- Август је месец највећих српских страдања у 20. веку. Можемо га звати месецом геноцида над српским народом, упркос навици да се баш тада понајпре опустимо, запевамо и наздрављамо
- У злочиначкој хрватској операцији “Олуја“ из августа 1995, убијено је око 2.000 Срба, а око 250.000 трајно протерано са својих огњишта. “Трећа велика сеоба Срба“, упоредива по размерама само са онима с краја 17. и почетка 18. века, уједно је била и глогов колац српству у Хрватској, озваничавање најцрњих усташких планова из 1941.
- Изгнани дечаци-Крајишници нису вечито остали на својим тракторима или тек “избеглице“, већ су у међувремену одрасли и постали успешни предузетници, научници, свештеници, спортисти који Србији доносе злато и сребро на недавно окончаним Олимпијским играма
- Може ли идеја на мачу изгубљене Крајине 1995. да се сагледава и кроз њих и њихову личну катарзу после три деценије? Можемо ли у свој календар сећања и националних светковина увести и формирање Републике Српске Крајине (на Никољдан 1991), а не само њен крај?
- Можемо ли земљи српских светих – дословно светих јер су канонизовани – попут Пребиловаца или Братунца, гарантовати место при врху приоритета свих српских влада? И, поред свеће и сузе, обезбедити на пример и место на мапи верског туризма и школских екскурзија? Определити већа средства за младе и обезбедити да тамошњи пољопривредни принос свих домаћинстава буде откупљен по максималној цени?
Пише: Немања ДЕВИЋ
СРПСКА историја 20. века толико је страдална да готово да нема месеца а да није забележен пример готово библијског страдања и сатирања нашег народа.
Много тога је и избледело у колективном памћењу, али сећање на август 1914. у Мачви остало је дубоко урезано у српској души – делом зато што је те злочине потресно описао Арчибалд Рајс, а делом и зато што су их починили “Швабе што говоре нашки“, како је говорио Милутин, књижевни јунак Данка Поповића. А и због размера: места попут мачванског Прњавора у том рату изгубила су и трећину свог становништва.
Сећање на геноцидне злочине Бугара у Сурдулици (1915) и Топлици (1917) такође надилазе локална сећања.
Када је реч о Другом светском рату, у централној Србији су посебно изражена сећања на злочине Немаца у Краљеву и Крагујевцу из 1941. која се достојанствено обележавају у октобру, док је нешто мање у јавности присутна прича о зулумима у Мачви (други пут за мало више од четврт века), које је окупатор починио и пре него у овим градовима, и где је крвава жетва била још интензивнија.
У Београду се са пијететом за невинима обележавају и датуми масовних стрељања у Јајинцима, те успостављања логора на Бањици и Сајмишту.
Нишлије се сећају јуначке и страдалне борбе својих предака, приликом пробоја логораша иза жица Црвеног крста које се одиграло у фебруару 1942. године.
У јавном сећању одјекују и поједине годишњице везане за страдање цивила у НАТО бомбардовању 1999, још увек постоји јединство у осуди и поштовању према жртвама погрома 17. марта 2004. на Косову и Метохији.
У Републици Српској и Хрватској не обележава се толико датума везаних за погроме Срба у Великом рату, али се зато комеморације и молитвени скупови везани за геноцид у НДХ 1941-1945. и масовне злочине у последњем, Одбрамбено-отаџбинском рату 1991-1995, могу одржавати сваког месеца.
Јануар (1942) је био месец масовног уморства Срба у славонском Воћину, а недоклани из овог села дотучени су у децембру 1991. године.
За јануар 1942. везан је и покољ Срба у цркви у Драксенићу на Козари (“Крвава литургија“), као и геноцидни злочини мађарског окупатора над Србима у Бачкој (тзв. Рација).
У јануару 1943. започела је немачко-усташка операција “Вајс“, коју су пратили и масовни злочини над Србима у Крајини.
А у јануару 1993. Срби су масовно пострадали, како од Хрвата у Равним Котарима, тако и од Муслимана у Кравици.
