ
ИАКО у Српској још одјекују ријечи америчког предсједника Трампа да је НАТО анахрона организација и да је њено одржавање прескупо за америчке пореске обвезнике, те да НАТО стога треба укинути, свједоци смо да НАТО настоји под своје окриље примити нове чланице и да му се при томе страховито жури.
У фокусу интересовања Алијансе је Западни Балкан.
Чему ширити чланство са државама прилично бременитим политичко-безбједносним проблемима, и зашто се при томе игнорише однос грађана према НАТО?
У Македонији није успио референдум на којем су се грађани, између осталог, изјашњавали и о уласку у НАТО. У Црној Гори још трају протести због усиљеног пријема ове земље у НАТО. У БиХ је, због отвореног противљења Републике Српске, немогуће на легитиман начин ову земљу прикључити у НАТО.
Питање свих питања гласи – са ким то НАТО хоће да ратује па су овом војном савезу потребне и балканске земље?
До одговора није тешко доћи, НАТО се спрема за поход на Русију, при чему ће примијенити прокси ратовање – рат туђим рукама.
Припреме на Кавказу, у подручјима са већинским муслиманским становништвом, су прилично одмакле. Биће незгодно ако за леђима остану Срби, бунтован и слободарски народ, традиционално наклоњен Русима.
Када се има у виду да је НАТО, како у БиХ тако и на Косову, српске војне снаге бомбардовао користећи муницију са осиромашеним уранијумом и плутонијумом, разлога за бригу ако Србија и Српска остану војно неутралне, има на претек.
Неће се Србима вјеровати ни ако на крају дођу „под кишобран“, тј. ако се инкорпорирају у овај војни савез, али ће бар бити под контролом.
НАТО се, уједно, све више декларише као политичка организација која брине о изборима и наглашава интерес да их помно прати. Политичко крило НАТО пакта постало је јаче од влада земаља ЕУ, а мигранти најновије оружје за уништење европских држава и народа.
Мигранти су дио инжeњеринга којим се желе успоставити марионетске владе на Балкану, Црноморском базену, Закавказју. На удару су сви који сметају НАТО политици, НАТО активностима које су проузроковале милионе миграната.
Сорош и други „филантропи“ желе извршити утицај на културне идентитете и направити конгломерат територија и народа. Уз помоћ мрежних медија, невладиних организација, и политичких послушника, кроз реконструкцију друштава желе пад Рима, што је постао фигуративан назив за ЕУ.
Премијер Мађарске, Виктор Орбан, омета планове с мигрантима и зато га мејнстрим медији приказују као расисту и тиранина јер „нарушава људска права“, односно права миграната. Разлога за аларм је тим више што Орбан служи као узор другима.
На Западном Балкану најгласнији „антимигрант“ је Милорад Додик.
Поједине европске владе су под притиском управљање мигрантском кризом морале препустити приватним корпорацијама. Оне које се томе противе суочене су са младалачким побунама, од екстремних до љевичарских. Зашто се то ради?
Зато што је циљ глобалиста претварање Европе у нешто што више никада неће бити Европа, а то се мисли постићи мигрантским таласима, економским кризама, дисфункцијом влада, пројектованим ратовима ниског интензитета.
Треба ли напомињати да је НАТО алатка глобалиста и да власници НАТО сједе у Римском клубу и групи Билдерберг?
Ни први у Бошњака, Бакир Изетбеговић, искрено није за НАТО. Увијек ће радије „главу окренути“ према Стамболу него Бриселу. Али, сувише је моћна та Америка, нарочито се њена моћ мора уважавати у вријеме уочи избора.
Изетбеговићу на јесен предстоје унутарстраначки избори, а унутарстраначка опозиција је све јача. То је највећи разлог зашто се Изетбеговић не усуђује да са Додиком састави Савјет министара. Јер, ако пут БиХ у НАТО буде пренебрегнут, односно МАП буде остављен за нека „срећнија времена“, глобална сила би користећи „меку моћ“ Изетбеговићу могла узвратити измицањем страначке фотеље.
Зато је нови сазив Савјета министара на чекању, а Изетбеговић ће непрестано проналазити нове услове које ће постављати предсједавајућем Предсједништва БиХ Додику, иако унапријед зна да ће бити одбијени.
Тако је НАТО постао незаобилазна чињеница на политичкој сцени БиХ, иако ова земља званично није његова чланица. Али, како се у БиХ политичари воле „правити Енглези“, односно понашати се као да је све у савршеном реду иако ситуација више приличи хаосу, тако и у Сарајеву глуме као да БиХ сигурно путује у НАТО, иако се половина земље томе одупире.
Замјена теза је нарочито присутна када су у питању иницијативе које долазе из званичне Бања Луке.
Најава да ће МУП Српске формирати резервни састав приказана је као ратнохушкачки потез, припрема за рат, рушење Дејтона итд. Нико неће да види мигрантску кризу као повод за овај потез, и информације које стижу из ЕУ о све већим проблемима с мигрантима.
Не примјећују ни све чешће написе у европским медијима о „шеријатским енклавама“ у БиХ или параџематима, у којима постоје правила којих нема у законодавству ове државе.
Повратници са сиријског ратишта, убиства које чине неки од њих, попут Едина Гачића, перманентно јачање вехабијске организације која све више угрожава Исламску заједницу у БиХ – проблеми су од којих се упорно окреће глава. Све очи су упрте у Бања Луку.
Учлањење у НАТО није потребно БиХ. У наступајућој ери биполаризма најпожељнији статус је војна неутралност.
Они који се толико у Тита заклињу, могли су бар ову мудрост да примијене.
НАТО је потребан финансијској елити како би овладала свјетским ресурсима.
Додај коментар