- Уједињује нас утисак да је пробој Солунског фронта последња велика српска победи, после које је уследило утапање у југословенски пројекат, тако скупо плаћен у 20. веку
- Они који српски Дан заставе посматрају тек као новотарију, истичу да он последњих година замењује Видовдан. Погрешно је што се ови датуми постављају један наспрам другог, уместо да буду виђени као део једног истог низа празника српског национализма
- Истицање застава има смисла само онда уколико оне, умножене и подигнуте, заиста представљају и оснажену решеност да се брани државни суверенитет
- Србија је, засигурно, потврдила своју улогу Пијемонта и након величанствених победа у ратовима 1912-1918, који су крунисани управо 15. септембра 1918. на Кајмакчалану. У данашњем времену, чини се, ту улогу све сигурније преузима Република Српска
- Показала је своју величину и спремност за изазове с краја 20. и почетка 21. века. Можда и више него ма која друга српска земља. То не треба да подстиче националну гордост, нити неки потенцијални нови “нарцизам малих разлика“, као што се у веку за нама десило у Црној Гори
Пише: Немања ДЕВИЋ
У ДАНУ када настаје овај текст, Србија и Република Српска, али и низ наших сународника у региону и дијаспори, обележавају Дан српског јединства, слободе и националне заставе.
Конструкција је мало сложенија, тежа за запамтити, празник је новијег датума (званично уведен 2020. одлукама двеју влада), па вероватно већи део грађана неће знати шта тачно празнујемо, иако је сам датум веома маркантан.
Петнаести септембар један је од најважнијих датума наше савремене историје, који слави победу – тада је српска војска извршила пробој Солунског фронта – и који симболизује јединство српског народа који је подељен и посвађан око много питања. Историјски, политички, идеолошки, регионално…
Али, сви смо ипак јединствени око закључка да је српска борба 1914-1918. била јуначка, а у исто време и чојствена, страдална, али уједно и величанствена. Слике, песме и поуке тог времена и данас умеју да најеже кожу или измаме сузу код Срба као ретко које ма из које друге епохе.
С друге стране, као да нас уједињује утисак да се ради о последњој великој српској победи, после које је уследило утапање у југословенски пројекат, тако скупо плаћен у 20. веку.
Од тада, безмало сваки Србин констатоваће, готово инстиктивно, по једном књижевном мотиву, да његов народ добија битке у рату, а губи их у миру.
Шта показује овај празник? Пре свега, да је за слободно испољавање својих националних осећања српском народу неопходан државни оквир. У Хрватској, у Федерацији БиХ, или чак у Црној Гори, где не постоји, или у овом последњем случају се негира да постоји неки вид српске државности, незамисливо је развити српску заставу, запевати националну песму, величати српске хероје… а да то не наиђе на репресивну реакцију тамошњих националистичких кругова или чак државних власти.
Дакле, да уз све мањкавости државних оквира које уочавамо уједно и не паднемо у искушење да негирамо важност државе и њених институција.
Друго, да је један од ретких који успешно обједињују традиције српског интегрализма: у српским установама и домовима широм Балкана, али и шире, виориће се овог и наредног дана тробојнице. За разлику од околних народа, Срби доскора нису неговали традицију истицања застава о националним празницима.
Сматрало се да је српски национализам “иживљен“ у периоду до 1918, а да након тога предстоји мир и уређивање сопствене државе – па није било потребе да се родољубље исказује и на тај начин. Није било тако.
У времену када самим изласком са свог етничког простора увиђамо огромне плаво-жуте у Бриселу или Вашингтону склепане флаге, постављене тако да као да треба да нам кажу “довде смо до сада дошли“, време је да своју заставу подигнемо високо и вратимо традицију, својствену многим демократским друштвима, да народну заставу држимо на видном месту у свом дворишту и у свом дому. И да је подижемо кад год славимо некакав национални јубилеј, када игра репрезентација, када побеђујемо на међународним такмичењима.
Такође, осмислити догађаје попут оног који се одвија на мосту на Дрини симболичног назива, Братољуб, где се на пола пута Братунац-Љубовија срећу делегације из Србије и Српске и заједно развијају своју црвено-плаво-белу.
Данас има много критичара овог празника. Они који српски Дан заставе посматрају тек као новотарију, истичу да он последњих година замењује Видовдан.
Погрешно је што се ови датуми постављају један наспрам другог, уместо да буду виђени као део једног истог низа празника српског национализма. Па би тако, на пример, било могуће да сви Срби славе (хронолошки гледано) 9. јануар, као датум када је један део наших сународника рекао историјско “не“ пашама свог времена.
Притом, израз “паше“ треба схватити и фигуративно, али и дословно. Исто као што су, безмало два века раније, на другој страни Дрине њихови сународници такође кренули у процес историјског раздвајања од “пустог турског“ и изградњу сопствене државе.