У фебруару 1942. одиграо се покољ Срба у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу (усташе су тада у овим селима покрај Бања Луке поклале више деце но што их је стрељао немачки окупатор у Шумарицама), а у марту исте године на другом крају данашње Српске, у Старом Броду, где је Црна легија сустигла део српског збега крај Дрине и безмало све заробљенике бацила под нож.
Април је, 1941, везан за низ злочина над Србима у НДХ и широм мађарске окупационе зоне у Бачкој; први масовни злочини били су везани за локације Гудовца и Сирига. У српској души, ипак, прва асоцијација на страдање 1945. јесте пробој логораша из Јасеновца и покољ свих оних који нису успели да прескоче жице.
За мај су карактеристични усташки злочини у Вељуну и Глини (1941), а онда и у Брадини, сарајевској Добровољачкој и у Тузли (1992). Тада је започело и формирање комплекса логора Јадовно.
Још увек трагично одјекује и “Задарска кристална ноћ“ из маја 1991. и злогласна операција “Бљесак“ уз погром славонских Срба из маја 1995. године.
У јуну (1941) одиграли су се злочини у Херцеговини: Корићка јама, видовдански покољ Срба око Стоца и други. Пола века касније, у јуну 1992, окончана је и хрватска операција “Чагаљ“ у којој је завршено етничко чишћење српског народа у долини Неретве. И 1993. је почињен масакр над злосрећницима – цивилима и ратним заробљеницима на Миљевачком платоу у северној Далмацији.
А јул – е он је био време масовних покоља ливањских Срба 1941. (за Огњену Марију), као и наших сународника у Глини и у Рашића Гају код Власенице, као и 1942. у Садиловцу, па на читавој Козари. Тада је успостављен и усташки логор за децу у Јастребарском.
И у јулу, само 1992, понајвише су од Орићевих легија смрти, пострадали Срби Сребренице и Братунца. Додајмо овим мученицима из ’90-их и сећање на Србе из Старог Грацка код Липљана, оне жетеоце које су побили Шиптари на Косову у јулу 1999. године.
Септембар је време када су 1993-1995. настали ожиљци по имену Возућа, Медачки Џеп и Мркоњић Град; новембар месец масовног страдања Срба у источној и западној Славонији, а децембар, поред осталог, месец када се десио и покољ (данас ретко помињани) у Трњаку и Доњој Дубици крај Оџака – пред сам крај Другог светског рата усташе су овде готово у целости сатрле локално српско становништво.
На сваки од побројаних погрома могу се ставити три тачке, а и наведени су само они најзвучнији, о којима у јавности и локалној заједници колико-толико постоји свест, или у којима на вишем нивоу постоји меморијализација, институционализовано сећање.
Али, узимајући у обзир све ране српског, рода, могло би се рећи да је август месец највећих српских страдања у 20. веку. Тако га некако и можемо звати, упркос навици да се баш тада понајпре опустимо, запевамо и наздрављамо: месецом геноцида над српским народом.
Јер, за сам почетак овог месеца 1941. везани су илиндански покољи Срба око Приједора и Санског Моста, чији су биланс биле хиљаде побијених цивила, без обзира на узраст, пол, политичка убеђења. За усташке злочинце довољно је било то што су православни Срби.
Исто се поновило и на другом крају окупираног српства, у Пребиловцима код Чапљине, који са 80% у рату убијених житеља до данас слови за најстрадалније српско село, али и једно од најстрадалнијих насеља у читавој Европи током Другог светског рата.
Август је и време успостављања најстрашнијег усташког комплекса логора, “балканског Аушвица“ Јасеновца. Затим, у августу 1942. учињени су и злочини над српским цивилима широм Срема, до данас мало познати у широј јавности, иако је поуздано утврђено да је усташки покретни преки суд за кратко време погубио више од 6.000 Срба.
Када говоримо о злочинима 1990-их, наравно, најпре имамо на уму злочиначку хрватску операцију “Олуја“ из августа 1995, у којој је убијено око 2.000 Срба, а око 250.000 трајно протерано са својих огњишта.
“Трећа велика сеоба Срба“, упоредива по размерама само са онима с краја 17. и почетка 18. века, уједно је била и глогов колац српству у Хрватској, озваничавање најцрњих усташких планова из 1941. када је, кроз систем убистава, изгона и покатоличавања, било зацртано како извршити обрачун са најзападнијим православцима.
