- “Сретење на Стевандан“ значило је оно што данас често заговарају домаћи “људскоправаши“ – очишћење и уређење свог дворишта. Нова генерација историчара окарактерисаће те дане као почетак једне нове Српске револуције
- Одлучност, па и жестина са којом се пошло у историјску мисију били су готово идентични Карађорђевим. Оно је такође било тежња да се српски народ у Босни и Херцеговини ослободи јарма страних империја. И застава са полумесецом и “у“, фесова и призивања обнове Османског царства и Немачког рајха, која су аширом земље 1990-1992. године.
- Још је на делу тежња да се, као у стара времена, о томе која ће се песма певати у Приједору или Гацку, одлучује из Сарајева – а за коју ће се одводити у апсану. Тежња да се Срби историјски оделе од оних који су над њим покушали геноцид, али и да другима створи прилику да уреде своју државу по сопственим мерилима
- Већ 1805. Карађорђе је на Иванковцу тукао регуларну царску војску. Онда је пробио старе, наметнуте границе, и повратио наду подјармљенима у Старом Влаху и Јужној Србији. Једна за другом потом ницале су, мада су у кратком року биле и гушене, и српске буне у Срему и у Банату, а најзападнија (Јанчићева буна) букнула је 1809. у Крајини
Пише: Немања ДЕВИЋ
ИСЛАМИЗАЦИЈА, “данак у крви“ и смрт на колцу остале су прве асоцијације на векове робовања српског народа под Турцима.
Исте мере, успостављене доласком Турака на Балкан у XIV веку, остале су на снази и на прагу XIX столећа – епохе просветитељства и револуција, за коју се веровало да је ново поглавље у историји човечанства.
Живот хришћанина у земљама под османском влашћу текао је између страха и наде. Најпре, он је био финансијски оптерећен дажбинама према држави, али и локалним феудалним господарима, у мери, како закључује француски путописац Антоан Жефроа, “да им је немогуће да се икад подигну или побуне“. Притом је чувени “харач“ био само главница, на коју су долазиле различите глобе и обавезе, које су укупан износ који треба исплатити вишеструко увећавале.
Додајмо и чињеницу да је хришћанин и у XIX веку, као и у претходним епохама, био у обавези да се поклони при сусрету са својим муслиманским суграђанином, некада и да му пољуби коња; да је било одређено чак и које боје сме бити роба и тканина коју носи и којом страном улице сме да хода; да није смео јавно да пева, а његова жена и кћи да се кити и улепшава; да je, иако је у царству званично владала верска толеранција, морао да поведе рачуна и где ће зидати или обнављати богомољу, и које ће она висине бити – и наравно да се неће чути њена звона која би узнемирила муслиманске суседе.
У периферним деловима Османског царства, што су заправо биле и српске земље, репресија и хаос су само били појачани.
“Царев закон не важи у планини“, поручивали су Арбанаси Србима у Метохији које су излагали додатном тлачењу, у мери да су им се и закони Цариграда могли учинити као широкогруди.
“Такова туга земљи нигда није изашла на Херцеговину“, записао је пак један летописац после типичне сече кнезова и турских пустошења тих крајева у XVII веку.
Постоји она чувена и у историјским изворима потврђена епизода уочи буне против дахија у Србији, а која подсећа на сцену из славног филма “Храбро срце“, што тематизује трагедију тзв. права прве брачне ноћи. Ова појава у Србији била је изгледа дуго присутна и распрострањена, о чему сведочи и песма “Краљевић Марко укида свадбарину“. “Још је већи зулум наметнуо: на ноћ иште младу и девојку, па девојку Арапине љуби, а невесту слуге Арапове. Обреди се све Косово редом: даваше му младе и девојке, ево мени тужној реда дође да довече одем Арапину, да му ноћас, јадна, будем љуба…“, тужила је у песми млада Косовка, тражећи заштиту од имагинарног јунака.
Није је добила све до појаве Црног Ђорђа: то је та епизода налик на филмску, мада је будући вожд морао да се уздржи када је први пут присуствовао дахијском иживљавању над девојкама.
После дугог трпљења, када је на Сретење 1804. тргнута сабља и кубура, овакве и сличне појаве су у Србији занавек заустављене.
Покрет Срба под Карађорђем започео је као буна против дахија, а није био усмерен директно против Турске. Поједностављено, могло би се рећи да он није био усмерен против господара у Цариграду, већ против локалних моћника који су злоупотребљавали његову власт. Може се рећи и да је био локална појава, будући да је испрва обухватио само Београдски пашалук. Али убрзо се све преокренуло.
Већ 1805. Карађорђе је на Иванковцу тукао регуларну царску војску. Онда је пробио старе, наметнуте границе, и повратио наду подјармљенима у Старом Влаху и Јужној Србији. Једна за другом потом ницале су, мада су у кратком року биле и гушене, и српске буне у Срему и у Банату, а најзападнија (Јанчићева буна) букнула је 1809. у Крајини.
Ипак, најдалекосежније последице Карађорђевог покрета тицале су се обнављања државности – од тада па до краја прве владавине Милоша Обреновића само су добијани нови и нови атрибути самосталне српске државе. Иако се у њихово доба чинило да су они такмаци, а међу њиховим наследницима да представљају основе за “две Србије“, историјска наука је читав период 1804-1835. (до доношења устава и укидања феудализма) окарактерисала као доба Српске револуције.
