Коментари

Цицовић: Притисак на Српску да се не противи уласку БиХ у НАТО врше они који БиХ увели у рат

ТРИБИНА ПОРТАЛА СВЕ О СРПСКОЈ И ПРЕДСТАВНИШТВА РС „ЗАШТО СРПСКА НЕЋЕ У НАТО?“
  • Скоро четврт вијека послије рата постало је скоро свеједно јесу ли они који су сво то вријеме упорно и систематски урушавали споразум мира и одрживог суживота у Босни и Херцеговини радили то зато што су хтјели да Босна и Херцеговина буде држава сталне напетости у којој би и најмањи сукоб био, кад год им затреба, довољан за дестабилизацију не само Босне и Херцеговине, него цијелог региона, или су сво вријеме радили на томе да оно што против Срба нису успјели да заврше у рату – послије рата остваре разним притисцима, уцјенама, силовањем права и разума
  • Чињеница да у НАТО-у потпуно свјесно и намјерно игноришу Резолуцију о војној неутралности, коју је Скупштина Републике Српске усвојила октобра 2017. године, јасно нам показује колико та алијанса да ли само заслијепљена својом силом или у страху од неке друге, веће силе не жели да губи вријеме, не жели да се осврће на било шта што би могло да спори а камоли тек онемогући потчињавање цијелог Балкана својој команди
  • Низ неприхватљивих разлога за улазак Босне и Херцеговине у НАТО једнако је дуг као и низ разлога за очување Републике Српске у статусу дефинисаном Дејтонским споразумом

ПРЕДСТАВНИШТВО Републике Српске у Србији је један од организатора трибине „Зашто Српска неће у НАТО“, али одмах да кажем да би једнако добро питање било и: „Има ли Република Српска макар један добар разлог да уђе у НАТО?“

Настојања и све већи притисци на  Србе и Српску да одустану од себе и пристану да Босна и Херцеговина (па, дакле, и Република Српска) буде учлањена у НАТО, могли би се – та настојања и све већи притисци – по начину и средствима упоредити са оним притисцима који су нам са исте стране стизали у вријеме када су Срби у Босни и Херцеговини били за останак у Југославији, а друга два народа за тзв.„независну Босну и Херцеговину“.

Она настојања и они притисци претворили су се у рат; рат који је у Босну иХерцеговину стигао са западне стране, одакле су увијек долазили притисци а никад дијалог.

Рат  у Босни и Херцеговини заустављен је Дејтонским споразумом.

Дејтонски споразум је, Анексом 4, који је Устав Босне и Херцеговине, нашао правно рјешење по којем ће до тада двије зараћене стране живјети под једним кровом и са јасно дефинисаним заједничким органима.

Скоро четврт вијека послије рата постало је скоро свеједно јесу ли они који су сво то вријеме упорно и систематски урушавали споразум мира и одрживог суживота у Босни и Херцеговини радили то зато што су хтјели да Босна и Херцеговина буде држава сталне напетости у којој би и најмањи сукоб био, кад год им затреба, довољан за дестабилизацију не само Босне и Херцеговине, него цијелог региона, или су сво вријеме радили на томе да оно што против Срба нису успјели да заврше у рату – послије рата остваре разним притисцима, уцјенама, силовањем права и разума.

Кажем скоро да је свеједно сад кад је очигледно да би улазак Босне и Херцеговине у НАТО значио и нестанак Републике Српске.

Знајући то и потпуно разумијевајући шта би било кад би Босна и Херцеговина ушла у НАТО, Народна скупштина Републике Српске је Резолуцијом о војној неутралности обавезала све српске политичаре и све српске политичке странке и партије у Републици Српској, као и оне који Српску представљају у заједничким органима у Срајеву, коначно, и сваког грађанина Републике Српске, да никад, никако и нигдје не учине ништа што би било у супротности са том резолуцијом.

С друге стране, заговорници уласка Босне и Херцеговине у НАТО позивају се, све гласније, на „Стратегију вањске политике Босне иХерцеговине 2018-2023“ као на некакав „правно обавезујући документ“, а иоле пажљив читалац већ у уводу тог документа може наћи и ову аргументацију за доношење те стратегије (цитирам):

„…дошло је до значајних политичких, економских и друштвених промјена, како у самој Босни и Херцеговини, тако и на међународномплану“.(крај цитата). 