Говоримо, дакле, о Сретењу из 1804, које би због свог далекосежног значаја требало празновати не само као Дан државности Србије, већ и као свесрпски празник. Томе би требало додати и 3. мај, као не само локални или покрајински, већ национални празник, у знак сећања на 1848. и проглашење Српске Војводине. Па 12. јул, као датум општенародног и успешног српског устанка из 1941, који је везан за Црну Гору. Петнаести септембар и 11. новембар, као дан српских победа из Првог светског рата. И Видовдан, као круну свега тога, у знак сећања на све подвиге од 1389. до 1992, и од Косова до Коридора.
О том благдану би требало, будући да он Промишљу представља и врхунац српског супротстављања империјама, осмислити и низ активности усклађен са савременим добом: “ново вино у нове мехове“.
Замислимо само један пример: попут значке са “Наталијином рамондом“, популарне у Србији у последњих десетак година будући да је везана за Дан победе 11. новембра, осмислити и значку модерно дизајнираног црвеног божура, коју сви носимо у месецу око Видовдана. Ђаци свих српских земаља, у ваншколским активностима, продају на јавним местима ове значке и уз њих своје рукотворине, а уз то и говоре о значају Видовдана кроз историју. Због ових активности добијају бодове који им на крају године могу поправити школски успех, добијају џепарац, и у специфичном виду солидарности од прихода дарују удружење ратних војних инвалида из Одбрамбено-отаџбинског рата.
Звучи нереално или нападно?
Исто ово виђено је широм англосаксонског света, када се обележава “Дан сећања“ и продаје цвет мака у знак сећања на пале у Првом светском рату…
Има истине да празновање 15. септембра има сличности и са албанским Даном заставе. Али, и од непријатеља треба учити. Овај празник они су славили и када нису имали државу, и када им је држава била у ужим границама него што је данас, и у моментима када је идеја реализације Велике Албаније деловала као не само магловита, него и неостварива.
Гледајући како они у новембру развијају свог црног орла, ма колико их државне границе делиле, наши људи су до пре неколико година неретко негодовали: “А зашто и ми немамо један такав празник?“ Данас када га имамо, као у оној приповеци о оцу сину и магарцу, питање је следеће: “Па зар ми да копирамо Шиптаре?“…
Ове критике чине се као неприкладне. Међутим, постоји проблем друге природе: истицање застава има смисла само онда уколико оне, умножене и подигнуте, заиста представљају и оснажену решеност да се брани државни суверенитет.
Фолклор нипошто не сме да постане замена за суштинско државотворно деловање.
Нека, као некада на мосту на Ибру, имамо и једну полупоцепану заставу, али нека она значи: “Ово је Србиново и одавде душмани неће ни макац даље!“ Онда је уследила другачија државна политика, у Косовској Митровици имали смо повешане тробојнице на сваком кораку, али су се оне показале као буквални превод феномена false flag: застава је било све више, а суверенитета све мање…
Ту долазимо до приче о националном јединству, али и до неумитног питања о Пијемонту.
Улога Пијемонта, језгра окупљања међу српским земљама, у различитим историјским епохама се мењала. У средњем веку, то језгро биле су земље данашњег југозапада српског етничког простора, од Рашке према Зети, Херцеговини и приморју. Од њих се држава ширила и према југу и створила бисере духовности на Косову. Потом се средиште државе померало према северу земље, ка Поморављу и Подунављу.
После турских освајања, државне традиције пренеле су се на аустријске и угарске територије, а Карловачка митрополија постаће, све негде до 19. века, не само духовно врело и интелектуални расадник, већ и средиште развоја српске државотворне мисли. Речју, мисли ослобођења и уједињења.
Онда је луч слободе и уједињења преузела, са Српском револуцијом, Шумадија и Србија, са својим народним династијама Обреновића и Карађорђевића. Други центар, понекад и супротстављен око престижа са оним из Србије, био је на Цетињу, где је Косовска етика надахнула нове генерације које су сневале обнову српског царства, и 1878. досањале независну и слободну државу, у исто време када је то постигла и Кнежевина Србија.
Србија је, засигурно, потврдила своју улогу Пијемонта и након величанствених победа у ратовима 1912-1918, који су крунисани управо 15. септембра 1918. на Кајмакчалану.
У данашњем времену, чини се, ту улогу све сигурније преузима Република Српска.
Раскрстивши у Одбрамбено-отаџбинском рату са пропалим идејама југословенства и комунизма, схватајући ко је заправо непријатељ и супротстављајући му се; проглашавајући Дрину за кичму српских интеграција и одлучивши, по први пут, да се она ако затреба и “попије“ и пређе са запада на исток; подижући се из пепела ратних разарања и рекавши ново историјско “не“, сада диктату политичког Запада; не прихватајући параде срама и погубне антипородичне тенденције новог доба; негујући у својим недрима идеју Крајине и идеју Косова…
…Српска је показала своју величину и спремност за изазове с краја 20. и почетка 21. века. Можда и више него ма која друга српска земља.
То не треба да подстиче националну гордост, нити неки потенцијални нови “нарцизам малих разлика“, као што се у веку за нама десило у Црној Гори. За понос и достојанство, који ће надахњивати на безусловну одбрану Српске, ипак, итекако има разлога.
Додај коментар