Драган Мектић представља опасност за Србе са обе стране Дрине

• Демонизација српског народа се врши на три основна начина: 1. непрестаним – иначе потпуно лажним – оптужбама за „агресију“ и започињање рата у СФРЈ и БиХ, 2. оптужбама за одговорност за (непостојећи) „геноцид“ у Сребреници – али и не само Сребреници, већ целој БиХ, 3. оптужбама да се преко српског народа шири „малигни утицај“ Русије на Балкану, а поготово на простору бивше СФРЈ
• Пошто је 2018-та изборна година, Мектић је изузетно опасан не само за Српску и Србе већ и за свој СДС. Јер, питање које ће неминовно бити тема предизборне кампање је – да ли то СДС, ако којим случајем освоји власт, планира да, по Мектићевој матрици, призна непостојећи геноцид у Сребреници, наметне трајну хипотеку „геноцидности“ Републици Српској, неутрализује Србију као новог/старог „агресора“ (овог пута уз наводну помоћ „малигне“ Русије) и на тај начин издејствује коначно утапање Српске у унитаризовану БиХ?
• У том случају, Мектић би се можда и даље могао сматрати корисним идиотом – али странка којој припада свакако не би. Она би била свесни протагониста уништења српске државности западно од, а можда чак и са обе стране Дрине

Пише: Александар ПАВИЋ

УПРОШЋЕНО речено, израз „корисни идиот“ или „корисна будала“ означава личност која је у служби туђих циљева или интереса које не схвата или тек делимично схвата.

Циљ најљућих заговорника суверене БиХ је њена централизација, кроз коначну ревизију Дејтонског споразума која би подразумевала развлашћивање ентитета у корист централне власти, и развлашћивање два народа у БиХ – српског и хрватског – у корист трећег, муслиманског (у садашњој инкарнацији „бошњачког“), који би мајоризацијом стекао доминантан положај у држави и вођењу државне политике.

Да би се развластили ентитети, потребно је не само неуставно и противправно мењање Дејтонског мировног споразума, већ и демонизација друга два народа која стоје на путу апсолутне превласти већ поменутог трећег и најбројнијег.

Што се тиче српског народа, његова демонизација се врши на три основна начина: 1. непрестаним – иначе потпуно лажним – оптужбама за „агресију“ и започињање рата у СФРЈ и БиХ, 2. оптужбама за одговорност за (непостојећи) „геноцид“ у Сребреници – али и не само Сребреници, већ целој БиХ, 3. оптужбама да се преко српског народа шири „малигни утицај“ Русије на Балкану, а поготово на простору бивше СФРЈ.

Знамо да се у већини тимских спортова на крају сезоне додељују награде за „најкориснијег играча“. Драган Мектић, шеф (иначе недејтонског) министарства за безбедност БиХ је у релативно кратком временском периоду успео да „штриклира“ све три горе-наведене категорије, и тако избије у сам врх листе кандидата за најкориснијег идиота за ствар унитарне, недејтонске и, зашто не рећи, антисрпске БиХ.

Прво је у јануару ове године Мектић послужио као корисни идиот у исконструисаној афери око организације „Србска част“ и њиховог непостојећег учествовања у свечаном дефилеу поводом обележавања Дана Републике Српске 9. јануара у Бањалуци.

Два утицајна медија са енглеског говорног подручја, амерички Вашингтон пост и британски Гардијан, су тим поводом лансирала причу о „руски обученим плаћеницима“ који су наводно формирали „паравојну формацију“ ради подршке „српском сепаратистичком лидеру“ у БиХ, односно Милораду Додику.

Њихов извор је био чланак на сарајевском порталу Журнал, под сугестивним насловом: „Уз помоћ руских и србијанских специјалаца: Милорад Додик формира паравојне јединице у Републици Српској!“ Легитимитет тој тврдњи дао је управо Мектић, који је за Klix.ba потврдио да „удружење ‘Србска част’ ради на формирању паравојне формације у Републици Српској“, што је такође пренео и Гардијан.

