Да ли је Додик већ побиједио и на изборима који ће бити одржани 2022?

• Ово што се дешава у РС, према теорији политичког организовања, није ни „кохабитација“ ни „велика коалиција“и може се само описати. Двије водеће странке власти и опозиције, заједно са својим коалицијама, улазе у неформални постизборни савез тако што се ова друга распала и дијелом се придружила побједницима
• Многи аналитичари су склони да хроничну кризу опозиције тумаче са психолошког становишта.  Осам изборних пораза заредом и шеснаест година ишчекивања власти морали су утицати на понашање чланова свих нивоа организације. Предуго чекање на остварење неког не само политичког циља емоционално разочарава, психолошки замара, морално исцрпљује, ломи и јаке карактере…
• У првим годинама Додикове дуге владавине, док им није постао ноћна мора, чак и неки лидери опозиције приватно су говорили :„Он ради исто што бисмо и ми, али то ради боље.“ Шта је то што он боље … ? Патриотска политика, свакако. Али и социјално-економски развој, иако је у сјени политике
• Окупљањем готово свих релевантних партијских снага у Српској, па и најјачих кадрова СДС, Додик је остварио један од својих стратешких циљева да створи политичко јединство у Републици на патриотској платформи.

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ДА ЛИ је Додик већ побиједио и на изборима 2022-ге?

Док се он спрема за свечану заклетву у РС за функцију на челу БиХ, послије чега ће преузети више власти него што је икад имао, Говедарица смјењује своје доглавнике, и они њега, у спору да ли треба да се придруже онима које не могу да побиједе или, напросто, бољима.

Ово што се дешава у РС, према теорији политичког организовања, није ни „кохабитација“ ни „велика коалиција“и може се само описати. Двије водеће странке власти и опозиције, заједно са својим коалицијама, улазе у неформални постизборни савез тако што се ова друга распала и дијелом се придружила побједницима.

Власт без опозиције, као конкуренције и коректива, није добра ни за саму власт, ни, поготово, за демократију. Изузев када је Република у опасности.

Може се рећи да је Српска у перманентној опсади. Оних који би најрадије да је нема, или бар не са старим/новим руководством и, напосе Додиком, има много и не одустају. Не само споља (Стејт департмент, Форин офис) него и изнутра (Бошњачка Босна, ОХР).

Одавно је речено да је „демократија украс срећних времена“, а ово вријеме није срећно за српски народ. Зато је повезивање и збијање политичких редова добродошло за Српску.

Истина, негодују и ветерани СНСД (СПРС, ДНС) што се пружа шанса „прелетачима“,који су до јуче пљували њихову партију и „шефа“, као што има негодовања и у СДС-у што су се њихови лидери „продали власти“, иако су се и сами мрштили на „патриотску“ политику својих представника у Сарајеву.

Постоје и они који су генерално згађени над савременом политиком у којој може свак са сваким, али прошло је вријеме великих идеологија. Данас се свугдје у свијету партије идеолошки готово и не разликују, што омогућује до јуче незамисливе коалиционе комбинације.

Добар Патриотски блок или лош Савез за побједу

Да ли је исход избора 2018. више посљедица катастрофалне политике СДС него успјешне политике Додикове коалиције?

Обично је, спортски речено, тешко разлучити колико су побједници били у врхунској форми,а колико су поражени подбацили. Увијек има и једнога и другога, али у конкретном случају – СДС није изгубио само још једну утакмицу него …

Преломни тренутак означили су прошли избори из 2014, када је послије више пораза СДС за мали проценат гласова изгубио и опште и предсједничке изборе. У првој половини те године побједа опозиције изгледала је готово извјесна, а претходни локални избори 2012. били су охрабрујући предзнак за СДС.

Тек велике поплаве током којих је власт дјеловала и пожртвовано (предсједник и премијерка су стално били на терену) и креативно (подјела ваучера за набавку свих потрепштина), донекле су успоставиле равнотежу снага.