Остало је познато: Србија је у првој фази ослобођења постала вазална кнежевина, потом је развијала све своје институције, да би 1878. на међународној конференцији и званично добила независност – и у наредном столећу постала балкански Пијемонт.
Уз њу, независност је добила и Црна Гора, друга српска држава, у ништа мањој тежњи да она постане центар будућег уједињења. Али већина српског народа и даље је остала под туђинском влашћу, било аустријског или турског царства.
“Догађаји који су преобразили Србију 1804. у Босанском пашалуку били су доиста незамисливи“, закључио је још давних дана историчар Радован Самарџић.
Узалуд су се устаници надали да ће, остварујући сан о новом окупљању средњовековних српских земаља, прегазити Дрину као “племениту међу“, и певали уз гусле како ће са вождом “честиту Босну полазити“.
Исти глас, додуше више у форми вапаја, чуо се и са друге обале Дрине, а нека само један од таквих послужи као илустрација опште тежње и надања.
“Стрпљиво сам подносио турски јарам као и сви православни надајући се да Карађорђе и нас ослободи и под своје покровитељство прими“, записао је свештеник из Приједора 1806, у години када су српски устаници у Мачви десетковали султану одану муслиманску војску из босанског пашалука.
Ипак, турске одмазде, чија се суровост са ове временске дистанце не може ни замислити, зауставили су ово повезивање на почетку XIX века. Наравно, тадашње велике силе које су наметале правила на Балкану и раније су сасецале и у крви гушиле ма коју српску буну; историја након Авноја понеку од њих у Србији и Црној Гори је и забележила, али где се у нашој историјској свести налазе, примера ради, сече кнезова у Херцеговини из 1662-64, или буна у Мостару из 1710. или пак држање Срба из Босне и Херцеговине у тзв. Дубичком рату 1788?
Ако би се који од ових догађаја и помињао у настави или уопште у јавном простору, интерпретиран је у контексту социјалних буна, нипошто због борбе за национално ослобођење и уједињење…
Док је Кнежевина Србија градила своје институције, а тиме из деценије у деценију унапређивала државност, Босна је још увек чамила у ропству које је подсећало на средњовековље.
Док су у Србији у успону били уставобранитељи као носиоци отпора самовољи кнеза Милоша али и својеврсни модернизатори, у тамници у Травнику грцале су стотине Срба, тако да се по извештају из 1849. њих 45 у пар дана удавило.
У години када је настала химна Кнежевине Србије (1853) а српска дипломатија вагала како да се одреди у Кримском рату, у Босни и Херцеговини је забрањено објављивање књига на српском језику.
Тек Саферском наредбом из 1859, и тада у пракси безуспешно, уређени су аграрни односи и утврђене обавезе зависних (српских) сељака.
Српска буна против дахија, или против ма ког другог облика турске владавине у Босни и Херцеговини, која би уродила трајним успехом, заправо се никада није догодила. А у српским очима, потом, само је једна окупаторска власт (аустријска) заменила другу (турску).
Борба за црквено-школску аутономију, која се спроводила по овдашњим градовима крајем XIX и почетком ХХ века, подсећала је на оно што је Милош Обреновић извојевао неких 70 година раније. Но Милошева аграрна реформа није била спроведена до самог краја туђинске власти, држећи земљу у феудалном уређењу.
Општесрпска побуна против НДХ 1941, изазвана усташким геноцидом, значила је и историјско “не“ муслиманско-католичком савезу у Босни и успомени на све раније зулуме Стамбола и Беча.
Приграбљена пред крај Другог светског рата од комуниста и инструментализована у корист партијских интереса, она ипак није могла да постане и аутентични српски израз – континуитет са предачком борбом од Карађорђевог времена.
Сретење Републике Српске заправо се одиграло на Светог Стефана 1992. године. Да, баш тако би се могло рећи: да је Стевандан Сретење Српске.
Одлучност, па и жестина са којом се пошло у историјску мисију били су готово идентични Карађорђевим. Оно је такође било тежња да се српски народ у Босни и Херцеговини ослободи јарма страних империја. И застава са полумесецом и “у“, фесова и призивања обнове Османског царства и Немачког рајха, који су ницали широм земље 1990-1992. године.
И тежње да се, као у стара времена, о томе која ће се песма певати у Приједору или Гацку, одлучује из Сарајева – а за коју ће се одводити у апсану. Да се историјски одели од оних који су над њим покушали геноцид, али и да другима створи прилику да уреде своју државу по сопственим мерилима. Да настајућа српска држава не дозволи да је ико својим симболима вређа, али и да она не вређа никога.
“Сретење на Стевандан“ значило је оно што данас често заговарају домаћи “људскоправаши“ – очишћење и уређење свог дворишта.
Кад се буде успоставила сигурнија временска дистанца, нова генерација историчара окарактерисаће те дане као почетак једне нове Српске револуције. Револуције која тече и која и данас носи тежњу да успостави идеале из Карађорђевог времена: национално ослобођење и владавину права. Ништа мање важних у међусобном односу.
Додај коментар