Галијашевић: Босна никада не би постала центар вехабизма да није „вехабијске филијале у Бечу“

• Та „филијала“ вуче конце кад је у питању дјеловање покрета, у БиХ, у регији и у Европи. А избор Беча није случајан будући да је тај град европски центар операција ЦИА
• БиХ је важна за развој и реализацију глобалних терористичких циљева које формулишу западни центри моћи преко глобалне терористичке мреже: Муслиманске браће, Исламске државе и Ал Каиде
• Везе бечке „филијале“ са Босном су документоване. Харис Чаушевић звани Окс је прије активирања експлозивне направе код полицијске станице у Бугојну одржавао интензивне контакте са Неџадом Балканом или Ебу Мухамедом из Беча. Ријад Рустемпашић био је такође у живој комуникацији с бечком мрежом. Мевлид Јашаревић, нападач на америчку амбасаду у Сарајеву, живио је годинама у Бечу. Данас војни командант у Идлибу, Нусрет Имамовић, један период живота провео је у Бечу као најближи сарадник радикалног имама Мухамеда Порче. Најзначајнији радикални проповједници у Горњој Маочи су такође долазили из Беча – међу њима и Мирсад Омеровић звани Ебу Теима и Адем Демировић

Извор: Печат

Аутор: Џевад ГАЛИЈШЕВИЋ

КАДА је вехабијско подземље терористички напад Салахудина на обезбеђење израелске амбасаде у Београду прогласило шехидским подвигом, а његовог учитеља, убијеног Сенада Рамовића првим до пророка, до тог тренутка успавана терористичка мрежа почела је наново да подрхтава.

Бежећи из Србије ка БиХ, Албанац Фатон Хајризи убија саобраћајног полицајца. У Невесињу илегални мигрант, наоружан до зуба, из аутоматског оружја пуца на полицајце МУП-а Републике Српске и наравно – бива неутралисан.

Следи терористички напад на Израелски меморијални центар и Генерални конзулат у Минхену. Починилац је бечки терориста Емрах Ибрахимовић, поријеклом из Босне и Херцеговине. Пушку из које је пуцао медији су назвали „пиштољем са дугом цијеви“ потписујући терористу као Емрах И., те инсистирајући на његових 18 година. И он је убијен у току акције.

Занимљиво је да сви трагови недавно почињених терористичких напада воде ка Босни и Херцеговини, и да су их махом извршавали млади људи без претходно стеченог ратног искуства.

Емрах Ибрахимовић је из Салцбурга допутовао у Минхен да би у близини израелског конзулата изашао из аутомобила и отворио ватру на полицију која се налазила испред зграде Документационог центра за раздобље националсоцијализма. Овај центар је иначе смештен поред зграде конзулата у средишту баварске метрополе.

Емрах је аустријским властима већ неко вријеме познат као исламиста а у његовом телефону пронађен је и пропагандни материјал Исламске државе. Кључна ствар је његово поријекло – БиХ.

Да ли је БиХ, с релативно већинским народом словенског (европског) поријекла важан дио у постојању и акцијама глобалног тероризма?

Недвосмислено да јесте – са становишта развоја и реализације глобалних терористичких циљева које формулишу западни центри моћи преко глобалне терористичке мреже: Муслиманске браће, Исламске државе и Ал Каиде.

Сарајевски политички и обавјештајни кругови нису вољни да се сагласе са овим чињеницама, дијелом из разлога што мјеста и попришта на којима је глобални тероризам водио своју битку за Босну и Херцеговину и за душе муслимана, у земљи и региону, нису била непосредно пред очима актерима јавне сцене.

„Идеолошка борба“, која је код босанских муслимана помјерала границе припадности исламу (с једне стране) и европској историји, мисли и цивилизацији (с друге стране) – увијек у корист „свјетског ислама“ – пуни замах добила је након путовања Алије Изетбеговића у Иран и арапске земље – затим увођењем радикалније исламске литературе на подручје Босне и Херцеговине и коначно – суђењем тринаесторици хоџа, названих интелектуалцима, углавном због „Исламске декларације“.

У том писмену наглашена је „неспојивост западних културних образаца и политичко-економских модела и заједница у којима живе муслимани а посебно са исламским учењем“.

Босна никада не би постала центар вехабизма да није било „вехабијске филијале у Бечу“ која и данас с много утицаја вуче конце кад је у питању дјеловање покрета, у земљи, у регији и у Европи. Избор Беча није био случајан будући да је тај град европски центар операција америчке Централне информативне агенције – ЦИА.

Анализирајући развој вехабијске идеје у Бечу, као и њене организационе структуре и специфичне облике лидерства појединих „вођа“ који су и сарађивали и сукобљавали се, понекад „отимали посао једни другима“, уочљиво је да је вјерско и политичко дјеловање текло мимо закона државе.

Од трговине оружјем, преко ширења исламистичке идеологије и промоције џихада као најважније исламске дужности „најдраже Алаху“ (што је бесмислица јер џихад не потпада под исламске шарте и није прописана дужност проистекла из Божје заповједи) – вехабије у Бечу прешле су и на конкретна д‌јела насиља и тероризма. Везе с Босном су документоване.

Харис Чаушевић звани Окс је прије активирања експлозивне направе код полицијске станице у Бугојну одржавао интензивне контакте са Неџадом Балканом или Ебу Мухамедом из Беча.

Ријад Рустемпашић, против кога се водио судски поступак због тероризма, био је такође у живој комуникацији с бечком мрежом. Мевлид Јашаревић, нападач на америчку амбасаду у Сарајеву, живио је годинама у Бечу.

Прије напада на амбасаду био је насељен у Горњој Маочи.

Данас војни командант у Идлибу, Нусрет Имамовић, један период живота провео је у Бечу као најближи сарадник радикалног имама Мухамеда Порче. Најзначајнији радикални проповједници у Горњој Маочи су такође долазили из Беча – међу њима и Мирсад Омеровић звани Ебу Теима и Адем Демировић.

Ухапшени у операцији Савезне управе за заштиту уставног поретка кодног назива „Палмира“, ови, пореклом Тутинци, већ десет година издржавају казну затвора.

А у вехабијском џемату у Салцбургу – где је своја прва знања стекао и терориста Емрах И. – кључне фигуре су браћа Екрем и Химзо Јусић, те браћа Ахмет и Мехо Бркић, који снагу (вјерских) аргумената мере искључиво снагом мишића. Своје „аргументе“ предочавали су пословично мирној и опрезној аустријској полицији, присиливши је да у децембру 2009. затвори просторије у којима су се поменути окупљали.

Ова предострожност показала се јаловом и закаснелом мером. Једном рођен, тероризам се шири као пошаст – незаустављив и непредвидив.

Европа с правом стрепи.