То Мектићу очигледно није било довољно, па је на конференцији за медије само који дан касније не само поновио оптужбе, већ их и „ојачао“ тврдњом да су припадници „Србске части“ не само паравојне формације већ и „ескадрони смрти“, уз то неколико пута поновивши да га све то „подсећа на 1991… када су формиране разне паравојне формације у БиХ“.

Другим речима, ето, неки зли Срби опет спремају „агресију“ на јадну и чисту БиХ, и то овог пута уз „руску помоћ“ – јер, према горе-наведеним оптужбама Журнала, не само да „руски специјалци“ помажу формирању некакве „паравојне јединице“, већ се њихова обука врши управо у „руском хуманитарном центру у Нишу“.

Крајем јануара је, гостујући на РТРС-у, Мектић, за сваки случај, придодао нову оптужбу у том правцу, тврдећи да је одређени број деце из Републике Српске – наравно, заједно са децом из Србије – боравио на војној обуци у Русији“, што није могло а да не упали нове црвене лампице у Вашингтону, Лондону, Бриселу и Берлину.

Тако се, уз оцрњивање Републике Српске, Мектић придружио и изузетно опасној глобалној кампањи распиривања антируске хистерије, која данас представља можда највећу претњу за европски мир, стабилност и сарадњу.

Коначно (бар за сад), Мектић је у интервјуу објављеном 10. фебруара за затребачки Вечерњи лист прво повукао паралелу између Сребренице и Холокауста, а затим изјавио да, с тим у вези, Срби морају да прођу „катарзу“. Његове потоње немуште демантије је, уз помоћ тонског записа, са лакоћом побио новинар који га је интервјуисао.

Ово последње је, разуме се, највећи Мектићев фаул.

Поистоветити народ – који је не само био жртва истинског геноцида, већ и четири пута у прошлом веку жртва немачке агресије (Први и Други светски рат, 1991. и једнострано признање сецесије Словеније и Хрватске, и 1999. и учествовање у НАТО агресији на СРЈ и ширење лажи о „геноциду над косовским Албанцима“ од стране српских снага) – са тим истим агресором је једноставно неопростиво.

Или Мектић себе можда сматра већим ауторитетом за то питање од директора центра „Симон Визентал“ Ефраима Зурофа, који је јасно рекао да је свако поређење Сребренице са Холокаустом „апсурдно“, да је „страшно правити таква поређења“ и да „оно што се тамо (у Сребреници) десило није опис или дефиниција геноцида“, већ „да је одлука да се то назове геноцидом донета из политичких разлога“.

У сваком случају, Мектић је, у најбољем случају, корисни идиот за истински агресивну и ратоборну идеју о унитаризованој БиХ под босанско-муслиманском доминацијом. А у најгорем случају – он све то ради свесно, или из убеђења или зато што је нечим уцењен.

У оба случаја, он представља опасност за Србе са обе стране Дрине, јер их, као номинални Србин, буквално клевеће на начин на који то раде њихови најљући непријатељи.

Могло би се, за крај, рећи да је, с обзиром да је изборна година, Мектић изузетно опасан не само за Српску и Србе већ и за свој СДС, који се, узгред, није одмах оградио од њега, а морао је, ако се не слаже с његовим скандалозним иступом. Јер, питање које ће неминовно бити тема предизборне кампање је – да ли то СДС, ако којим случајем освоји власт, планира да, по Мектићевој матрици, призна непостојећи геноцид у Сребреници, наметне трајну хипотеку „геноцидности“ Републици Српској, неутрализује Србију као новог/старог „агресора“ (овог пута уз наводну помоћ „малигне“ Русије) и на тај начин издејствује коначно утапање Српске у унитаризовану БиХ?

У том случају, Мектић би се можда и даље могао сматрати корисним идиотом – али странка којој припада свакако не би. Она би била свесни протагониста уништења српске државности западно од, а можда чак и са обе стране Дрине.