На десетак дана уочи избора разлика је била још на нивоу статистичке грешке. Додикови су побиједили у фотофинишу у РС, а Савез за промјене, побједом Иванића и коалицијом СДС са СДА, освојио „други ниво власти“ у Сарајеву.

У мају идуће године протестом на Тргу Крајина, СЗП је покушао да преокрене резултат и у Бањалуци, али се Додик контрапротестом на сусједном тргу показао бољи и у уличном одмјеравању снага. А потом је кренуо у контраофанзиву која је резултирала дебаклом опозиције на локалним изборима 2016. и падом руководства СДС-а.

Посљедње двије године већ се више није радило само о новом успону Додиковог СНСД на челу Патриотског блока него о антипатриотском потонућу политике Сaвеза за промјенe.

Под новим именом Савез за побједе, а испоставило Сaвезом за (још један) пораз.

Унутрашње осипање и распадање

Имало је то, наравно, и свој еквивалент у унутрашњим подјелама и осипању унутар СДС-а.

– Драган Калинић је, након одласка историјских оснивача у Хаг, био годинама на челу СДС-а и Скупштине РС, све док га није смијенио в.п. Иако је обје функције успјешно обављао, када му је суспензија укинута, није добро дочекан у својој странци. Формирао је нову омању странку, пружио подршку СНСД-у и постао савјетник предсједника РС.

– Драган Чавић, као сљедећи шеф СДС-а и предсједник РС, изгубио је подршку страначке структуре те такође формирао своју странку, али се укључио у опозициону коалицију и као посланик се истакао у критици власти.

– Момчило Крајишник је по истеку хашке робије формирао НВО „Ствараоци РС“ у којој је окупио посланике који су 9. 1. 1992. под његовим предсједништвом прогласили РС. Уз лојалност СДС-у Крајишник је изразио и подршку Додиковој патриотској политици.

– Формирање нове странке „Први СДС“ био је одговор ветерана странке (Буха, Лукић, Крајишник и др.) на опортунистичку политику насљедника, који су, уз подршку Запада, као инфериорни партнери ушли у коалицију са СДА и слиједили бошњачку политику.

– Замјена Босића Говедарицом, био је траљав маневар да СДС поврати изворни патриотски имиџ, а да партијски босови наставе да играју како СДА и ОХР свирају те сачувају министарске и посланичке позиције у Сарајеву.

– СДС посљедњих година више није функционисао као монолитна и чврсто вођена партија него више као координација регионалних организација и лидера у Семберији, источној Босни (Бјелица) Херцеговини …

Морално-психолошки фактор као објашњење

Многи аналитичари су склони да хроничну кризу опозиције тумаче са психолошког становишта.

Осам изборних пораза заредом и шеснаест година ишчекивања власти морали су утицати на понашање чланова свих нивоа организације. Предуго чекање на остварење неког не само политичког циља емоционално разочарава,психолошки замара, морално исцрпљује, ломи и јаке карактере, те води повлачењу или преиспитивању и тражењу нових путева. У опозицији се вјероватно то и десило.

Да ли су послије осам узастопних пораза од истог противника већ добили комплекс да су Додик и његов тим напросто непобједиви? Или да бар ова мање-више иста опозициона екипа  нема у својим редовима капитена који би могао да је доведе до побједе?

Да ли су им послије толико изгубљених битака и толико времена у опозицији исцрпљени стрпљење, енергија, ентузијазам, амбиција? Или су упали у кризу идеја каквим политичким и социјално-економским програмом да се супротставе власти, а да то не буде само понављање недоказаних оптужби да је власт корумпирана?

Да ли је проблем што се опозициона платформа по којој „Додик непотребно заоштрава сукобе са комшијама и намјерно провоцира инострани фактор“, показала потпуно неоснована? Или су „испуштена“ побједа на општим 2014. и фијаско на локалним изборима 2014. били пресудна траума од које се опозиције није опоравила?