Много мањих размера, али са истим рукописом, јесте и августовски злочин на Бистрици – убиство српске деце у Метохији из 1999. године.
Ниједна од августовских рана на српском ткиву није зарасла, толико су дубоке. Прво, због масовности страдања, које је остало трајно уписано у српски генетски код. Друго, због монструозности покоља, који су вршени са страшћу невиђеном још од времена верских ратова у Европи у позном средњем веку. Треће, због тога што починиоци, било да се радило о Хрватској, Федерацији БиХ, или Косову и Метохији, готово никада нису пронађени, нити адекватно кажњени.
И напослетку, због тога што су Срби на крају читавог процеса оптужени да су геноцидан народ, премда су великим ударима 1941-1945. и 1991-1995. заправо сами сведени на статистичку грешку у читавим покрајинама у којима су живели од памтивека: у Славонији, на Банији и Кордуну, у Лици и северној Далмацији, у већем делу босанске Крајине, у неколико градова и компактних насеља средње Босне, у Сарајевском пољу, у долини Неретве, коначно и у Метохији и у Македонији.
Може ли један народ на понесе на својим плећима тако тегобну историју и толико бреме прошлости? Историчар Радован Самарџић писао је усред вртлога који је настајао 1990-их да су Срби почели да своју историју гурају у заборав управо због тога што им је она постала тегобна, тешка за поднети. Није се радило само о предању и националној историји: личне историје и приче родитеља и бака и дедова говориле су толико често о спаљеним кућама, отетим и обешчашћеним сестрама, насилним изгонима, гладовањима, збеговима, смрзнутој деци. Понети такве приче из три или четири колена уназад, није било лако.
Утук им је ударен кроз мушку песму пркоса уз гусле, уз коло и уз жељу за опстанком, борбом и животом и у најстрадалнијим српским крајинама. “И на страшном месту – постојати.“
Читава једна војска Срба из Ливна, Гламоча и са Купреса, из Чапљине и Стоца, из Дубице и Градишке, а у нешто мањој мери и из других градова и села, након што је од усташа изгубила чељад и сву имовину, после 1945. се поново женила и обнављала своја огњишта. Са радошћу су након 20 година у својим селима испраћали прве регруте у војску. Живели су сурово, окренути деци коју су добијали у позним годинама – и певали!
Можда сеоске славе и сијела са “најдужим колом у историји“, од Чајнича и Братунца, па до обновљених згаришта поред Грахова и Петровца, нису врхунац културног и уметничког домета српског народа, али су доказ да се живи и весели. И пркоси злу и смрти самој.
Можда би, уз парастос жртвама и литургијску заједницу живих и мртвих, везаних за август 1995, требало и овакве примере додатно истаћи?
Да изгнани дечаци-Крајишници нису вечито остали на својим тракторима или тек “избеглице“, већ да су у међувремену одрасли и постали успешни предузетници, научници, свештеници, или спортисти који Србији доносе злато и сребро на недавно окончаним Олимпијским играма.
Може ли идеја на мачу изгубљене Крајине 1995. да се сагледава и кроз њих и њихову личну катарзу после три деценије? Можемо ли у свој календар сећања и националних светковина увести и формирање Републике Српске Крајине (на Никољдан 1991), а не само њен крај?
Можемо ли земљи српских светих – дословно светих јер су канонизовани – попут Пребиловаца или Братунца, гарантовати место при врху приоритета свих српских влада? И, поред свеће и сузе, обезбедити на пример и место на мапи верског туризма и школских екскурзија? Определити већа средства за младе и обезбедити да тамошњи пољопривредни принос свих домаћинстава буде откупљен по максималној цени?
Умемо ли, након што су прохујале деценије од ратова, смогнемо снаге да креирамо политику сећања, али тако да подвиг предака инспирише нове генерације младих, које треба да живе са српством и за српство?
“Не народ за клање, него народ за прегнуће. Ко год види Крупу и Крку, зна да је код куће“, оцениће недавно српски етос, хируршки прецизно, теолог Дарио Дринић из Лијевча.
Додај коментар