- Британски барон у својој књизи „Срећан живот – аутобиографија Педија Ешдауна” истиче да је током службовања у БиХ имао много домаћих и страних партнера без којих не би могао ништа постићи. Посебно истиче двојицу `партнера и пријатеља` – Аднана Терзића и Драгана Чавића тадашњег предсједника Републике Српске чије, како каже, јавно признање српског учешћа у „срамоти у Сребреници” може да „пореди са храброшћу Вилија Бранта и његовом изјавом о искупљењу датој у Аушвицу”
- Ешдаун тај дио аутобиографије завршава надом да ће Босна једном поново препознати да јој је потребно више лидера као што су Терзић и Чавић
- Том ставу остаје досљедан и девет година након објављивања аутобиографије. У интервјуу датом Гласу Америке, Ешдаун изјављује: „Увелико су ми помагали и водили ме пријатељи у босанском народу, које заиста волим, и политичари који су били уз мене: Драган Чавић, Аднан Терзић и донекле Младен Иванић. Они су ме водили и прихватали су грешке које сам правио”
- Дакле, и након 12 година откако је завршио мандат и напустио БиХ, Педи Ешдаун – отворении мепријатељ Српске – и даље хвали Драгана Чавића и Младена Иванића, који су данас кандидати на предстојећим изборима. Чиме ли су купили његову наклоност? Било би добро да бирачи знају одговор на ово питање…
Пише: Александар ВРАЊЕШ
БИВШИ високи представник Педи Ешдаун се с времена на вријеме појави у медијима као каква утвара из прошлости која изрони само с намјером да нас подсјети како изгледа право лице међународне заједнице.
Некадашњи војни и обавјештајни официр Велике Британије, бивши лидер Либерално демократске партије, дефинитивно најомрженији високи представник у БиХ, данашњи барон и доживотни члан Дома лордова, Педи Ешдаун се врло радо одазива новинарима, углавном (про)западних медија, гдје у правилу износи забринутост за будућност БиХ до које му је, како каже, веома стало.
Сад би неко могао упитати зашто уопште губимо вријеме на Педија Ешдауна, кад је о њему све речено?
Можда би тај неко био и у праву, али ипак, тешко је занемарити његове изјаве, из простог разлога што он сада са једне временске и просторне дистанце много отвореније говори оно што је агенда међународне заједнице у БиХ још од Дејтона на овамо.
Тако је Ешдаун, рецимо, у посљедњем октобарском броју британског магазина «Проспект» на молбу новинара да прокоментарише стање у БиХ, у којој још увијек наводно тиња опасност да избије нови рат, изјавио да Запад није имао довољно стратешког стрпљења око изградње мира у БиХ, сматрали су да је Педи Ешдаун завршио сав (прљав – А.В.) посао, нису се више озбиљно бавили Босном и данас кад је стање све лошије и лошије, Европа слијеже раменима. На крају, када га је новинар упитао шта учинити да не дође до нових конфликата, Ешдаун је одговорио оно што је у суштини увијек била агенда међународне заједнице и став многих дипломата у Сарајеву – неопходно је да САД и ЕУ раде заједно на конкретном плану, да буду фокусиране на повећање функционалности државе БиХ. Уз то користити све могуће облике санкција против оних који би се нашли на путу оваквом плану, јер Запад у БиХ има више инструмената присиле него у било којој другој држави на планети.
Другим ријечима, појачати фронт у правцу додатне унитаризације БиХ и ојачати санкције према онима који су против такве политике, читајте – Милорада Додика. И ово ништа није ново, то је стара агенда, само што Ешдаун данас о томе врло отворено говори, док западне дипломате у Сарајеву то још увијек увијају у обланду звану реформе.
Да је унитаризација БиХ Ешдаунов неостварен сан, читамо и у његовој књизи „Срећан живот – аутобиографија Педија Ешдауна” објављеној 2009. године (Аурум прес, Лондон).
Између осталог Ешдаун је написао: „Током мандата стекао сам много непријатеља. Срби ме углавном не воле зато што су знали да сам покушао да изградим државу (БиХ), а то је значило умањење надлежности ’државе унутар државе’ коју су они створили од Републике Српске”.
Такође интересантно је и кад Педи пише да је направио много грешака током свог мандата и да сматра да није требао напустити Босну „прије него што је осигурао да реформа полиције буде успјешна”. Касније ће у многим интервјуима понављати да није смио дозволити да пропадне реформа полиције.
Утолико је његов анимозитет према Милораду Додику већи, јер је данашњи предсједник Републике Српске најзаслужнији за рушење Ешдауновог пројекта укидања полиције РС.
Још један интересантан детаљ се може примјетити у аутобиографији Педија Ешдауна који пише да је током службовања као високи представник у БиХ имао много домаћих и страних партнера без којих не би могао ништа постићи. Ту Ешдаун посебно истиче двојицу партнера и пријатеља – Аднана Терзића и Драгана Чавића тадашњег предсједника Републике Српске чије, како каже, јавно признање српског учешћа у „срамоти у Сребреници” може да „пореди са храброшћу Вилија Бранта и његовом изјавом о искупљењу датој у Аушвицу”.
Ипак, наставља Ешдаун, „на његову велику жалост и бол” пријатељи и партнери Чавић и Терзић, платили су својим политичким каријерама шуровање са Педијом Ешдауном. На крају тог дијела аутобиографије, Ешдаун завршава са надом да ће Босна једном поново препознати да им је потребно више лидера као што су били Терзић и Чавић.
Тој изјави остаје досљедан и девет година након објављивања аутобиографије.
У интервјуу датом Гласу Америке у мају ове године, Ешдаун изјављује: „Увелико су ми помагали и водили ме пријатељи у босанском народу, које заиста волим, и политичари који су били уз мене: Драган Чавић, Аднан Терзић и донекле Младен Иванић. Они су ме водили и прихватали су грешке које сам правио”.
Занимљиве су ове Ешдаунове тврдње.
На једној страни пратимо његов досљедан став о изградњи функционалније и унитарније БиХ, о сузбијању надлежности „државе унутар државе” како доживаљава Републику Српску, како остаје и даље при томе да треба кажњавати и санкционисати све оне који се супростављају њиховом зацртаном плану, а с друге стране и након дванаест година откако је завршио мандат и напустио БиХ он и даље хвали Драгана Чавића и Младена Иванића, који су данас кандидати на предстојећим изборима. И не само што их хвали, него на један начин преноси и одговорност на њих за своје поступке док је био високи представник, јер они су га, како каже, водили и прихватали грешке које је правио.
На крају, питање је колико је нама важно шта данас прича Педи Ешдаун, када знамо да његови пројекти унитаризације БиХ и укидања полиције Републике Српске нису прошли првенствено захваљујући политичкој борби Милорада Додика. Али, оно што би требало да нас брине и да се запитамо јесте, зашто дванаест година након одласка из БиХ, Педи Ешдаун, бивши високи представник и отворени непријатељ Републике Српске и данас истиче и фаворизује Драгана Чавића и Младена Иванића?
Морамо да се запитамо: чиме су га они задужили и купили његову наклоност?
Одговори на ова питања би данас сигурно помогли многим гласачима на октобарским изборима.
Додај коментар