Да ли су, најзад,водећи кадрови СДС-а, који ће до краја 2022. бити безмало двије деценије старији него што су били 2006. откад Додик не силази с власти, постали свјесни да на сљедећим изборима више неће бити кадри да бију битке за највише функције, па хватају посљедњи воз, макар и у трећој класи?

Циљеви и резултати успјешне политике

Најзад, у првим годинама Додикове дуге владавине, док им није постао ноћна мора, чак и неки лидери опозиције приватно су говорили :„Он ради исто што бисмо и ми, али то ради боље.“

Шта је то што он боље … ?

–Патриотска политика, свакако. Али и социјално-економски развој, иако је у сјени политике.

Захваљујући и дугом континуитету, Додикова власт може себи да укњижи све оно што је у Српској постигнуто послије рата, а то је посљедњих година и боље распоређено широм Републике. Да то грађани виде и осјећају, најбоље свједочи импресиван изборни континуитет.

Окупљањем готово свих релевантних партијских снага у Српској, па и најјачих кадрова СДС, Додик је остварио један од својих стратешких циљева да створи политичко јединство у Републици на патриотској платформи.

Он је током цијелог мандата позивао од Српске отуђене националне кадрове у Предсједништву БиХ, Савјету министара, парламентарној скупштини да се удруже на том патриотском минимуму.

Постоје и ризици тако широког савеза.

Остаје питање колико ће се придошлице идентификовати са коалицијом, њеним лидером, његовом странком и политиком?

Биће оних који ће се доказивати бацањем у ноге, али и оних који ће отворено задржати резерве, као, наравно, и конјунктуриста који ће се добро уклопити па онда скренути на првој раскрсници.

У сваком случају, пошто број функција у власти није никад за све довољан, у СНСД-у и старој коалицији осјећаће се прикраћени
у односу на нове савезнике, које ваља наградити.
У првим постизборним мјесецима, када је најјачи, Додик чисти своје страначке и коалиционе редове од оних који су показали политичку нелојалност и недовољну ангажованост, али и тражи простор за придошлице међу којима има врло квалитетних парламентараца и локалних лидера који ће ојачати његову већину у Бањалуци и Сарајеву.

Додик и послије 2022 !?

Нема сумње да ће СДС, као велики бренд који је везан за настанак РС, опстати, односно да ће га млађи партијски кадрови који се нису нашли на посланичким листама одржати у животу, са или без Говедарице на челу. Они ће имати довољно младости за нови почетак, али не и довољно искуства и времена да за практично само три међуизборне године направе побједничку странку.

Ако не они, можда ће се појавити неки нови момци, али тешко да ће стасати за сљедеће изборе. Да ли то значи да Додик ни на изборима 2022. неће имати озбиљну конкуренцију?

По свему изгледа да ће бити баш тако, ако занемаримо Запад, који му се сасвим сигурно неће скинути с врата, ако ништа због дружења са „малигним заштитница“ у Москви. Јер, тзв. међународна заједница (НАТО, ЕУ, Стејт департмент, Форин офис итд.) већ прилагођава тактику.

Умјесто контрапродуктивног бламирања Додика и улагања у опозицију и НВО, у спонтане уличне протесте и „најгледанију ТВ“, крећу у директну куповину масмедија, манипулисање друштвеним мрежама и другим алатима за„промјену свијести“ бирача.

Многи злослуте да послије Црне Горе и Македоније на ред долази Србија која ће наводно откачити Српску. Али, ту причу смо слушали и прије ових и прије оних избора, а и прије тога, па Додик ипак непрестано побјеђује.

За четири године, испада, неће ни имати кога да побједи. Томе у прилог понешто се мијења и у глобалном контексту. Но, да ли ће то бити благовремено и довољно, тешко је предвидјети.