Ако је цитирани разлог био довољан за доношење „Стратегије“, онда је сигурно да је исто тако: због нових, у међувремену насталих промјена та „Стратегија“ апсолутно превазиђена, тј. промјене у Босни иХерцеговини и у свијету су тако велике да је потпуно анулирају.

Чињеница да у НАТО-у потпуно свјесно и намјерно игноришу Резолуцију о војној неутралности, коју је Скупштина Републике Српске усвојила октобра 2017. године, јасно нам показује колико та алијанса да ли само заслијепљена својом силом или у страху од неке друге, веће силе не жели да губи вријеме, не жели да се осврће на било шта што би могло да спори а камоли тек онемогући потчињавање цијелог Балкана својој команди.

У таквом стању ствари врло је вјероватно да би НАТО, а то увијек значи и све земље чланице ове војно-политичке алијансе, врло лако признао референдум Хрвата и Бошњака као референдум Босне и Херцеговине иако на њему не би учествовали Срби и Република Српска. Било би, дакле, као што је било и 1992. године кад је окрњени, неважаћи референдум учинио оно што је учинио.

Тзв. „црногорски“ и-или „македонски“ сценарио су можда већ и написани и није немогуће да се, иза сцене, већ увелико увјежбавају и реплике, и начини на које ће неко изговорити оно што НАТО алијанси затреба као било какав повод, али при свему томе би ваљало опет имати у виду оно што сам цитирао из тзв. „Стратегије“ о промјенама у Босни и Херцеговини и у свијету, али сада у свијетлу општег сазнања да свијет није униполаран.

Подсјетимо се, предсједник Русије, Путин, почетком десембра 2016. године је у Владивостоку, наводећи незаконито НАТО бомбардовање СРЈ 1999. и операције исте алијансе у Босни и Херцеговини 1995. године, нагласио да су „пропали покушаји успостављања униполарног света“.

У том свијетлу или, тачније, у сјенци тих сазнања настају и обликују се покушаји минимизирања руског и кинеског, али и других незападних утицаја у овом дијелу свијета.

Као један од услова за улазак Босне и Херцеговине у НАТО помиње се и пренос власништва војне имовине са ентитета на Босну и Херцеговину, што би практично – српским очима гледано – значило пренос дијелова територије Републике Српске на Босну и Херцеговину само до тренутка уласка Босне и Херцеговине у НАТО, а већ самим чином уласка Босне и Херцеговине у НАТО та територија би постала територија те западне војно-политичке алијансе и Алијанса би на њој по својој, а не пожељи или тек сагласношћу Срба и Републике Српске, могла да гради и разграђује шта и како пожели.

Колико би скорашњи и неки будући потези НАТО алијансе могли (и у којој мјери?) бити опасност за мир у овом дијелу свијета, те да ли би то значило и „повратак у деведесете“ јесте питање, али би се ту прије могло говорити о поновном мијешању карата, јер иако би и на једној, и на другој страни били исти играчи, однос снага у свијету је битно промијењен.

Вријеме предвиђено за уводно обраћање на овој трибини не допушта ми да се осврнем на још неке разлоге непристајања Срба и Српске на укључење у НАТО, али остали учесници ове значајне трибине, сваки на свој начин, ће сагледати и освијетлити проблем Босне и Херцеговине и НАТО и више, и шире. 

Низ неприхватљивих разлога за улазак Босне и Херцеговине у НАТО једнако је дуг као и низ разлога за очување Републике Српске у статусу дефинисаном Дејтонским споразумом, који јој омогућује заштиту српских националних интереса, а истовремено, и настојања да политичким и правним средствима врати надлежности које је по том споразуму имала у изворном облику, надлежности које су јој бесправно одузете под притиском тзв. Међународне заједнице и високих представника.

(Уводно излагање Млађена ЦИЦОВИЋА, шефа Представништва Републике Српске у Србији)

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар